Zvezde palice su ustvari meteoridi, odnosno metori. Naime, kada Zemlja, okrećući se oko Sunca, “preceče put” meteoridu, on ulazi u njenu atmosferu. Tada meteorid počinje brzo da sagoreva i da emituje određenu svetlost, a trag koji ta svetlost ostvalja je ono što mi ustvari vidimo kao zvezdu padalicu. 

Nebesko telo meteorit koje pada na tlo u vidu kamenja, jeste deo meteorida koji nije sagoreo.

Zvezde padalice su lopte gasa

Prvo što pomislimo kada vidimo ovu pojavu, jeste zaista “pad zvezde”. Imamo utisak da se jedna od zvezda otrgla od društva i jednostavno, pala na našu planetu.

Ovaj zadivljujući prizor koji uspemo da vidimo, ustvari je ogromna i sjajna lopta gasa, a deluju kao male, jer ih posmatramo sa veoma udaljene tačke.

Ovi meteroidi koji ulaze u našu atmosferu možda se čine sličnim zvezdama, ali zapravo se veoma razlikuju. Meteoridi koji presecaju nebu sastavljeni su od čvrstog materijala, poput stene, metala ili leda. Predstavljaju sitne i odlomljene deliće komete ili asteroida.

Asteroidi u grupi obleću oko Sunca, krećući se u prostoru između Jupitera i Marsa. Kada dođe do sudara između dva asteroida, komadi kamenja ili meteoridi, lete na sve strane. Oni se kreću, jer u praznini svemira ne postoji trenje koje bi ih zaustavilo, odnosno usporilo.

Pogledajte i: Jesenja kiša meteora – Taurida

Veličina metorida može biti dvadeset metara u prečniku ali takođe, metorid može biti veličine i čestice prašine. U toku kretanja kroz svemir, često samo prolete pored Zemlje, potpuno nevildjivi, ali kada ih uhvati Zemljina gravitacija, uleću u atmosferu brzinom i do 220.000 kilometara na sat.

Kako se meteorid probija kroz vazduh, tako se zagreva, zbog trenja. Mali metroidi sagore pre nego što padnu na tlo. Veći meteoridi, mogu da “prežive” prolaz kroz atmosferu i da se sruče poput kiše kamenja.

Istraživanja su pokazala da nisu svi meteoridi delići asteroida ili kometa. Naime, neki od njih su i komadi Meseca ili čak delići Marsa.

Prema statistici, čak osam kamenih delića stiglo je sa Meseca na Južni pol. Uzrok ovoj pojavi je slaba Mesečeva gravitacvija, te stenje nastavlja da se kreće, pa tako i jedan deo stiže do Zemlje. Slično se dešava i sa delovima Marsa, koji su završili kao meteoriti na planeti Zemlji.

Naučnici su, nakon proučene svemirske letelice Galileo, stare 20 godina, objavili da je glavni kandidat u potrazi za vanzemaljskim životom, Jupiterov mesec Evropa. 

U pitanju je letelica Nase, koja je 1995. godine, prva ušla u orbitu džinovske planete.

Glavni kandidat u potrazi za vanzemaljcima

Jupiterov mesec Evropa ima potrebne elemente za život. Sadrži vodu, energiju, ugljenik, a mogao bi i da sadrži život kakav poznajemo. Naučnici su prikupili podatke koje je letelica Galileo očitala. Naime, letelica je proletela kroz vodeni stub, gejzir, koji se probio kroz zaleđenu površinu Evrope. Ispod ledene površine nalazi se okean, koji je prema podacima, dva puta veći od svih Zemljinih okeana zajedno.

Iz laboratorije za primenjenu fiziku na Univezitetu Džon Hopkins navode da je otkriven novi vodeni oblik, koji je moguće istražiti. U pitanju je, najverovatnije, najpogodniji deo Evrope za život.

Pogledajte i: Da li “Oumuamua” ima veze sa vanzemaljcima?

Materijal iz okeana, koji je topao, a pritom zaštićen ledenom korom, može da probije ledenu kapu i pruži mogućnost za uzimanje uzoraka.

