Portal Edukacija.rs je nastao sredinom 2014. godine sa ciljem da pruži sve potrebne informacije o svim tipovima obrazovanja u Srbiji. Za vrlo kratko vreme postali smo vodeći obrazovni portal u Srbiji.
Šta možemo naučiti iz pet masovnih izumiranja iz prošlosti naše planete?
Pet puta u poslednjih 500 miliona godina, više od tri četvrtine vrsta morskih životinja nestalo je u okviru masovnih izumiranja. Svaki od ovih događaja je povezan sa velikim poremećajem Zemljinog ugljeničnog ciklusa.
Kako se takve katastrofe dešavaju ostaje misterija. Međutim, nedavna istraživanja sve više ukazuju na mogućnost da Zemljini sistemi, vezani za život i životnu sredinu, mogu doživeti kaskadu poremećaja kada se pređe „tačka iza koje nema povratka“.
Dok su svetski lideri okupljeni na Cop26 u Glazgovu, ima smisla grupisati se iza konkretnih ciljeva kao što je ograničavanje zagrevanja u okviru 1,5 stepeni Celzijusa. Ako ne ostvarimo taj cilj, uskoro bismo mogli biti svesni toga. Za masovna izumiranja, s druge strane, mogu biti potrebne desetine hiljada godina ili više da bi dostigla svoj vrhunac, ali ako su ona zaista rezultat remetilačke kaskade, moramo odmah da delujemo kako bismo sprečili da započne takav nekontrolisani proces.
Da bismo uvideli zašto, hajde da prvo ukažemo na ono što znamo.
Hemijske analize drevnih sedimentnih stena pričaju izvanredne priče o promenama životne sredine. Uobičajeni element u ovim narativima je – kriza. Na neki način, Zemljin sistem dostiže prekretnicu u kojoj male fluktuacije postaju velike. U nekim slučajevima dolazi do masovnog izumiranja.
Mnogi od ovih događaja su povezani s povećanim oslobađanjem ugljen-dioksida iz vulkanskih erupcija. Najmanje tri od pet velikih događaja izumiranja dogodila su se upravo u takvim periodima.
Ipak, vulkanska oslobađanja CO2 su preslaba da bi sama po sebi objasnila ozbiljnost ekoloških kriza. Dakle, naučnici takođe razmatraju i druge potencijalne izazivače poremećaja. Jedna ideja je fokusirana na oslobađanje metana, jednog od glavnih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Druga hipoteza je da su vulkani mogli na efikasan način da raznesu sedimente bogate ugljem ili drugim organskim materijalom, pretvarajući ih na taj način u CO2.
Nedavno istraživanje sugeriše da su takva pripisivanja od slučaja do slučaja nepotrebna. Ispostavilo se da se najteže ekološke krize ubrajaju u bilo koju od dve grupe. U jednoj grupi, većinskoj, nivo ugljenika se povećava ujednačenom stopom. U drugoj, u okviru koje se nalaze četiri od pet velikih masovnih izumiranja, nivo ugljenika raste nešto brže.
Ako je ugljenični ciklus prebrzo izbačen iz svoje ravnoteže, može doći do tačke preokreta iza koje sam ciklus u velikoj meri pojačava prvobitnu fluktuaciju. Rezultirajući poremećaj Zemljinog sistema bi tada pokazao unutrašnja svojstva ugljeničnog ciklusa, a ne posebna svojstva nestabilnosti koja je inicirala poremećaj. Ovo rezonovanje objašnjava uobičajenu stopu po kojoj se nivo ugljenika često povećavao u prošlosti. Takođe odražava dobro uspostavljene karakteristike složenih nelinearnih sistema.
Prema ovom gledištu, događaji masovnog izumiranja su dovedeni ne samo do tačke preokreta, već i izvan nje. Taj dodatni uticaj može biti odgovoran za teške posledice po život na Zemlji.
Vratimo se sada na rizik katastrofe u ova moderna vremena. Ljudske aktivnosti proizvode CO2 mnogo brže nego što su to radile masivne vulkanske aktivnosti u prošlosti. Iako se to čini zastrašujućim, moramo priznati da je dolazak do kriza u prošlosti trajao mnogo duže u poređenju sa savremenim klimatskim promenama. To znači da se tačka preokreta u okviru antropocena može izraziti u smislu ukupne proizvodnje CO2, a ne njegovom stopom. Jednostavna računica sugeriše da ako značajno ne smanjimo emisiju CO2, rizikujemo da pređemo prag već pre kraja sadašnjeg veka.
