Na današnji dan, pre 115 godina, u Drezdenu, rođena je nemačka matematičarka i arheološkinja, Marija Rajhe.

Marija je bila uporna i vredna žena, a njeno ime i rad vezuju se za crteže u Naski. Naime, reč je arheološkom nalazištu, o geoglifima, odnosno crtežima urezanim u kamen na području pustinje Naska, u Peruu. U pitanju je na hiljade različitih geometrijskih oblika, “likova” u obliku životinja, čiji nastanak još uvek nije objašnjen.

Marija Rajhe upisala je Tehnički univerzitet, 1924. godine u Drezdenu, gde je studirala matematiku, fiziku, pedagogiju, geografiju i filozofiju. Govorila je pet jezika. Nakon dolaska nacističke partije na vlast, 1932. godine, pronalazi posao guvernante, preko oglasa i odlazi u grad Kusku, u Peruu.

Istraživački rad u pustinji Naska, Marija započinje 1940. godine. Nakon početka rata, nemačkim državljanima bilo je zabranjeno da napuštaju Peru, sve do njegovog završetka. Pa je tako, svoj rad završila tek šest godina kasnije, kada se i preselila u grad Naska, na ivici pustinje, koja krije zanimljive crteže.

Zagonetni crteži pustinje Naska

Crteže u pustinji prvi je otkrio peruanski arheolog Toribio Meija Hespe, 1926. godine. On je nakon trinaest godina rada i istraživanja, zaključio da su najverovatnije u pitanju religijsko-ceremonijalne ulice.

Postoje razne i brojne teorije, koje objašnjavaju ove crteže ali pravog i zadovoljavajućeg odgovora nema.

Marija je provela 40 godina radeći i živeći u pustinji. Tokom tog perioda otkrila je veliki broj geoglifa, kao i markere u vezi sa solsticijem i na taj način započela svoje životno delo. Naime, mapirala je nebeske matrice u pustinji Naska. Uspela je da izmeri 1000 linija uz pomoć trake za merenje, kompasa, sekstante i teodolita. Istražila je i astronomsku orijentaciju ovih neobičnih linija. Napravila je mnoštvo slika, slikajući sve brazde u pustinji iz aviona.

Peruanska vlada je Mariji Rajhe dodelila mnoge počasti i priznanja, uključujući i titulu Velike dame Naska i tiulu počasnog građanina Perua.

U njenu čast osnovano je i udruženje Dr. Maria Reiche – linije i likovi kulture Naska u Peruu, u Drezdenu, 1994. godine. Nekoliko godina kasnije na Univerzitetu za primenjene nauke u Drezdenu pokrenut je i projekat istraživačkog tipa pod nazivom “Naska”, u cilju daljeg istraživanja i očuvanja baštine Marije Rajhe.

Crteži u Naski stavljeni su pod zaštitu UNSECO, 1995. godine.

Marija Rajhe, umrla je 1998. godine u Naski.

U toku iskopavanja linije metroa, u Rimu je otkrivena kuća koja datira iz II veka nove ere. Stručnjaci navode da je u pitanju luksuzno utvrđenje, nekadašnjeg rimskog cara Hadrijana i pravo arheološko bogatstvo. 

Arheolozi su dve godine ranije na isti način, u blizini novootkrivene ruševine, otkrili i vojnu kasarnu koja je stara oko 1.800 godina. Ruševine Hadrijanove kuće otkrivene su u toku rada na metro stanici u centru grada Amba Aradam-Ipponio, na liniji C rimskog metroa.

Šta rade u Rimu?

Rim je često mesto arheoloških pronalazaka. Naime, ova nalazišta često su krivci za usporenu izgradnju najskupljeg svetskog metroa. Izgradnja C linije rimskog metroa započela je 2007. godine i predviđeno je 30 stanica, sa troškovima od tri milijarde evra.

Budžet je od pronalaska prvog otkrića podignut na 4,5milijardi evra i obuhvatio je 21 operativnu stanicu i dodatne tri, koje će biti otvorene tokom naredne četiri godine.

Arheolozi pravdaju budžet značajnim otkrićima, koja bi ostala skrivena, da nije došlo do dubljeg kopanja u cilju izgradnje nove linije metroa.

