„Glavni cilj reforme obrazovanja trebalo bi da bude stvaranje savremenog, fleksibilnog obrazovnog sistema, koji bi kod učesnika probudio radoznalost i želju za sticanjem znanja, kao i svest o mogućnostima kreativnog korišćenja stečenog znanja u kasnijem životu“, kaže za BIZLife Srbijanka Turajlić, profesorka Univerziteta u penziji.
Da li Strategija obrazovanja do 2020. predstavlja neophodni konsenzus o cilju reforme obrazovnog sistema?
Reforma obrazovanja je proces čiji rezultati ne mogu da se vide u periodu od četiri godine. Kao i svaka reforma koja nužno mora da promeni i neke paradigme, ona će u prvoj fazi neminovno naići na nerazumevanje i snažan otpor. Teško je očekivati da će bilo koja vlada sama od sebe započeti proces koji će joj umanjiti popularnost i koji neće dati rezultate koji se mogu upotrebiti u sledećoj izbornoj kampanji. U skladu sa time, reformski proces treba da bude započet odlukom koja će se doneti širokim konsenzusom i koja će obavezivati celu državu, a time i sve naredne vlade da je sprovode u skladu sa opšte prihvaćenom strategijom. Time bi se prekinuo ’kreni-stani-menjaj’ proces, koji u Srbiji traje već više od jedne decenije. U prilog ovoj tvrdnji govore iskustva drugih evropskih zemalja poput Finske, ili Slovenije.
Mislim da Strategija ne predstavlja tu vrstu konsenzusa o čemu najbolje svedoči i činjenica da već više od godinu dana posle njenog usvajanja nemamo ni akcioni plan kojim bi započela njena realizacija.
Kažete da se na obrazovanje u Srbiji gleda populistički
Obrazovanje je sistem gde se posledice donetih ili nedonetih odluka neće videti odmah. Otuda je donosiocima odluka uvek od primarnog interesa da trenutno zadovolje zahteve pojedinih grupa, koje oni vide samo kao potencijale birače, i niko nije spreman da preuzme odgovornost i donese nepopularne odluke koje su neophodne u procesu temeljite reforme obrazovnog sistema. Taj kratkoročni populizam polako, ali sigurno razara naš obrazovni sistem.
Koliko su programi visokoškolskih ustanova prilagođeni potrebama privrede i tržišta?
Naši studijski programi na svim nivoima studija su još uvek prilagođeni prevashodno istraživanju, a ne zapošljavanju. Ovo je prirodna posledica činjenice da su naše visokoškolske ustanove, nastale u vreme industrijske revolucije kada su struke bile jasno određene, kada je najveći broj poslova zahtevao srednjoškolsku stručnu spremu, a od fakulteta se očekivalo da školuje istraživačku elitu. Propustili smo da primetimo da se tehnologija promenila, da se danas nude poslovi koji zahtevaju još jedan stepen obrazovanja više, broj studenata na prvom nivou studija svuda u svetu je višestruko uvećan, a školovanje istraživača je pomereno ka drugom, a posebno trećem nivou studija.
Srbijanka Turajlić istakla je i da joj nije poznato da li postoji saradnja između poslodavaca i ustanova visokog obrazovanja, ali da je upoznata sa činjenicom „da se poslodavci žale da diplomirani studenti ne raspolažu potrebnim znanjima i veštinama koji odgovaraju potrebama posla.“
Na podatke pojedinih istraživanja koja navode da čak 67 odsto poslodavaca smatra da obrazovni sistem nije usklađen sa potrebama tržišta rada, za BIZLife osvrnuo se i profesor doktor Zlatko Stefanović, dekan Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu.
Kako gledate na saradnju između poslodavaca i ustanova visokog obrazovanja?
To je neka stara priča po modelu ’kako mali Perica zamišlja visoko obrazovanje’: poslodavci odrede svoje potrebe, a visoko obrazovanje navali i dâ upravo takve stručnjake. Visokoobrazovani stručnjaci se ne proizvode za kratko vreme. Za uvođenje novih programa treba pripremiti same programe i akreditovati ih. To će potrajati jednu do dve godine. Same studije traju četiri, pet ili šest godina. Dakle, poslodavci nam danas moraju definisati šta će im biti potrebno kroz sedam do deset godina. Ako to zaista urade, verujte da će visoko obrazovanje upreti sve snage i za deset godina dati stručnjake baš po meri tržišta rada. Biće sasvim dovoljno da visoko obrazovanje vodi računa o dostignućima savremene nauke i da ponudi aktuelna moderna znanja, a onda će biti mnogo manje problema sa zapošljavanjem. Međutim, obrazovni sistem koji se urušava okrenuo se od znanja, a prema diplomama, a tržište rada bez gađenja guta lažne stručnjake, jer zapošljava po drugim merilima (srodstvo, korupcija, politička pripadnost), čime i ono pomaže urušavanju obrazovnog sistema.
Profesor doktor Aleksandar Andrejević, rektor Educons univerziteta, takođe je za BIZLife ocenio nivo saradnje poslodaaca i visokoškolskih ustanova:
Sa najavama jačanja privatnog sektora u Srbiji pojaviće se veliki broj firmi koje će zahtevati rezultat, a koji može da ostvari samo neko ko poseduje znanje. Tada će se pokrenuti realni interes saradnje privrede i visokog obrazovanja, koji je sada na deklarativnom nivou.To će doneti realnu sliku gde se ko nalazi, jer ćete moći da izmerite svoj proizvod, što je danas teško. U takvom sistemu vidim šansu za proboj privatnih univerziteta koji vode računa o kvalitetu, ne samo profesorskog kadra, već i kadrova koje proizvode.
