Kičmenjaci su “obučeni” u različite kombinacije struktura i boja. 

Naučnici tvrdi da mnogi kičmenjaci imaju ogrtače zahvaljujući istom anatomskom hardveru.

Kako nastaju ovi “ogrtači”?

Perje i dlake nastaju kao strukture poznate kao plakode. Kod gmizavaca su pronađeni različliti delovi kože na kojima dolazi do stvaranja krljušti, ali ne i plakoda.

Naime, nedostatak ili odsustvo plakoda prilično je zbunjujuće, jer su ptice srodnije gmizavcima nego sisaraima, navode biolozi.

Stručnjaci sa Univerziteta u Ženevi, sproveli su istraživanje i uporedili gmizavce agame bez krljušti sa onim gmizavcima koji poseduju krljušti. Otkriveno je zadebljanje slično plakodama na površini kože embriona gmizvaca koji su prekriveni krljuštima.

Embrioni “golih”gmizavaca ostali su glatki.

Zadebljanja su se, zahvaljujući studijama koje su usledilie, pokazale kao plakode. Ovo otkriće smešta zajedničke pretke sisara, gmizavaca i ptica, sa istim strukturama, u period od pre više od 300 miliona godina.

Plakode predstavljaju aktivni gen koji oblikuje zube i riblju krljušt.

Bilozi smatraju da su plakode nastale kod najranijih kičmenjaka što pomera granicu i do 420 miliona godina.

Ustanovljeno je da agame, “goli” gmizavci nemaju krljuš jer im nedostaje funkcionalna kopija gena, koja je od suštinske važnosti za formiranje plakoda.

Ovo pitanje predstavlja večitu dilemu, ali i izraz koji često možemo čuti u svakodnevnom govoru.

Da li su naučnici napokon došli do odgovora?

Kada su ptice počele da leže na jajima?

Istraživanje koje je obuhvatilo analizu ptičijih fosila, odnosno fosila karlice ptica, sprovedeno je na britanskom Univerzitetu u Linkolnu. Naime, rezultati analize pokazali su da su ptice počele da leže na jajima relativno skoro.

Preci ptica bili su preveliki i preteški, kako bi ležali na jajima. Studija je pokazala da je proces inkubacije karakterističan pticama koje su evoluirale, u poslednjih 100 miliona godina.

Paleontolozi tvrde, da su pojedine vrste dinosaurusa, preci ptica, sedeli na svojim gnezdima, kako bi inkubirali jaja.

Vođa istraživanja s Univerziteta u Linkolnu, Čarls Diming, navodi da takve špekulacije nisu činjenice. Tačno je da je veći broj fosila ptica otkriven u poslednjih trideset godina, ali su pokazatelji i dokazi njihovog reproduktivnog ponašanja, nejasni.

Ispitana je veličina i nosivost jaja 21 vrste primitivnih ptica, kako bi se proverilo i otkrilo da li su ove, primitivne ptice, ležale na svojim jajima. Istraživanje je uključilo i proveru jedne od najstarijih vrsta primitivnih ptica ikad otkirvenih, u pitanju je Archaeopteryx, koja je postojala pre 150 miliona godina.

Rezultati su pokazali da su jaja bila previše slaba kako bi izdržala težinu ptica. Neke vrste, dostizale su težinu oko tri puta veću od težine koju bi jaje moglo da podnese.

Danas ptice ležu jaja koja su uglavnom prilagođena njihovoj težini. Zaključak istrtaživanja glasi da je kontakt inkubacija evoluirala razvojem karlice ptica, u poslednjih 100 miliona godina.

Drugi dokaz o razapinjanju star 2000 godina, otkriven u severnoj Italiji.

Arheolozi tokom iskopavanja, otkrili skelet sa rupom u stopalu.

Skelet iz rimskog doba

Arheolozi su tokom iskopavanje grobnice, pronašli ostatke stare 2000 godina. Ovo otkriće predstavlja drugi po redu dokaz o mučenju osuđenika na smrt, istom tehnikom kojom je ubijen i Isus Hrist.

Prethodno pronađen dokaz je ekser dugačak 19 centimetara, otkriven u telu Jevrejina, 1968. godine u Jerusalimu.

Ostaci su pronađeni u grobnici na području severne Italije. Tragovi mučenja otkriveni su na desnom stopalu, pa se pretpostavlja da je osoba razapeta.

Rimljani su stotinama godina praktikovali ovu tehniku mučenja, razapinjanje, pa su tako ubili na desetine hiljada ljudi, ali je vrlo malo dokaza o takvoj vrsti pogubljenja pronađeno.

Za sprovođenje ove užasne tehnike, Rimljani su koristili drvene krstove, koji su se brzo raspadali. Ostaci žrtava, bacani su kao smeće, gde su često postajali hrana strvinarima.