Hadrijanova luksuzna vila

Kompletna građevina, koja uklučuje bogate mozaike, kupatilo i 14 soba biće prebačeno, kako bi se nastavila izgradnja metroa. Predstavnik rimske agencije za očuvanje spomenika, Frančesko Prospereti, naveo je da je nekadašnji rimski komadant verovatno živeo u ovoj kući i koristio je za odmor.

Kuća od 300 kvadratnih metara pronađena je na 12 metara ispod nivoa ulice.

Arheolozi napominju da će otkriće biti vraćeno na svoje mesto, nakon što se završe podzemni tuneli. Na ovaj način, nova stanica predstavljaće najlepšu podzemnu stanicu na svetu.

Broj “0”, njegovo značenje i nastanak predstavljaju pravu misteriju. Naučnici su godinama posmatrali ovaj broj kao izum arapskih matematičara. Ipak, mnogi veruju da se ovaj broj prvi put pojavljuje na području Evrope.

Zahvaljujući određenoj metodi karbonskog datiranja ustanovljeno je da drevni indijski rukopis sadrži ovaj broj, odnosno u pitanju je najranije zabeleženi spis koji sadrži primer nule. Naime, otkriveno je da ovaj indijski rukopis, Bakšali, datira iz III veka.

Rukompi Baškali čuva se u Oksfordu i sadrži najstariji prikaz nule. Ričard Ovenden, iz biblioteke Bodleana ovog Univerziteta, navodi da je u pitanju otkriće od ključnog značaja u istoriji matematike. U rukopisu Bakšali može se videti razvoj nule od tačke do simbola kakav danas poznajemo.

Mnoge drevne kulture, poput Maja, Vavilonsa, koristili su nulu, dok je tačka iz ovog starog indijskog rukopisa, razvijena u pravi simbol.

Pre metode karbonskim datiranjem, smtralo se da rukopis Bakšali datira iz VIII ili XII veka. Ovaj rukopis otrkio je 1881. godine, farmer u selu Bakšali – u pitanju je područje današnjeg Pakistana. Od 1902. godine, ovaj drevni spis nalazi se u Biblioteci Bodleana.

Kada je nula počela da se upotrebljava?

Pojedini istraživači smatrali su da simbol nule potiče iz Mesopotamije, a drugi da su je prvi osmislili drevni narodi Maje i da su koristili u svom kalendaru.

U pitanju je pravi enigmatični broj, koji u sebi nosi razna značenja, od filozofski i matematičkih do onih mističnih.

U tekstu “O poreklu arapskih brojeva”, Žorž Kade dokazao je da je nula istočnjački izum. Francuski arheolog je svoju studiju zasnovao na kamenoj ploči K-127, koja je oktkirvena u Kambodži.

Ploča potiče iz vremena oko 683. godine pre nove ere, dva veka pre prve arapske države. Ovo dokazuje da nula nije izum arapskih matematičara.

Zahvaljujući nuli, omogućena je algebarska definicija negativih brojeva i razvoj matematičkog numeričkog sistema. Da nema nule, čovečanstvo bi verovatno ostalo zaglavljeno u Srednjem veku.

Neobična svojstva ovog broja uvek će biti interesantna i zapanjujuća. Broj nula istovremeno je pozitivan i negativan celi broj, dok isto tako to i nije. Ukoliko nulu dodate ili oduzmete broju, dobićete isti broj.

Broj nula nije osmišljen, već je otrkiven. Nove informacije i podaci o pojavi ovog broja su od velikog značaja za polje matematike i njenu istoriju.

Izraz “sveti ponedeljak” odnosio se na neradni ponedeljak. Naime, vikend je nekada u Engleskoj uključivao i ponedeljak.

U Engleskoj je krajem osamnaestog i u toku devetnaestog veka, veliki broj zaposlenog stanovništva pravdalo odsustvo sa posla “svetim ponedeljkom”. Kako su mnogi radnici bili “mamurni od prethodnog vikenda”, nisu mogli da izdrže rad narednog dana, ali nisu ni mogli dozvoliti da ostanu bez radnog mesta. Pa su tako osmislili novi praznik, “Sveti ponedeljak”.

Kako ne bi gubili na plati, odlučeno je da se odrađuje pola subote u zamenu za slobodan ponedeljak. Ovakav način rada održao se u Britaniji i do 1870-ih godina. Naravno, vremenom je ovaj “praznik” nestao iz tradicije i ponedeljak je ponovo predstavljao prvi radni dan.

