Ovo ostrvce nalazi se na samo dva sata vožnje od poznate Kartahene u Kolumbiji. 

U pitanju je ostrvo veličine dva fudbalska terena, Santa Kruz del Isolte.

Gusto naseljeno ostrvce

Na ostrvu Santa Kruz del Isolte ne postoje putevi, a komšije jedni drugima, zaista “dišu za vratom”. Ovo ostrvce jedva je vidljivo na mapi zbog teritorije veličine dva hektara. Pre nekoliko decenija, bilo je praktično pusto, dok danas predstavlja najnaseljenije malo ostrvo na svetu.

Nekada je ostrvo bilo idealno sklonište od oluja za ribare koji su tu lovili ribu. Neki ribari su u jednom trenutku odlučili da to sklonište pretvore u dom. Ubrzo je populacija stanovnika na Santa Kruzu počela da raste i postaje ono što je danas – najnaseljenije ostrvo.

Ostrvo predstavlja pravu turističku atrakciju, jer privlači veliki broj turista širom sveta. Mnogi su radoznali da otkriju kako funkcioniše život 1.200 ljudi na dva hektara zemlje, bez osnovnih uslova, kao što su kanalizacioni sistem, vodovod, postojanje državnih institucija – bolnice i policije.

Životni uslovi na ostrvu

Na ostrvu živi 45 porodica, a ograničen im je pristup vodi, struji ali i hrani.

Santa Kruz del Isolte okruženo je koralima, što je i razlog nastanjivanja ribara na ovom području. Kuće su napravljene od morskih i zemljanih materijala, kao što su stabla, pesak, školjke i kokosove ljuske.

Osnovna hrana na ostrvu su morski plodovi, sve ostale namirnice i kućne potrepštine dovoze se brodom. Uslovi života na ostrvu su teški iako je broj populacije u porastu. Kako bi prikupili vodu za piće i kupanje, lokalci koriste bačve za kišu.

Mladi, ukoliko žele da nastave školovanje, moraju da napuste ostrvo, iako se mnogi odlučuju da ostanu sa porodicom i bave se ribolovom.

Njeno ime sigurno ste već čuli, jer ono predstavlja sinonim za zločine koje je počinila.

Žena koja je ostavila veliki trag u mađarskoj istoriji je grofica Eržebet Batori. Za njeno ime vezuje se smrt nekoliko stotina mladih devojaka.

Kontroverzna grofica

Eržebet Batori, poznata kao mađarska vampirica živela je u drugoj polovini 14. veka. Ova kontroverzna grofica je najpoznatija žena serijski ubica u istoriji. Pripisuje joj se veliki broj žrtava. Tačan broj još uvek nije utvrđen, a stručnjaci ne veruju da će ikad i biti.

Broj žrtava koji je naveden u toku suđenja grofici je 650, dok pojedini stručnjaci veruju da se broj žrtava kreće do 2.000.

Grofica Eržebet Batori bila je udata za vojno lice, Ferenca Nadaždija. Kada je stupila u brak, imala je samo 15 godina, ali pre toga je na svet donela ćerku po imenu Anastasija. Verovalo se da je Eržebet imala aferu sa slugom. U braku je rodila petoro dece, od kojih je dvoje umrlo vrlo brzo. Nakon 27 godina braka, Ferenc Nadaždi gubi život, a Eržebet postaje udovica.

Vampirska porodica

Reč vampir visi iznad ove priče. Naime, porodica Batori smatrana je za vampirsku porodicu, koja je bila povezana sa Drakulom lično. Eržebetin rođak, Ištvan Batori bio je glavni saradnik Vlada Cepeša u borbi za povratak na presto. Poznato je da su ove dve familije na svojim porodičnim grbovima imale po zmaja.

Kada je Eržebet započela eru serijskog ubice, i dalje je nepoznata, ali pojedini stručnjaci veruju da je u pitanju period nakon 1585. godine. Mađarske legende pričaju priču o grofici koje zarila makaze u glavu sluškinji, iz čistog besa i tako osetila krv. Navodno je primetila da je koža na rukama, gde se nalazila krv, mnogo lepša i “podmlađenija”. I tako je započela svoj veliki projekat.

Kako bi sačuvala mladost i lepotu, Eržebet počinje da lišava života mlade žene. Očekivani efekat mlade kože je izostao i pored brojnih žrtava, pa grofica donosi odluku i otvara akademiju za decu plemića, kako bi na lakši način došla do njihove krvi. Verovala je da je krv plemićkih ćerki dragocenija i bolja od krvi obične služavke.

