Sprska pravoslavna crkva i njeni vernici danas proslavljaju Svetog Nikolu.

Sveti Nikola se smatra zaštitnikom dece, učenih ljudi, trgovaca, mornara, ali i putnika uopšte. Nekada su svi hrišćanski brodovi, prilikom plovidbe, na palubi imali ikonu Svetog Nikole, a on se posebno praznovao duž Jadranskog i Sredozemnog mora. U ovom delu sveta, na sami slavu, brodovi nisu isplovljavali, a ukoliko bi se pak našli na moru, na Nikoljdan su dolazili do luka gde su se usidravali, do narednog dana.

Život Svetog Nikole

Sveti Nikola rođen je u Patari u Likiji, kao jedinac uglednih roditelja. Svoj duhovni život započeo je u manastiru Novi Sion kod svog strica svetog Nikolaja episkopa patarskog. Po smrti roditelja, počeo je da u narodu širi veru, ali i pravdu. Ubrzo nakon toga, postaje arhiepiskop mirlikijski.

Za vreme vladavine Dioklecijana i Maskimilijana, Nikola je bio utamničen, ali je i tamo nastavljao propovedi. Još za vreme života, ljudi su ga smatrali za svetitelja i pozivali su ga u pomoć u mukama i bolestima. Preminuo je 6. decembra Julijanskom, odnosno 19. decembra po Gregorijanskom kalendaru 343. godine, a sahranjen je u sabornoj crkvi u Miri.

Letnji Sveti Nikola

Međutim, kada su Turci osvojili Likiju, mošti Svetog Nikole prenešene su u Bari u Italiju i položene u Crkvu Svetog Jovana Preteče. Iz tog razloga, pored 6. odnosno 19. decembra, Sveti Nikola slavi se i 22. maja, u znak sećanja na premeštanje moštiju. U brojnim porodicama, ovo je mala slava ili preslava, a u narodu zove se Mladi Sveti Nikola, Letnji Sveti Nikola ili Nikolice.

Istorijat slava

Slava potiče iz jednog od najvažnijih kultova starih Slovena- kulta predaka. Njome su se održavali porodični i rodbinski odnosi, ali i veze sa precima. Slava se i tada, baš kao i danas, vezivala za pretke i poreklo, a slavljenjem, porodice su prenosile kulturno nasleđe s jednog na drugo koleno.

Tokom istorije, Srbi su često, iz raznih razloga, menjali svoje prezime, ali nikad i slavu. Tako je slava postala obeležje i identitet porodica. Najstariji pomen slave u našim krajevima potiče iz 1018. godine, ali postoje neki autori koji tvrde da su Srbi slavu usvojili još u vreme pokršatavanja, u 9. veku.

Srpska slava našla se 2014. i na UNESCO listi kao deo kulturnog nasleđa čovečanstva, a kolo je na ovu listu dodato ove godine.

Ima mnogo različitih tipova građevina na svetu, a dok je svaka imala drugačiju namenu, danas, ove kultne građevine postale su simbol grada ili nacije. U nastavku otkrijte koja se pozadina krije iza 10 najpoznatijih građevina na svetu.

Aja Sofija

Ova crkva sagrađena je u 4. veku, a postala je glavno obeležja nekadašnjeg Carigrada, odnosno današnjeg Istanbula. Danas, Aja Sofija je muzej, a prvobitno, sagrađena je kao pravoslavna crkva, a jedno vreme je čak bila i džamija. Crkvu je sagradio car Konstantin 360. godine, 1453. sultan Mehmet II pretvorio ju je u džamiju.

Luvr

Najčuveniji muzej na svetu, Luvr je tek nedavno dobio i staklenu piramidu po kojoj je postala prepoznatljiva. Ipak, Luvr nije uvek bio muzej, iako je originalno sagrađen u tu svrhu u 12. veku. Međutim, dva veka kasnije, pretvoren je u kraljevsku rezidenciju. Luj XV je 1750. godine pretvorio ovaj muzej u kraljevski dom, a tokom Francuske revolucije, Luvr postaje javni muzej. Sagradio ga je Filip II kao tvrđavu između 1190. i 1202. godine, ali originalna struktura je uništena. Donja sala (Salle Basse) je sve što je od prvobitne građevine ostalo.

Burdž el Arab

Kada je u pitanju arhitektura, Burdž el Arab je ono što definiše Dubaji. Ovaj luksuzni hotel sagrađen je na veštačkom ostrvu 1994. godine, po dizajnu Toma Rajta. Procenjuje se da je izgradnja ovog zdanja, koju je naručio Zaid ben Sultan, koštala oko 650 miliona dolara. Trenutno, Burdž je drugi najveći hotel na svetu.

Sidnejska opera

Iznad sidnejske luke, izdiže se čuvena Sidnejska opera, koja je, pored centra umestnosti u Australiji, postala i zaštitni znak Sidneja. Dizajner je bio Jorn Ucon, arhitekta iz Danske, ali projekat je završen bez njega. Naime, kada je premijer Jozef Cahil tražio radikalne promene, Jorn se povukao. Sidnejska opera završena je 1973. godine.

Empajer Stejt bilding

Nekada najviša zgrada na svetu, a danas, pored Kipa slobode, zaštitni znak Njujorka. Empajer je dizajnirao Vilijam F. Lamb, po uzoru na Rejnolds zgradu u Severnoj Karolini i Carev toranj u Ohaju. Izgradnja je započela na Dan Svetog Patrika 1930. godine, a završena je 410 dana kasnije. Otvaranje zgrade podudarilo se sa Velikom depresijom, pa je bila gotovo napuštena narednih 20 godina. Otkako je sagrađen, Empajer je doživeo udar aviona 1945. godine, pucnjavu 1997., a dosad, više od 30 ljudi ubilo se skočivši sa vrha zgrade. Empajer je proglašen za bezvremenski spomenik Njujorka.

