Možda je najvrednija lekcija koju možemo izvući iz ranih ljudskih zajednica ta da su otpornije i žilavije one čiji članovi sarađuju.
Objavljivanje izveštaja Međuvladinog panela o klimatskim promenama u avgustu, poslužilo je kao snažan podsetnik da su klimatske promene koje je stvorio čovek verovatno najveći rizik s kojim se suočava globalna zajednica. Trenutne temperature širom planete, koje obaraju rekorde ubrzanim tempom, stavljaju nas na neistraženu teritoriju, ali to nije prvi put da su ljudi izloženi pritisku klimatskih promena.
Naši preci su preživeli mnoge velike prirodne promene kada je o klimi reč, a takođe su se raspršili i na kraju prilagodili većini kopnenih staništa na Zemlji. Deo našeg „uspeha“, barem u evolucionom smislu, obeležen je činjenicom da su druge ljudske vrste koje su živele u isto vreme kada i naši preci, kao što su neandertalci, izumrle dok smo mi preživeli i napredovali.
Ljudi i neandertalci su imali zajedničke potomke pre više od 30.000 godina, tako da neki od nas imaju neandertalsku DNK
Iako moramo paziti kada povlačimo paralele između „tada“ i „sada“, proučavanjem naše praistorije možemo da rasvetlimo prilagođavanja koja su pomogla našim precima da prevaziđu izazove koje predstavlja klimatska nestabilnost. Na taj način možemo takođe steći jedinstvenu perspektivu o tome kako najbolje pristupiti našoj sopstvenoj klimatskoj vanrednoj situaciji.
Fosilni i genetski dokazi nam govore da se naša vrsta, Homo sapiens, ili „anatomski moderni ljudi“, pojavila pre otprilike 300-200.000 godina širom Afrike, gde smo živeli u malim društvenim zajednicama lovaca-sakupljača. Naši preci su preživeli najmanje dve najoštrije, hladne faze prethodnih ledenih doba, kada su područja afričke nizije bila sklona suši i izuzetno negostoljubiva. U istočnoj Africi, na primer, ogromna jezera, kao što je Viktorijino, potpuno su presušila.
Iako su ova oštra pustinjska okruženja bila očigledno prepreka ljudskom načinu života, arheološki zapisi pokazuju da su ljudske grupe egzistirale u čitavom nizu različitih okruženja, eksploatišući biljne i životinjske resurse. Ova sposobnost „generalizacije“ bila je važna u omogućavanju našim precima da maksimalno iskoriste svoj povratak iz lova ili potrage za hranom, posebno kada su resursi postali nepredvidivi kako su se klimatski uslovi promenili.
Međutim, to što su bili dobri „univerzalci“, nije bila jedina struna na gudalu naših predaka. Grupe su takođe razvile visokospecijalizovane strategije i precizno izrađene kamene alate za iskorišćavanje važnih resursa, koji su zahtevali značajnu organizaciju i planiranje. Pre oko 160.000 godina, zajednice na obali Južne Afrike sistematski su posećivale opasne stenovite obale, kako bi sakupile školjke koje su važan izvor omega-3 masnih kiselina. Kasnije, pre oko 50.000 godina, arheološka nalazišta s planine Bale u Etiopiji, pokazala su da su ljudi živeli na velikim nadmorskim visinama u veoma siromašnom glečernom pejzažu loveći džinovske krtice.
Čini se da je ova sposobnost „specijalizacije“ bila važna jer je omogućila našim precima da se brzo prilagode novim nepoznatim sredinama, na koje su nailazili tokom migracija, kao i kada su živeli u nemilosrdnim staništima. Efikasnost u eksploataciji različitih resursa i specijalizacija u zavisnosti od okolnosti i okruženja, pružile su savremenim ljudima blagu evolucionu prednost u odnosu na blisko srodne vrste, kao što su evropski neandertalci i drugi savremeni članovi ljudske loze. Ironija je u tome što je naša sposobnost da izvlačimo resurse iz životne sredine ostala nekontrolisana, što je dovelo do stvaranja aktuelnog klimatskog problema u kojem se nalazimo.
Još jedna važna osobina koju su pokazali naši preci, a koja je možda bila presudna za njihov opstanak i uspeh je saradnja između udaljenih grupa lovaca-sakupljača. Nedavni arheološki radovi u južnoj Africi otkrili su da su grupe iz unutrašnjosti nizije pre nekih 60.000 godina poklanjale perle od ljuske nojevih jaja grupama udaljenim do 1.000 kilometara u planinskim predelima Lesota. Poklanjanje perli bi obeležilo i ojačalo odnose između ovih udaljenih grupa.
Iako su takve proširene društvene mreže mogle da služe u višestruke svrhe (poput ugovaranja brakova), pojavile su se upravo kada klimatski zapisi pokazuju da je unutrašnjost nizije bila pod pritiskom suše. Ovo sugeriše da su ove rane „društvene mreže“ delovale kao sistem recipročne podrške, koji je ublažio rizik i ekološke teškoće. Kada su vremena bila teška, grupe iz ravnica mogle su da se oslone na one koje žive u sigurnim brdskim utočištima, gde su padavine bile stabilnije, da bi ih zaštitile i podelile svoje resurse.
Ova decenija je prva zabeležena u kojoj su vanredne situacije povezane s klimom raselile više ljudi nego sukobi ili ratovi. Čovečanstvo ponovo ulazi u period kada se očekuje da će geografija „utočišta“ igrati odlučujuću ulogu u opstanku mnogih biljaka i životinja, uključujući i klimatske migrante širom sveta. Još nije kasno da se izbegnu najteže posledice klimatskih promena, što znači da možda možemo da se oslonimo na uspeh naših predaka u preživljavanju sličnih opasnosti u prošlosti? Naša sposobnost za specijalizaciju može nam pomoći da pronađemo inovativna tehnička sredstva za ublažavanje klimatskih promena, ali moramo biti spremni da praktikujemo iste nivoe fleksibilnosti ponašanja kao i naši preci, kada donosimo održive izbore neophodne da prevaziđemo našu klimatsku krizu.
Možda je najvrednija lekcija koju možemo naučiti iz ranih društava da su zajednice čiji članovi sarađuju otpornije. Jaka socijalna kohezija sada je važnija nego ikada ranije, u svetu u kome nijedna nacija ili ljudi nisu imuni na nestabilnost životne sredine, gde su oni koji žive u siromaštvu najugroženiji. Kako ideološka i politička polarizacija prete da potkopaju tkivo našeg globalnog društva, trebalo bi da uzmemo u obzir činjenicu da u očuvanju planete treba da učestvujemo svi zajedno.