Sama nije mogla da obavi sve, to je jasno, pa su joj tako u ovim užasnim zločinima pomagale četiri žene. Na kraju su ove žene kažnjene smrću, dok je Eržebet završila samo u kućnom pritvoru, u kom je provela četiri godine.

Preminula je u snu, u zamku Čahtice, koji se nalazi na teritoriju današnje Slovačke, a sahranjena je na crkvenom groblju 25. novembra 1614. godine.

Lokalno stanovništo diglo je pobunu i zatražilo da se telo “Tigrice Čahtica”, kako su je zvali, prebaci s crkvene zemlje. Telo mađarske grofice prebačeno je u pordičnu grobnicu Batorijevih u Nađečed.

Često dolazi do jake potrebe da uštinemo neko slatko biće, kada ga ugledamo. Stručnjaci imaju adekvatno objašnjenje za ovaj poriv.

Psiholozi sa Jejla sproveli istraživanje i otkrili zanimljive rezultate.

Čudna pojava

Stručnjaci su ustanovili da pojedine osobe kod kojih se javlja pozitivan osećaj kada ugledaju bebu, postaju agresivne. Naime, u pitanju je drugačiji vid agresivnosti. U pitanju je želja za štipkanjem bez svesti, potrebe i želje da zaista povredimo, navode stručnjaci.

U istraživanju su učestvovale dve grupe ljudi, a svaki učesnik je dobio parče pucketave folije sa balončićima. Prva grupa posmatrala je fotografije životinja, dok je druga grupa posmatrala fotografije mladunaca. Druga grupa probušila je više balončića, u odnosu na prvu.

Ovakvi rezultati pokazuju da bi učesnici druge grupe, rado uštinuli i stisnuli životinjice s fotografija ali bez stvarne namere da ih povrede.

Zašto simpatični prikazi dovode do agresije

U pitanju je doživljaj snažne emocije koju prati i suprotan osećaj. Stručnjaci to objašnjavaju poput pojave suza u toku radosti ili smeha usled nervoze. Ukoliko se sledi ovaj šablon, ovakva pojave se može objasniti kao potreba da se nedužno stvorenje zaštiti od agresije.

Naučnici su primetili i osećaj koji sledi nakon potrebe za agresijom, a to je obuzdavanje i uspostavljanje ravnoteže između, veoma snažnih emocija.

Najbolji istoričari, kustosi, umetnici i arhitekte iz Sjedinjenih Američkih Država, dobili su poziv od tadašnjeg predsednika Ruzvelta, da pođu u rat, kao “čuvari nasleđa”.

Naime, u pitanju je specijalna grupa, koja je osnovana 1943. godine, na molbu direktora Muzeja savremene umetnosti, koji je izrazio veliku zabrinutost za evropske umetnine, predsedniku lično.

“Čuvari nasleđa”

Grupa od 400 neobičnih vojnika činila je odeljenje poznato kao Program za spomenike, likovnu umetnost i arhive (MFAA). Poznato je da su toku rata uništavana mnoga kulturna obeležja i vredne umetnine, a zadatak ove grupe bio je da ih zaštite.

Ovi čuvari pratili su vojnike i pomagali ukoliko im se na putu nađe određeni spomen kulture. Oni su bili ti koji su radili uviđaj, identifikaciju, a zatim i sprovodili proceduru za njihovo osiguravanje i zaštitu.

Njihov cilj u Drugom svetskom ratu bio je da zaštite sve umetničke vrednosti i predmete od nacista.

Zadatak je bio proceniti štetu, a zatim ispraviti i poraviti koliko je moguće. Oni su pokrivali uništene zgrade i spomenike ciradom, skupljali i sklanjali sklupture, predmete i slike na bezbedno mesto.

Navodno, nisu bili omiljeni u vojsci, jer je njihov posao bio drugačiji od zadataka ostatka trupe, a bili su i stariji. Starosna dob čuvara nasleđa iznosila je od 40 do 50 godina i bili su dosta starji od ostalih vojnika.

Najbolji u svom poslu

Oni koji su izabrani da uđu u ovu počasni grupu, bili su najbolji u oblasti svog rada. U pitanju su najbolji kustosti američkih muzeja i najbolji istoričari i arhitekte američkih univerziteta, poput Harvarda, Jejla i Prinstona.

Nisu bili odgovarajući za poziciju vojnika, ali su bili najbolji u svom poslu, pa su tako savršeno odgovarali datom zadatku.

Tokom Drugog svetskog rata Treći Rajh je pokupio na hiljade dela, s područja cele Evrope, skrivajući ih u rudnicima i raznim skloništima. U pitanju je “najveći lov na blago u istoriji”.

Uprkos trudu i uspehu čuvara, mnoga ukradena dela ni danas nisu otkrivena.