Ko je osmislio petodnevnu radnu nedelju?

Jedan o ključnih likova za normalizaciju radnih sati za američke radnike, bio je Henri Ford. Ovaj tajkun je u toku 1914. godine podigao dnevnicu svojim radnicima za 100 posto. Ovo je izazvalo veliku potražnju za radnim mestima u njegovoj fabrici automobila, a Ford je obrazložio svoj postupak. Naime, veće zarade podstiču radnike na bolji radi, ali i na veću potrošnju, pa će tako možda kupiti i auto. Takođe je naveo, da je vreme odmora idealno vreme za trošenje. Zato je 1926. godine predstavio svoju petodnevnu radnu nedelju.

Tako je svuda u svetu počeo da se širi ovakav način organizacije radnih sati i vikend koji se sastoji od samo dva dana je zaključen.

U toku decenija koje su usledile dvodnevni vikend postao je standard u SAD, Kanadi i Britaniji, dok su kratke radne subote bile uobičajene u Evropi.

U Izraelu se svakodnevno vodi bitka za neradni vikend, jer se u ovoj državi vikendom smatra samo subota, odnosno petak noć i subota dan. U nekim delovima Afrike, vikend čine četvrtak i petak.

Kako se menja ekonomija, finansije, tehnologija, pa i sama politika unutar jedne države, tako se menjaju i radni sati i načini poslovanja. Za mnoge je pokazatelj posvećenosti dolazak na posao vikendom, ali na ovaj način, kao i brzina kojom se ovaj “trend” proširio, došlo je do skoro potpunog gubitka vikenda. Tako većina zaposlenih, bar u Srbiji, danas ima obaveznu radnu subotu, a često i nedelju.

Postavlja se pitanje, kako je društvo od slobodnog ponedeljka, došlo do radne nedelje?

U prošlosti, perika je predstavljala glavni aksesoar, uglavnom muške populacije. Perike su predstavljale simbol viskog staleža i bogatstva. Naime, velike svote novca izdvajane su za dobre i kvalitetne perike.

Gde je započeo ovaj trend?

Ovaj trend započeo je u Evropi, nakon pojave epidemije sifilisa 1580. godine. Perika u tom momentu nije predstavljala simbol popularnosti već srama.

Naime, u to doba, u Engleskoj se gubitak kose smatrao ponižavajućim, a kako je jedan od simptoma sifilisa bio i gubitak kose, perika je predstavljala idealno rešenje. Tako su mnogi oboleli plemići, kako bi se spasili sramote, uveli ovaj trend u društvo.

Perike su se pravile od životinjske i ljudske dlake, a neprijatni mirisi suzbijali su se pomoću praha na bazi pomorandže i lavande. Tada nastaje i poznata fraza “napuderisane perike”.

Popularnost su stekle nakon što je kralj Francuske, Luj XIV počeo da je nosi. Kralj je sa sedamnaest godina počeo da gubi kosu, pa je naredio da mu se napravi najbolja perika, na kojoj je radilo 48 vlasuljara. Ovaj popularni trend nastavio je i kralj Čarls II, a stil se proširio i po aristokratiji ali i po srednjoj klasi.

Cena obične perike, tada je iznosila koliko i prosečna plata stanovnika Londona, oko 25 šilinga. Bolje, kvalitetnije i lepše perike koštale su i više od 800 šilinga.

Perike su takođe predstavlje idealno rešenje u borbi protiv vaški.

Francuzi su odbacili perike u toku Revolucije, a Britanci su je isključili iz upotrbe nakon što je uveden porez na prah, koji je suzbijao neprijatan miris.

Jedna od najpoznatijih svetskih građevina svakako je krivi toranj u Pizi. Ovaj krivi toranj zapravo je zvonik katedrale, koji predstavlja najposećeniju turističku atrakciju u Pizi.

Izgradnja tornja započela je 1173. godine, ali je toranj završen tek 1350 godine. Naime, u toku uzgradnje tornja došlo je do poniranja zemljišta, usled mekog tla i slabo udarenih temelja. U pitanju je močvarno područje, prepuno gline. Na samo tri metra dubine iskopani su temelji, što predstavlja veliku grešku u startu, te je ovo jedan od glavnih razloga zašto je toranj danas kriv.