Očekuje se uskoro i prilika za dalje istraživanje i uzimanje uzoraka, na koje se američka svemirska agenicija već priprema. Naime, Nasa 2022. godine, planira da lansira Europa Clipper letelicu sa ciljem da istraži orbitu planete Jupiter. Planira se uzimanje uzoraka iz “gejzira”, niskim preletanjem, koji će naučnicima omogućiti dalju potragu za mogućim postojanjem mikroba u okeanu Evrope.

Međunarodni tim naučnika iz Azije i severne Amerike, sproveo je istraživanje o dinosaurusima kao roditeljima. Naime, naučnici su pokušali da istraže načine na koje su dinosaurusi sedeli na jajima i kako su se mladi izlegali, kada su odrasli diosaurusi težili i više 1.500 kilograma?

Naučnici već duži period pokušavaju da otkriju nove informacije o odnosu dinosaurusa prema mladima, ali je zbog manjka fosila to često problem. Nedavno je otkrivena inkubacija oviraptorosaura.

Kako su ležali na jajima sa tolikom kilažom?

Stručnjaci nakon sprovedenog istraživanja izneli su teoriju prema kojoj je ova vrsta dinosaurusa slagala jaja oko šupljine u sredini gnezda. Navodno je šupljina ta koja je nosila težinu roditelja i na taj način im omogućavala da greju gnezdo i štite potomke od mogućih opasnosti.

Kako su otkriveni fosili pokazali da je u pitanju pernati predak ptica, oviraptorosaur, naučnici su ustanovili da se radi o periodu krede, i da su fosili stari oko 67 miliona godina.

U pitanju je zanimljiva grupa dinosaurusa, koju karakteriše okoštala kresta i dug rep. Analizirano je preko 40 gnezda, njihova veličina i oblik, širom Kine i Mongolije, kako bi se otkrilo kako su dinosaurusi grejali i čuvali jaja. Prečnik gnezda iznosio je oko 35 centimetara, kod manjih vrsta, dok je kod većih vrsta dostizao prečnik i do 330 centimetara.

Pojedina istraživanja pokazuju da su jaja bila plavo-zelena i da su jaja pripadnika najvećih vrsta težila i više od šest kilograma.

Nakon sprovedenog istraživanja, zaključeno je da su manje vrste oviraptorosaura, najverovatnije, ležale na jajima, koja su u slojevima bila poređena, jedno na drugo.

Iz Prirodnjačkog muzeja u Severnoj Karolini, naveli su da je ovaj način čuvanja jaja u isto vreme, jednostavan i elegantan. Naime, gnezda su pokazala način na koji su ova bića evoluirala, kako su prilagodila ponašanje, da bi na taj način štitila i grejala jaja, bez rizika da ih razbiju ogromnim i teški telima.

Neistražene vodene dubine kriju mnoštvo tajni, koje ljudi možda nikad neće otkriti. Brojni stanovnici ovih dubina, često su predmet istraživanja naučnika.

Od veličine, vrste, oblika, pa do načina na koji žive i hrane se, morska stvorenja su zaista raznolika i neverovatna.

Zašto crveni korali žive toliko dugo?

Nova studija naučnika pokazala je da crveni korali mogu dostići životni vek i do pet stotina godina. Studija je obuhvatila istraživanje nekoliko razloga, zbog kojih ova vrsta može toliko dugo da živi.

Istraživači su otkrili da morska stvorenja poput korala, makroalgi, sunđera i gorgonije, koja žive na velikim dubinama, mogu da žive i nekoliko stotina godina. Na dubini od jednog kilometra živi mediteranski crveni koral.

Monorhapins chuni je sunđer koji je živeo 11 hiljada godina na dubini od 300 metara ispod površine mora.

Pogledajte i: Klimatske promene uništavaju korale kod obale Australije

Jedan od glavnih faktora koji utiče na dug životni vek jesu vremenske prilike i promene. Morska stvorenja koja žive na velikim dubinama ne suočavaju se sa jakim olujama i promenom temeperature. Takođe, na velikim dubinama, manja je opasnost od predatora.