Ovo rezonovanje ne eliminiše alternativna objašnjenja koja pozivaju na posebne izvore ugljenika. Štaviše, dostupni podaci ne isključuju mehanizme, poput ekoloških promena, koji bi mogli da zaustave nekontrolisani proces pre nego što postane ozbiljan. Ipak, proračuni su u skladu s našim sadašnjim razumevanjem ugljeničnog ciklusa.
Ove ideje su deo kontinuiranog naučnog napora da se razotkriju neke od najdubljih misterija naše prošlosti, ne samo da bi nam pomogli da razumemo rizike koje nose aktuelne klimatske promene, već i da otkrijemo kako je nastao naš svet. I u tome leži poruka za političke lidere koji se sastaju na Cop26: hajde da ne doprinosimo riziku od šestog izumiranja. Napori da se sada ograniči emisija CO2 mogu isplatiti dividende u budućnosti, i to dalje nego što to možemo zamisliti.
Superinteligentnu AI bi bilo nemoguće kontrolisati smatraju naučnici
Otkako postoji poimanje veštačke inteligencije, postoji i spoznaja o njenoj „mračnoj strani“.
Kako ona realna, prisutna u našim životima, postaje sve inteligentnija, nameće se pitanje da li će čovečanstvo moći da kontroliše superinteligentnu AI? Naučnici kažu da neće.
Najnovija studija proučava mogućnost sukoba čovečanstva i napredne veštačke inteligencije. Nakon istraživanja mogućih scenarija borbe sa „kompjuterskim silama“, tim naučnika je došao do zaključka da čovečanstvo apsolutno ne bi preživelo taj rat.
Superinteligentna veštačka inteligencija bi izazvala nestanak čovečanstva
Po dotičnoj studiji, trenutno je nemoguće simulirati šanse ljudi protiv superinteligentne AI. Razlog je taj što bi simuliranje takvog nivoa inteligencije zahtevalo tehnologiju blisku njoj samoj. Pored toga, standardna pravila robotike ne moraju nužno biti inkorporirana u istraživanje, jer ne postoji način da se utvrdi da li bi im se hiperinteligencija povinovala.
Međutim, naučnici smatraju da onog momenta kada bi kompjuterski programi postali pametniji od programera, limiti ne bi mogli da se postave. Studija objašnjava da bi limiti doduše ograničili razvoj inteligencije, što bi na kraju učinilo da AI pravila smatra nezadovoljavajućim.
Superinteligencija predstavlja fundamentalno drugačiji problem u odnosu na ono što se obično proučava pod „etikom robota“, objašnjavaju istraživači. „To je zato što je superinteligencija višedimenzionalna i samim tim potencijalno sposobna da mobiliše raznovrsnost resursa, kako bi ostvarila ciljeve koji su ljudima potencijalno neshvatljivi, a kamoli da bi mogli da ih kontrolišu.“
Uopšte ne treba da stvaramo ekstremno inteligentnu AI
Dakle, nameće se zaključak da ono što treba da uradimo je da je nikada ne kreiramo. Gore spomenuta ograničenja striktnog programiranja moraju biti postavljena pored brojnih drugih limita.
Primera radi, zadržavanje AI ograničenom u okviru skupa podataka, bez slobodne vladavine na internetu je dobar početak. Ekstremno pametna veštačka inteligencija ne može da postoji u okviru zadatih limita, ali tako je verovatno i najbolje.
Kako bi svet izgledao da ljudi nikada nisu postojali?
Svet bez modernih ljudi mogao bi biti zemlja divova.
Znaci uticaja čovečanstva danas se mogu videti širom planete, od visokih nebodera koji definišu naše moderne metropole, do piramida i drugih drevnih spomenika iz naše prošlosti. Na ljudsku aktivnost jasno ukazuju prostrana otvorena poljoprivredna polja i putevi koji sve povezuju. Međutim, kako bi svet izgledao da ljudi nikada nisu postojali?
Neki naučnici ga vide kao svet netaknute divljine uz obilje životinjskih vrsta, od onih poznatih do ne tako poznatih. „Mislim da bi to bilo mesto s mnogo više vegetacije uz čitavo bogatstvo životinjskih vrsta, rasprostranjenih širom svih kontinenata osim Antarktika“, rekao je Trevor Vorti, paleontolog i vanredni profesor na Univerzitetu Flinders u Australiji, za Live Science.
Svet bez modernih ljudi takođe može značiti da bi naši izumrli ljudski rođaci, kao što su neandertalci, i dalje bili tu. I oni bi, nesumnjivo, takođe promenili pejzaž.