Poznati arhitekta Borneo, uspeo je da izgradi samo tri sprata, u toku 12 godina. Njegov započeti projekat, završio je arhitekta Guljeljmo de Instrika. Krivi toranj u Pizi danas broji 12 spratova i pod zaštitom je UNESCA.

Krivi toranj kroz istoriju

Da se toranj u Pizi izgradi, trebalo je skoro 200 godina. Izgradnja je obustavljena tri puta, i to dva puta usled rata, i tada je prekid potrajao 100 godina.

U toku Drugog svetskog rata, Nemci su dobili naređenje da sruše sve građevine koje su pružale dobru lokaciju za snajperiste. Toranj se nalazio na ovoj nemačkoj listi za odstrel, ali je napad, na sreću odložen.

Toranj u Pizi visok je 55,86 metar, “teži” oko 14 hiljada tona, dok nagib iznosi 5,5 %. Od kako je izgrađen toranj se, u proseku, jednom godišnje nagne za milimetar.

Kada je toranj zbog prevelike iskrivljenosti počeo da ugrožava bezbesnost stanovništva i turista, vlasti su odlučile da ga zatvore, 1990. godine. Kako je u pitanju jedna od velikih evropskih, istorijskih atrakcija, odmah je započeto renoviranje. Arhitekta Mikele Jamiolkovski, sa svojim timom uspeo je da vrati toranj u položaj koji je imao 1838. godine. Akcija spašavanja tornja trajala je deset godina, a koštala je oko pedeset miliona nemačkih maraka. Toranj je za turiste ponovo otvoren 2001. godine.

Razmatrano je potpuno ispravljanje tornja, koje bi trajalo godinama, jer je greška napravljena u samom startu izgradnje, u samom temelju. Ali, ukoliko dođe do ispravljanja tornja, ono više neće predstavljati atrakciju, niti će privlačiti turiste, bar ne u tolikoj meri. Građani Pize protive se ovakvom predlogu.

U planu je i izradnja i krivog tornja od čelika i stakla, koji će se korisiti isključivo kao poslovni prostor, a procenjuje se da će troškovi izgradnje ovakvog tornja iznositi oko pedeset miliona eura.

U pitanju je sama evolucija na delu. Naučna studija pokazala je da su muške oči osetljivije na detalje, dok ženske oči bolje prepoznaju boje.

Istraživači ove karakteristike vezuju za evolutivno prilagođavanje.

U čemu je razlika?

Naime, u toku istraživanja i niza testova, otkriveni su podaci koji pokazuju da žene opisuju boje na različite načine od muškaraca, jer je muškarcima potrebna veća talasna dužina kako bi doživeli nijansu na način na koji ih žene doživljavaju.

Talasne duže povezane su sa toplijim bojama, pa će tako ženama trava uvek biti zelenija nego muškarcima, i dok će narandžasta boja za žene predstavljati baš tu nijansu, muškarci će je vizuelno doživeti kao nijansu crvene.

Istraživanja su pokazala i da muškarci teže razlikuju nijanse plave, žute i zelene. Naime, razlike se mogu uočiti kod prepoznavanja braon, žute i plave boje. Kada su u pitanju tople boje, za muškarce su one crvenije, dok kod žena preovladava žuta.

Pogledajte i: Naučno dokazano: žene su bolji šefovi

Možda boje nisu njihov fah, ali zato muškarci bolje primećuju detalje i pokretanje objekata u okruženju. Naučnici navode da je razlog tome testosteron, kao i lovački instikt, koji je muškarcima u genima.

Ovoj muškoj prednosti pripisuje se razvoj neurona u vizuelnom korteksu, koji podstiče muški hormon,testosteron. Kako muškarci “pucaju” od ovog hormona, dokazano je da su rođeni sa 25 posto više neurona u vizuelnom korteksu od žena.

Postoji i određen postotak ljudi, uglavnom muškaraca, koji pati od slepila za boje. Osobe koje pate od ovakve vrste slepila, najčešće su “slepi” za zelenu i crvenu boju.

Istraživanja takođe, pokazuju da su polovi tokom godina razvili različite fiziološke sposobnosti. Naime, kako svojim istorijskim ulogama i prema principu “gde je mesto ženi, a gde muškarcu”, ovakve podele uloga i poslova kroz vekove, počele su i da se manifestuju kroz fiziološke karakteristike i određene razlike.