Drugi faktor je sama vrsta kojoj korali pripadaju. Naime, korali pripadaju klonalnoj vrsti, koje formiraju koloniju višestrukih jedinica. Ove jedinice koje su genetički identične, nazivaju se polipi.

Klimatske promene, su i u ovom slučaju doprinele velikim promenama. Morska stvorenja na velikim dubinama, nekada su mnogo duže živele, nego danas, kao što je slučaj sa navedenim sunđerom.

Ruža predstavlja najsloženiji biljni genom koji je otkriven do sada. Ovo saznanje, pruža nove mogućnosti za dalji rad naučnika u proizvodnji novih vrsta ove ukrasne biljke.

Na proučavanju DNK-a ruže, radio je međunardni tim naučnika, koji je došao do rezultata nakon osam godina napornog rada.

Nove vrste ruža

Uspešno dešifrovanje genoma ruže predstavlja veliki korak ka proizvodnji nekih novih vrsta ruža. Nove ruže mogle bi biti otpornije na uslove u kojima bi se razvijale, navode francuski naučnici. Proces dešifrovanja genoma ruže trajao je osam godinam, a sprovodio se u laboratoriji za reprodukciju i razvoj biljaka u Lionu.

Genom predstavlja skup gena u lancu DNK, a u genomu ruže otkriveno je 36.377 gena, što je čini jednom od najsloženijih biljaka.

Uspešno dešifrovanje gena pruža značajan faktor koji je bitan za bolje razumevanje gena, koji utiču na svojstva biljke.

Pogledajte i: Čudo prirode: Cveće prekrilo pustinju Kalifornije

Veruje se da će ruže, zahvaljujući ovom podatku, moći da se uzgajaju na štedljiviji način, kada je upotreba pesticida u pitanju, kao i da će moći da se podstiču i odrede neki novi oblici, boje i mirisi ruže.

Ruža je cvet koji se gaji, uglavnom, kao ukrasna biljka, dok se u široj proizvodnji koristi za pravljenje kozmetičkih preparata. Najpoznatija zemlja po uzgoju ruža za kozmetičke svrhe jeste Francuska.

Razna ukrštanja ruža dovela su do postojanja oko 35.000 različitih vrsta ruža, širom sveta.

U antičko doba, ruža je predstavljala simbol za ljubav, strast, lepotu i čistotu.

Koliko puta vam se dogodilo da u toku razgovora, prekinete kontakt očima, odnosno ne možete da izdržite da gledate sagovornika u oči, duži vremenski period?

Postoji sasvim logično objašnjenje, navode naučnici sa japanskog Univerziteta u Kjotou.

Naime, mozak ne uspeva istovremeno da razmišlja o izboru reči i da se fokusira na sagovornikovo lice. Ovo se najčešće dešava kada pokušavamo da izgovorimo retke reči ili reči koje se teško izgovaraju.

Univerzitet u Kjotou sproveo je istraživanje i testiranje koje je uključilo više od dvadeset doborovoljaca. Zadatak je bila igra asocijacija uz istovremeno posmatranje kompujterski generisanih slika. Rezultat istraživanja pokazao je, da je učesnicima bilo teže da odrade zadatak, dok su pokušavali da održe kontakt očima. Iako kontakt očima ne zavisi od vrebalnog procesuiranja i obratno, ljudi su skloni skretanju pogleda od sagovornika tokom razgovora, što pokazuje na međusobno preplitanje ova dva procesa.

Ranija istraživanja

Japanski naučnici navode da ova studija nije jedina koja je sprovedena na ovu temu. Naime, 2015. godine, italijanski psiholog Đovani Kaputo, došao je do zaključka da “zurenje” u nečiji oči, deset minuta, podstiče izmenjeno stanje svesti. Sprovedeno istraživanje, pokazalo je da su učesnici halucinirali, videvši izobličena lica, pa čak i vlastita.

Studije nam pokazuju da kontakt očima “postepeno zbunjuje” naš mozak.