Postoji javna baza podataka, u sklopu Monjument Men Fondacije, o najtraženijim delima koja se vode kao nestala. Navode se dela Rodena, Monea, Sezana, Karavađa, Botičelija…

Čuvari nasleđa zvanično su se raspustili proleća 1946. godine.

Da je potreba za čuvarima velika, i nakon okončanja ove grupe, pokazala su uništenja mnogih neprocenjivih vrednosti u Iraku,Avganistanu, Evropi, Vijetnamu, u godinama koje su usledile.

Ova stara građevina ne prestaje da fascinira. Kineski zid predstavlja najveću ljudsku tvorevinu, koja je dugačka 8.851 kilometar. Zid se proteže duž Žutog mora i nalazi se na krajnjem istoku Kine, na obali Bohajskog mora.

Postoji tvrdnja da je Kineski zid jedina tvorevina koja može da se vidi iz svemira, a koja datira još iz 18. veka.

Pogled na Kineski zid iz svemira?

Naime, ova tvrdnja je u potpunosti netačna. Astronauti navode da, ukoliko se otisnete na putovanje u svemir i udaljite se od zemlje čak nekoliko hiljada kilometara, ne možete da vidite ništa što su ljudi sagradili. Znači, ne samo da ne možete da vidite Kineski zid, već nijednu ljudsku tvorevinu.

Mnoge fotografije planete Zemlje iz svemira otkrivaju nam isključivo kuglu prošaranu belim oblacima, plavetnilom vodenih površina, pa čak i zelenilo vegetacije.

Kraj Kineskog zida

Ovoj tvorevini divi se ceo svet, ali retko ko zna gde se tačno završava zid. Tvorevina dugačka 8.851 kilometar, završava “glavom starog zmaja”, na prolazu Šanhai, jedinom mestu gde se Kineski zid susreće s morem.

Sa Instituta “Konfučije” navode da zid kao građevina, oblikom podseća na zmaja, koji uranja glavu u more.

Naučnik sa Univeziteta u Amsterdamu, Adrijano Limijera, u aprilu 2010. godine, došao je do neverovatnog saznanja. Naime, kako su kružile razne glasine o mogućnostima stanovnika Zoološkg vrta u Kelnu, Limijer je odlučio da na iste stavi tačku. 

Otkrio je da orangutani imaju velike sličnosti sa ljudima, nakon što je tokom testiranja uočio sličnosti u govoru.

Orangutani govore?

Ženka orangutana po imenu Tilda, koja je “sarađivala” s naučnikom, ispuštala je zvižduke i neobične zvukove poput čoveka. Otkriveno je, naravno i da Tilda nije jedina, a ni prva pripadnica svoje vrste koja je u mogućnosti za ovako nešto.

Drugi orangutani, koji su odrasli sa ljudima, mogli su da oponašaju ljudski govor.

Naičnici su ustanovili, nakon niza sprovedenih istraživanja, da ni orangutani nisu jedine životinjske vrste koje su u stanju da stvore zvukove slične ljudskom govoru. Papgaji su na prvom mestu ove liste, zatim slede slonovi, beluga, kitovi..

Postavlja se pitanje da li će vremenom, ove životinjske vrste evoluirati i biti u mogućnosti da se služe jezikom kao i ljudi?

Naučnici napominju da sposobnost proizvodnje zvukova nije dovoljna, kako bi se životinje u potpunosti služle jezikom. Naime, one moraju postati svesne, odnosno moraju razumeti kako bi govorile.

Kako dolazi do razvoja govora?

Odgovor leži u govornom aparatu svake vrste. Papagaji, na primer, imaju dosta složenu muskulaturu i krupan, fleksibilan jezik. Druge vrste imaju druge mehanizme.

Slučaj najpoznatijeg slona koji ispušta zvuke, a koji je zabležen, otkriva kako slon Košik ispušta zvuke tako što surlu stavlja u usnu duplju. Navodi se i beluga, čiji neobični zvuci podsećaju na nazalne ljudske glasove.

Činjenica je da životinje uče slušajući druge životinje i ljude. Vrste koje su stanju da čuju zvuk, da ga oponošaju i proizvedu, poput čoveka, razlikuju se od drugih vrsta po razvijenijem delu mozga koji je direktno povezan s mišićima zaduženim za govor.

Naučnici navode da postoji verovanje u razvijanje govora kod orangutana. Oni ne pokazuju nikakav napor pri ispuštanju neartikluisanih zvuka, te se veruje da bi vrlo lako mogli i da savladaju govor. Ustanovljeno je da orangutani imaju sve predispozicije za pravilnu vokalizaciju, ali jednostavno ne govore ili je samo pitanje vremena.