Ljudi su oblikovali svet na račun mnogih vrsta, od dodoa (Raphus cucullatus) do tasmanijskog tigra (Thilacinus cinocephalus), kojeg smo doveli do izumiranja kroz aktivnosti kao što su lov i uništavanje staništa.
Stopa izumiranja živih vrsta na Zemlji je danas 100 puta veća nego što bi to bio slučaj da nema ljudi, i to prema najkonzervativnijim procenama. Čak od velikog izumiranja iz perioda krede-paleogena, kada je zbrisano oko 80 odsto životinjskih vrsta, uključujući (neptičje) dinosauruse, pre 66 miliona godina, nije bilo ovakvog izumiranja. To otprilike znači da su ljudi „udarili“ planetu kao što bi to učinio neki veliki asteroid ili kometa. Ne treba zaboraviti da broj divljih životinja i dalje nastavlja ubrzano da opada.
„Moj pradeda je mogao da posmatra jata hiljada papagaja u prirodnim predelima, moj deda je video jata od stotinu jedinki, otac od tek nekoliko, a ja sam srećan ako mogu da vidim dva u šumama“, rekao je Vorti.
Propadanje prirode izazvano ljudskim uticajem ukazuje na to da bi Zemlja bez nas bila mnogo čudesnije mesto, s nekim izgubljenim divovima, kao što su moe. Ova grupa ptica sličnih noju, od kojih su se neke bile visoke i do 3,6 metara, evoluirala je na Novom Zelandu tokom miliona godina. U roku od 200 godina od dolaska ljudi u predele nastanjene ovim pticama, pre 750 godina, svih devet vrsta moa je nestalo, zajedno sa najmanje 25 drugih vrsta kičmenjaka, uključujući i džinovske Haastove orlove (Hieraaetus moorei) koji su lovili moe, kaže Vorti.
Džinovske moe i Haastovi orlovi su nedavni primeri velikih životinja čije je izumiranje definitivno povezano s ljudskim aktivnostima, kao što su neodrživ lov i unošenje invazivnih vrsta u nova staništa. Oni su takođe pokazatelji kakav je naš odnos s velikim životinjama mogao biti negde drugde.
Opstanak velikih životinja je od ključnog značaja za spekulacije o Zemlji bez ljudi, jer ove zveri imaju izuzetno snažan uticaj na životnu sredinu.
Zemlja Serengeti
Soren Faurbi, viši predavač zoologije na Univerzitetu Geteborg u Švedskoj, veruje da su ljudi odigrali ključnu ulogu u nestanku mnogih velikih sisara hiljadama godina unazad. On je vodio studiju iz 2015. godine, objavljenu u časopisu Diversity and Distributions, koja je sugerisala da bi, bez ljudi, Zemlja u velikoj meri ličila na savremeni Serengeti, afrički ekosistem koji vrvi od života.
Po ovom scenariju, izumrle životinje slične onima koje se danas nalaze u Serengetiju, uključujući slonove, nosoroge i lavove, živele bi širom Evrope. Primera radi, umesto afričkih lavova (Panthera leo), i dalje bi postojali pećinski lavovi (Panthera spelaea), nešto veća vrsta koja je živela u Evropi do pre oko 12.000 godina. U međuvremenu, Amerika bi bila dom rođaka slonova i masivnih medveda, zajedno s jedinstvenim vrstama, kao što su vrste poput armadila veličine automobila zvanog gliptodon i džinovskih kopnenih lenjivaca kaže Faurbi.
„U svetu bez ljudi, postojala bi mnogo veća raznolikost velikih sisara, a ako vidite veću raznolikost među velikim sisarima, obično ćete videti i mnogo otvorenije stanište“, rekao je Faurbi.
Slonovi i druge velike životinje prilično su odlučni u pronalaženju hrane i neće trpeti nepotrebne prepreke. „Ako ste dovoljno veliki, onda bi možda bilo lakše samo srušiti drvo i pojesti sveže lišće na vrhu“, rekao je švedski naučnik. Ali takođe, ako postoji veliki broj velikih sisara, obično s njima ide i manjak šumske vegetacije, dodao je on.
Dlakavi slonovi bi i dalje egzistirali?
Velike životinje, poput slonova, poznate su kao megafauna. Tokom poslednjeg ledenog doba pleistocena, (pre 2,6 miliona do 11.700 godina), svet je bio bogat megafaunom, ali većina tih vrsta je izumrla kako se ledeno doba završilo ili u milenijumima od tada. Na primer, oko 38 rodova velikih životinja je izumrlo u Severnoj Americi na kraju poslednjeg ledenog doba, prema studiji iz 2020. U poslednjih 100 godina, naučnici raspravljaju o tome da li su prirodne klimatske promene ili ljudske aktivnosti, poput prekomernog lova, bili glavni uzrok opadanja broja ovih velikih životinja.
