Pored čula ukusa koje je nazvano “umami” što na japanskom znači preukusno, naučnici kažu da čovek može da oseti zapravo i šesti ukus, a u nastavku otkrijte o čemu se radi.

Kako smo dosad učili, čovek ima četiri čula ukusa: slatko, slano, kiselo i gorko. Ovaj poslednji, opisao je Demokrit pre 2,5 hiljade godina. Nakon toga, 1908., u naša čula uveden je i umami (jap. preukusno), koji je zvanično postao ukus tek 2002. godine.

Sada, istraživači sa Univerziteta Santa Barbara, uveli su još jedan, šeti ukus- kalcijum. A kakav je ukus u pitanju?

Kako je opisano u istraživanju, u pitanju je mešavina gorkog i kiselog, a takvog ukusa su na primer mleko i drugi mlečni proizvodi, te kelj i sardine.

U studiji se navodi da je važno je napomenuti da premalo ili previše kalcijuma može biti opasno po naše zdravlje, pa je stoga ovo čulo ukusa izuzetno važno za samo preživljavanje.

Kako su naučnici došli do novog ukusa?

Tim je koristio vinske mušice- organizme koji, poput ljudi, mogu da okuse kalcijum. Ove mušice, opet baš kao i ljudi, moraju da unose određenu dozu kalcijuma kako bi preživele, pa ipak, pokazao je da odbacuju namirnice bogate ovim mineralom i da ih više privlači ona hrana koja manjka sa kalcijumom.

“Ispostavilo se da voćne mušice nemaju mehanizam da osete manjak kalcijuma, iako je on dobar za njih, a umesto toga, pokušavaju da ne konzumiraju previše kalcijuma”, navodi se u istraživanju.

Pročitajte i… Kako do kalcijuma bez mleka?

Naučnici su identifikovali tri neurona ukusa pod imenom neuronski receptori ukusa (GRNs) koji su potrebni kako bismo okusili kalcijum. Kada je jedan od ovih neurona uklonjen iz mušica, insekt je bio izložen jelu sa šećerom s jedne strane i jelu sa kombinacijom šećera i kalcijuma sa druge. Ove mutirane mušice nisu uspele da pronađu razliku, te su jele više kalcijuma i tako se razboljevale i na posletku uginule. S druge strane, mušice kojima su neuroni ostali netaknuti, izbegavale su hranu sa previše kalcijuma.

Naučnici kažu da su otkrili da se izbegavanje kalcijuma odigrava uz pomoć dva mehanizma: aktiviranjem GRNs neurona, koji prave razliku u ukusu te signilariziraju kada treba da se stane sa konzumiranjem.

“Kod ljudi, visok nivo kalcijuma povezan je sa brojnim oboljenjima, pa čak može da bude opasno po život. Naši rezultati sugerišu da upravo zbog toga, ukus za kalcijum funksioniše na primarnom nivou, kako kod nas, tako i kod velikog broja životinja”, navodi se u zaključku istraživanja.

Postoji mnogo načina da budemo ljubazni prema ljudima, a volimo da verujemo da će sva ta ljubaznost i obzirnost biti cenjena. Ipak, nova studija kaže da nam ljubaznost može na duže staze naškoditi.

Prema najnovijoj studiji objavljenoj u žurnalu Prirodno ljudsko ponašanje, ljudi koji su ljubazni uglavnom su preosetljivi na nepravdu i nejednakost, a samim tim, skloniji su depresiji, za razliku od onih koji su sebični i egocentrični.

U ekperimentu, tim je istraživao da li je šablon razmišljanja okarakterisan kao “prosocijalan” (požrtvovanost i volja za promocijom jednakosti) povezana sa simptomima kliničke depresije. Grupa od 150 ljudi rešavala je testove ličnosti, kako bi se odredilo da li su prosocijalni ili individuallisti (sebični i okrenuti sebi). Nakon toga, uz pomoć MRI, ispitivana je aktivnost mozga kod obe grupe.

Pročitajte još i… Skriveni znakovi depresije

Depresija i ljubaznost

Ispostavilo se da je aktivnost mozga drugačija kod ove dve vrste ljudi. Kada su u pitanju bile situacije deljenja novca nejednako, kod prosocijalnih ljudi pokazana je povećana aktivnost dela mozga zaduženog za automatska osećanja, uključujući i stres, dok je kod individualaca, ova regija mozga bila aktivnija samo kada su drugi dobijali više novca od njih.