Proces koji je uzrok ovakve pojave, naziva se neurološka adaptacija. U toku procesa, mozak menja odgovor na nadražeje koji se ne menjaju. Savršen primer je kada šaku oslonite na sto i u prvom momentu to osetite, ali kako vreme prolazi, osećaj slabi.

Istraživanje pokazuje da, ukoliko neko razgovarajući sa vama izbegava da vas gleda u oči, ne znači da je nepristojan i nekulturan, već je kognitivni sistem te osobe naprosto, preopterećen.

Koliko puta ste na internetu naleteli na ovakvu fotografiju? U pitanju je zbunjujuća fotografija, u kojoj, kada se zagledate, vidite zadivljujuću stvar.

Sve je stvar koncentracije, koja dopušta iluziji da se ostvari.

O kakvom efektu je reč?

Ukoliko se zagledate u ovu fotografiju i koncentrišete, u toku od samo nekoliko sekundi, dogodiće se stvarno neverovatna stvar. Nakon tridesetak sekundi posmatranja samog centra fotografije, sve vijugave boje sa nje će u potpunosti nestati.

Naime, u pitanju je fenomen poznat kao Trokslerov efekat. Ime je dobio po švajcarskom lekaru i filozofu Ignaciju Paulu Vitalu Troksleru, koji je 1804. godine otkrio da mozak prestaje da obraća pažnju na vizuelne scene koje se ne menjaju.

Profesorka sa medicinskog centra “SUNY Downstate”, Suzana Martinez – Konde, koja je i autorka knjige “Šampioni iluzije”, navodi da se neuronskom adaptacijom naziva stanje kada se naša čula naviknu na konzistentan osećaj.

Šta je optička varka?

Optička varka ili optička iluzija predstavlja varku koja se bazira na neispravnoj ili iskrivljenoj percepciji stvarnosti. Slika koju oko percipira, mozak potpuno drugačije interpretira.

Pripremanje luka uvek predstavlja “proces” i suze koje “lijemo” su neiscrpne. Iako obožavamo ovu namirnicu, koja je jako zdrava i koja je ključ mnogih ukusnih jela, seckanje luka nas, bukvalno, dovodi do suza.

Naučnici su otkrili novu vrstu luka, od kojeg se ne plače.

Luk pod nazivom Sunion

Naučnici Bajera, razvili su novu novu vrstu luka, pod nazivom Sunion, nakon tri decenije teškog rada na ukrštanju, testiranju i proučavanju vrsta luka. U pitanju je proizvod koji nije genetski modifikovan, istakla je nemačka kompanija Bajern.

Luk Sunion, raste na području Sjedinjenih Američkih Država i pokazao se kao odlična i slasna namirnica, koja tera suze s očiju i koja pobija izgovor “ne plačem, sečem luk”.

Svi oni koji uživaju u ukusima luka, moći će da uživaju u ukusu Suniona, jer njegov ukus nije toliko jak, kao ukus ostalih vrsta, te ga je moguće jesti i svežeg. Nije poznato koliko je jak zadah u ustima, nakon konzumacije ove nove vrste luka. Ova, nova vrsta luka sadrži ista svojstva kao i druge vrste, osim što ne izaziva suze tokom pripremanja.

Pogledajte i: 7 razloga zašto treba da jedete luk svaki dan!

Kod seckanja luka, dolazi do oslobađanja enzima koji proizvode plin sin-propantial-S-oksid. Naime, kada on dođe do očiju stvara se slaba sumporna kiselina, koja uzrokuje peckanje i reakciju u vidu suza. Kod novog luka, ovakva pojava potpuno je neutralisana.

Izgleda da će luk Sunion, izgurati sa tržišta sve proizvode za seckanje luka i izbegavanje suza, kao što su razne naočare, noževi za seckanje i drugi produkti.

Nažalost, ovaj proizvod trenutno može da se nabavi samo u Sjedinjenim Američkim Državama. Proizvođači Suniona navode da se ulažu veliki napori, kako bi se namirnica našla na tržištu širom sveta.