Tadž Mahal

Kao što je već poznato, Tadž Mahal u Indiji sagradio je Šah Džahan, a posvetio ga je svojoj omiljenoj ženi Ardžumand Bano Begum, odnosno Mumzat Mahal. Tadž je građen od 1631. di 154. godine, a u njegovoj izgradnji učestvovalo je 22.000 ljudi. Danas, Tadž Mahal se smatra vrhunskim ostvarenjem mogulske arhitekture, a kombinuje stilove indijskih, islamskih i persijskih arhitektura. UNESCO je 1983. godine, uvrstio Tadž Mahal u spomenik Svetske baštine.

Ajfelov toranj

Iznad Pariza prostire se ova, verovatno, najpoznatija građevina jednog grada. Dizajnirao ga je Gustav Ajfel, a prvobitno, Toranj dizajniran za potrebe Univerzalne izložbe u Barseloni 1888. godine. Međutim, tamo, dizajn je odbijen.

Big Ben

Jedan od najpoznatijih satova na svetu, Big Ben, zapravo je ime jednog od zovna, ali naposletku, i zvono i sat počeli su da nose isti naziv. Niko zapravo ne zna po kome je Big Ben dobio ime, ali postoji legenda da je ovaj sat nazvan po Bendžaminu Holu, koji je instalirao zvono, ili pak po boks šampionu Bendžaminu Kauntu. Bilo kako bilo, Big Ben je dizajnirao Čarls Bari, a Avgust Pugin napravio je toranj sa satom. Pugin je preminuo 1852. godine, te je Big Ben bio i poslednji njegov dizajn.

Koloseum

Najveći rimski amfiteatar na svetu predstavlja ujedno i jedno od najveličanstvenijih arhitektonskih poduhvata drevnih Rimljana. Građen je deset godina i završen je 80. godine nove ere. U njega, moglo je da stane oko 50.000 ljudi i uglavnom je služio za gladijarske borbe. Sagradio ga je emperator Vepsazijan, a završio ga je njegov sin Tit Flavije.

Piramide u Gizi

Najstarija građevina na našoj listi intrigira čovečanstvo već vekovima. Ne samo što su izdržale zubu vremena, ove piradime su i veoma precizno sagrađene, toliko da impresiraju i sadašnje građevinske standarde. Građene su kao grobnice za tri odvojena faraona iz Treće i Četvrte dinastije.Sve do 1300. godine, bile su i najviša građevina na svetu.

Kada pomislit na vašare, šta vam prvo padne na pamet? Autići na sudaranje? Miris roštilja? Ringišpil?A šta kažete na pufnasti slatkiš šećernu vunu? Mnogima je ovo omiljena poslastica na ovakvim dešavanjima, a znate li kako je šećerna vuna nastala?

Ovaj slatkiš prvi put napravljen je u SAD. Naime, poslatičar Džon Vorton i stomatolog Vilijem Morison iz Nešvila su 1897. godine patenrirali prvu električnu mašinu za proizvodnju šećerne vune. Ipak, široj javnost predstavljena je 1904. na svetskoj izložbi u Sent Luisu.

Tada, šećerna vuna prodavala se po nazivom “vilin konac” (engl. fairy floss), a za šest meseci, koliko je izložba trajala, prodato je 68.655 komada. Naziv šećerna vuna, odnosno paumčni slatkiš (engl cotton candy), nastao je tek oko 1920. godine.

Prve niti šećerne vune bile su lomljive i mrsile su se. Tek je 1949. godine, u Ohaju predstavljena mašina Gold Metal Products kompanije, koja je omogućila lakše i lepše izrađivanje ovog slatkiša. Danas, ova kompanija drži monopol na tržištu mašina za izradu šećerne vune, a uy one vašarske, mogu da se kupe i male mašine, za kućnu upotrebu.

Kako se pravi šećerna vuna?

Šećer se zagreva i na temperaturi od 150 stepeni otapa i postaje tečan. Zatim, on prolazi kroz sitne rupe uz pomoć pritiska, te s druge strane izlaze tanke niti, koje, se “hvataju” na drveni štapić te, u dodiru sa vazduhom, naposletku očvrsnu.

Dan šećerne vune je nacionalni praznik u SAD i slavi se 7. novembra.

Kada kažemo “bela kuća” prva asocijacija svima je poznati dom predsednika SAD u Vašingtonu. Da li znate zašto je ova rezidencija zapravo bele boje?

Gradnja Bele kuće, koja se tada nazivala Predsedničkom kućom, počela je 1791. godine i bila je spremna za svog prvog stanovnika- drugog predsednika SAD Džona Adamsa, 1800. godine. Svoju čuvenu boju, ova rezidencija dobila je dve godine pre toga.

Originalno, zidovi od peščara bili su prekrečeni običnim krečom, koji je čuvao konstrukciju od oštećenja. Radnici su redovno održavali fasadu, pa je boja uvek izgledala sveže.

Iako je zvanično, ova zgrada dobila ime Predsednikova kuća, zbog važnosti i masivnosti same institucije, uskoro je po gradnji, dobila nadimak Bela kuća. Na početku 1812. godine, kongresman Abija Bigelou koristio je ovaj naziv i u pismima, a 1818. zidovi su prekrečeni u blistavo belu boju. Tek tri godine kasnije, 1901., nadimak Bela kuća postalo je zvanično ime , zahvaljujući  Teodoru Ruzveltu.