Istraživači su zatim pratili aktivnosti mozga povezane sa simptomima depresije pune dve nedelje. Kod prosocijalnih ljudi, regije mozga koje se dovode u vezu sa depresijom bile su mnogo aktivnije.

Naučnici su zaključili da su ljubazniji ljudi podložniji depresiji, jer iskuse ekstremnu empatiju, osećaj krivice i stres. Ova emocionalna osetljivost lako aktivira regije odgovorne ta depresiju.

Za vreme svog putovanja na asteroid, NASA letilica OSIRIS- REx na Zemlju poslala je veoma zanimljivu fotografiju.

Dok je proletala kraj Zemlje, 2. oktobra 2017. godine, letilica je fotografisala Zemlju i njen satelit. U to vreme, Mesec je od naše planete bio udaljen 390.000 kilometara. Za to vreme, OSIRIS-REx od Zemlje bio je udaljen 5 miliona kilometara, odnosno 13 puta dalje nego što su Mesec i Zemlja udaljeni jedno od drugog.

Sama svemirska letilica poslata je u svemir 8. septembra 2016. godine, a da bi stigla do svoje mete- asteroida Benu, mora da orbitira oko Sunca godinu dana, pre nego što prođe pored zemlje kako bi dobila ubrzanje od planetarne gravitacije. U septembru 2017. godine, bila je najbliže Zemlji, a 10 dana kasnije napravila je spomenutu fotografiju.

Sama letilica treba ukupno da pređe 7,2 milijarde kilometara kako bi stigla do Benua, a procenjuje se da će se to desiti u avgustu 2018. godine, gde će naredne dve godine uzimati uzorke i slati ih na Zemlju.

Pre ove fotografije, još nekoliko sličnih poslato je na Zemlju. Tako je svemirska letilica Galileo fotografisala1992. godine naša dva sveta, dok je išla ka Jupiteru.

Messenger letilica je 2011. godine poslala fotografiju Zemlje i Meseca, sa Merkura. Iste godine, slićno je učinila i letilica Juno, samo sa Jupitera.

Foto: NASA

Budući da je zima kalendarski stigla u naše krajeve, iako temperature govore drugačije, pogledajte kako izgledaju neki od najhladnijih predela naše planete.

Na samom početku satelit Sentinel-2A programa Kopernikus Evropske svemirske agencije vodi nas preko zupčastih ostrva duž zapadne obale Grenlanda. Sa više od dva miliona kvadratnih kilometara, Grenland je najveće ostrvo na svetu i dom drugog najvećeg ledenog pokrivača, od kog je veći jedino Antarktik.

Ovi kopneni glečeri su osetljivi na klimatske promene, a povećane temperature uzrokuju brže topljenje. Naučnici koriste satelite kako bi ispratili topljenje leda. U periodu od 2011. do 2014. godine Grenland je izgubio oko 1.000 milijardi tona leda. Ovo znači 0,75 milimetara više za svetski nivo mora na godišnjem nivou.

U videu u nastavku, u novoj epizodi emicije Space Show na eduTV saznajte kako zima izgleda u ostalim delovima planete!

U južnom Mineapolisu nalazi se gluba soba, koja je ušla u Ginisovu knjigu rekorda kao najtiše mesto na svetu. A u njoj, sudeći po svedocima, nije uopšte prijatno.

Soba se nalazi u laboratoriji “Orfild”, a upija 99,99 % zvukova, te u njoj ne postoji eho. Začetnik ideje o stvaranju gluve sobe bio je Stiven Orfild, koji ima običaj da izazove posetioce da u njoj provedu vreme, u potpunom mraku. Jedan novinar izdržao je u njoj svega 45 minuta, dok mnogi ne uspevaju da provedu ni toliko vremena.

Kako izgleda najtiša prostorija na planeti?

Nakon što se ljudsko uho privikne na nepostojanje spoljnih zvukova i eha, onaj ko je u sobi počinje da čuje svoje otkucaje srca, rad creva i pluća. Kako kaže sam Stiven, najbolju šansu da izdržite ovde imaćete ako sednete, jer usled nedostatka zvukova, percepcija je iskrivljena, te su ravnoteža i pokreti gotovo nemogući.

Danas, brojne kompanije poput “Harli Dejvidsona” koriste ovu gluvu sobu kako bi testirali svoje proizvode, a često, gluvu sobu testiraju i NASA astronauti. U videu u nastavku, bacite oko na najtiše mesto na planeti.

Izvor: Nacionalna geografija