Studija iz 2021. objavljena u časopisu Nature zaključila je da su klimatske promene na kraju zbrisale vunaste mamute (Mammuthus primigenius) i drugu megafaunu koja je živela na Arktiku i koja je preživela kraj pleistocena, pošto je zagrevanje klime donelo vlagu koja je uništila vegetaciju kojom su se ove životinje hranile.
Ljudi su, međutim, lovili mamute. Naučnici koji smatraju da je homo sapiens verovatno bio ključni faktor u njihovom izumiranju, poput Faurbija, tvrde da su mamuti preživeli klimatske promene pre nego što su se ljudi pojavili i da bi verovatno mogli da opstanu do današnjih dana da nije bilo dodatnog pritiska koji su ljudi na njih izvršili.
Kristofer Dauti, vanredni profesor i ekolog ekosistema na Univerzitetu Severna Arizona, modelira na koji način velike životinje iz prošlosti i sadašnjosti šire seme i hranljive materije kroz ishranu i vršenje nužde. Njegov rad sugeriše da je transport elemenata kao što su fosfor, kalcijum i magnezijum, koji su ključni za život, opao za više od 90% zbog izumiranja velikih životinja.
Dauti pretpostavlja da bi bez ljudi elementi bili ravnomernije raspoređeni u okviru životnog prostora. To bi značilo plodnije zemljište, što bi dovelo do toga da ekosistemi budu produktivniji. „Ako su elementi u ekosistemima neujednačeniji, produktivnost će biti više nejednaka“, rekao je Dauti.
Ljudi imaju tendenciju da spajaju elemente kroz prakse kao što su poljoprivreda i stvaranje ograđenih područja, tako da ove oblasti vremenom postaju manje plodne u poređenju s divljim sistemima, kaže Dauti. Veća plodnost znači da biljke mogu da isporuče svoje resurse ka više voća i cveća, tako da bi svet mogao da izgleda šarenolikije i hrani više životinja.
Klima bi takođe mogla biti drugačija, i dok je teško reći kako su ljudi i megafauna mogli da utiču na klimatske promene pre više hiljada godina, s dokazima zamagljenim vremenom, mnogo je lakše proceniti naš uticaj na klimu Zemlje danas. Kroz globalno zagrevanje, izazvano aktivnostima kao što je sagorevanje fosilnih goriva, ljudi su podigli prosečnu globalnu temperaturu za oko 1 stepen Celzijusa od početka 20. veka. Zemlja bi, dakle, bila bar toliko hladnija bez nas.
Studija iz 2016. objavljena u časopisu Nature, zaključila je da će zagrevanje izazvano ljudskim aktivnostima odložiti predstojeće ledeno doba za najmanje 100.000 godina. Međutim, ono nije trebalo da dođe još 50.000 godina, čak i bez ljudskog odlaganja, tako da je malo verovatno da bi Zemlja danas bila usred drugog ledenog doba da nas nije bilo.
Ljudi su neizbežni
Savremeni ljudi (Homo sapiens) kakvi smo danas, nisu uvek bili jedini hominini na Zemlji, a uklanjanje nas iz jednačine moglo je otvoriti vrata našim neandertalskim rođacima. Naučnici nisu sigurni zašto su neandertalci izumrli pre oko 40.000 godina, ali pošto su se ukrštali s Homo sapiensom, delovi njihove DNK žive u nekima od nas. Verovatno je bilo više razloga za nestanak neandertalaca, ali mi smo definitivno glavni osumnjičeni.
Kris Stringer, profesor i vođa istraživanja ljudskog porekla u Prirodnjačkom muzeju u Londonu, smatra da je konkurencija za resurse bila faktor u nestanku neandertalaca. „Da nas nije bilo, da nismo došli u Evropu pre 45.000 ili 50.000 godina, mislim da bi oni verovatno još uvek bili ovde“, rekao je on.
Prema Stringeru, neandertalci su u Evropi vodili složen život, sličan modernim ljudima, ali su imali poteškoća da se nose s klimatskim promenama i bili su relativno malobrojni, s niskom genetskom raznovrsnošću. Ovo je loša vest za bilo koju vrstu, jer je znak bliskog međusobnog srodstva i samim tim lošeg zdravlja. Neandertalci su verovatno „već bili u nevolji, a kada su i moderni ljudi stigli tamo, mislim da ih je to možda prevelo preko ivice“, rekao je Stringer.
Međutim, možda nisu samo neandertalci ti koje su ljudi zaustavili u širenju. Naučnici još uvek saznaju stvari o još najmanje jednoj ljudskoj liniji koja je živela otprilike u isto vreme kada i savremeni ljudi i neandertalci: denisovani. Čini se da je ova loza bliža neandertalcima nego modernim ljudima po genetici i izgledu, ali se razlikuje od neandertalaca po veoma velikim kutnjacima.
Ljudi su se verovatno ukrštali s denisovanima, jer postoje dokazi o njihovoj DNK kod današnje populacije koja živi na lokalitetima kao što je Nova Gvineja u Okeaniji, što je nalaz koji ukazuje da su denisovani bili u jugoistočnoj Aziji u interakciji s precima modernih ljudi, koji su se kasnije naselili dalje na istok, prema prema studiji iz 2012. objavljenoj u časopisu Science. Denisovani su se takođe udružili sa neandertalcima u Sibiru, gde su pronađeni fosilizovani ostaci hibrida denisovan-neandertalca, preneo je ranije Live Science, o čemu smo ranije pisali.
Ove denisovanske interakcije, zajedno s fosilnim dokazima, sugerišu da su imali šire geografsko prisustvo od neandertalaca, obuhvatajući veću raznolikost po pitanju okruženja, pa su stoga, verovatno, bili bolje prilagođeni od neandertalaca. DNK dokazi takođe sugerišu da su denisovani verovatno imali veću genetsku raznolikost nego neandertalci. „Možda su bili još bolja opklada za opstanak od neandertalaca“, smatra Stringer.
Neandertalci i denisovani su važni, jer da su jedna ili obe ove loze preživele, mogli su da probiju sličan put onome što je H. sapiens na kraju iskovao, prelazeći od sakupljača/lovaca, kada se poslednje ledeno doba završilo, na razvoj poljoprivrede.
„Nema razloga zašto neandertalci ili denisovani to na kraju ne bi mogli da urade, da im se omogućilo dovoljno vemena“, rekao je Stringer. „To bi neutralisalo sve potencijalne intelektualne nedostatke kroz evoluciju, za koje nismo sigurni da su ih uopšte imali“, dodao je on. Dakle, možda svet ipak ne bi izgledao tako drugačije.
„I shodno tome, mogli bi da prave sve iste greške koje smo mi pravili od tada“, rekao je Stringer. „Dakle, globalno zagrevanje bi možda i dalje bilo u igri, ali s neandertalcima ili denisovanima koji bi ga izazvali, a ne mi. Ko zna?”
Koja hrana jača imuni sistem?
Sezona gripa i prehlada je u toku, a najbolji način da se zaštitimo jeste da ojačamo naš imuni sistem. Evo i kako.
Najjednostavniji i najzdraviji put do jakog imunog sistema svakako je hrana, a koja nas to hrana čini zdravima?
Hrana za jak imunitet
- Za jak imuni sistem najbitnija je zdrava crevna flora, a ona se postiže konzumiranjem probiotika. Naime, dobre bakterije u želucu su na prvoj liniji odbrane i mogu nas zaštititi od brojnih virusa i bakerija. Konzumirajte fermentisanu granu kakav je kiseli kupus, krastavci, ali i mlečne proizvode.
- Šareno voće i povrće bogato je vlaknima i vitaminima. Zato jedite što više jabuka, citrusa, šargarepe, krastavaca, paradajza i kupusa u ovom periodu.
- Proteini regulišu rad ćelija i stvaraju nove. Izvori proteina kao što su semenke i orašasto voće su takođe bogati antioksidantima. Pored njih, jedite meso, mahunarke i morske plodove.
- Pored svega ovoga, ne zaboravite da pijete dosta vode u toku dana (optimalno 2 litre).
Ovaj mlečni napitak pobeđuje nesanicu
Ukoliko imate problem sa spavanjem i borite se sa nesanicom, a isprobali ste sve, na pravom ste mestu.
Postoji mnogo alternativnih načina koji nam mogu pomoći da zaspimo. Miris lavande, čaj od kamilice, masaža stopala i čitanje knjige samo su neki od njih. Ako vam pak ni to ne pomogne, isprobajte “začinjeno mleko”.
Kako se pravi začinjeno mleko
Ugrejte dve šolje mleka i dodajte 4 do 6 smrvljenih semena šafrana, 4 do 6 usitnjenih kardamoma, pola kašike kurkume, pola kašike cimeta, malo đumbira i muškatnog oraščića. Kada mleko počne da vri, sklonite s ringle i dodajte dve kašike smeđeg šećera ili pak meda.
Doktori kažu da kombinacija ovih začina uklanja nesanicu, pa se potrudite da isprobate već danas!