Rezultati istraživanja

Skelet je otkriven oko šezdesetak kilometara od Venecije, u dolini reke Po. Nije pronađeno ništa što bi ukazalo o kome je reč, odnosno nisu otkriveni nikakvi predmeti. Čovek je sahranjen sam, bez imovine, a veruje se da je imao oko 35 godina.

U toku istraživanja, napravljen je trodimenzionalni prikaz rupe u kosti stopala, zahvaljujući digitalnom mikroskopu. Rezultati su pokazali da lezija prolazi kroz celu širinu kosti.

Naučnici tvrde da je u pitanju dokaz da je stopalo bilo zakucano na tvrdu površinu, pre nego što je čovek umro.

Šta krije jedan od najpoznatijih parkova na svetu, njujorški Central park, predstavljamo u nastavku.

Central park predstavlja jedno od aktuelnih i najposećenijih turističkih odredišta.

Izgrađen kako bi podigao vrednost nekretnina

Godine 1853. dopuštena je izgradnja prvog raskošnog parka na javnom mestu. Smatra se da su vlasti ovim potezom, izgradnjom, želele da podignu vrednost nekretnina u okolini.

Mali Njujork

Deo parka, odnosno južni kraj, manje je formalan, zamišljen je tako da podseća na Njujork i na njegova predgrađa, dok je severni deo brdovitiji i okružen šumom, što ukazuje na sličnost sa severnim delom grada.

Central park vredi koliko i Aljaska

Park obuhvata površinu od 3.4 kvadratna kilometra, a grad Njujork je koštao 7.4 miliona dolara. Poznata je informacija da je Aljaska kupljena od Rusije za 7.2 miliona.

Zakrivljene ulice

Ulice unutar parka osmišljene su kao zakrivljene kako bi se sprečilo održavanje konjskih trka. Ono što nisu uspeli da spreče, jesu biciklističke trke, koje se u velikom broju održavaju, pa tako dovode i do velikog broja nezgoda.

Ko je predložio izgradnju parka?

Predpostavlja se da je u pitanju pesnik i urednik New York Evening Post-a, Vilijam Kulen Brajan. On je 1844. godine izložio ideju o izgradnji parka i naveo da je projekat odlična zamisao pogotovo kad je u pitanje zdravlje stanovnika grada.

Dom jedne ovce

Naime, u parku je zaista boravila jedna ovca, i to iz estetskih razloga sve do 1934. godine.

Ko je odgovoran za uređenje parka?

Na otvorenom takmičenju za uređenje parka, 1858. godine, od 32 učesnika, istakli su se Frederik Lou Olmsted i Kalvert Voks. Njihov plan uređenja Central parka sadržao je specifične uslove, glavnu fontanu, prostor za održavanje parada i izložbeni prostor, zatim četiri ulice i druge karakteristike koje danas krase ovaj park.

Univerzitet u Kaliforniji sproveo je istraživanja, a rezultati su pokazali da postoji određena zajednička osobina ptica i ljudi, pa čak i pčela.

Šta nas to spaja?

Zajednička osobina

Istraživanje je obuhvatilo i analizu studija o ponašanju 4.000 životinja. Naime, pratila su se ponašanja i promene u ponašanju kod ovih životinja, kao što su opreznost, disciplina, upornost, marljivost i druge.

Životinje kao i ljudi, mogu biti istrajni u nastojanju da urade pravu stvar, pa će tako obratiti više pažnje u lovu ili u toku perioda privlačenja partnera.

Karakteristično za pčele u ovom slučaju je da one uklanjaju ostatke uginulih pčela iz košnica i imaju brojnije potomstvo, navode stručnjaci, dok ptice vode računa o održavanju gnezda i pevanjem postižu veći uspeh kada je parenje u pitanju.

Pojedine vrste ptica na specifičan način biraju partnere. Naime, otkriveno je da ženke ovih vrsta biraju partnere na osnovu njihove sposobnosti da izgrade odgovarajuće gnezdo na sigurnoj lokaciji.

Ovo istraživanje pokazalo je postojanje savesnosti kod pojedini životinjskih vrsta.

Stručnjaci smatraju da je suviše usko definisan i objašnjen pojam svesti i savesnosti, te se posmatra samo kao ljudska osobina. Međutim, očigledno je, na osnovu rezultata studija, da nismo jedina bića koja imaju razvijenu svest i savesnost koja se bazira na emocijama i namerama.

Kip slobode predstavlja pravi simbol Njujorka.

Za ovu statuu vezana je i poneka zanimljiva priča ali i činjenice, koje možda niste znali.

Da li ste znali da ceo naziv statue glasi: Sloboda obasjava svet?

Otkriveni podaci vezani za ovu statuu, prilično su zanimljivi. Naime, ceo naziv statue glasi Sloboda obasjava svet, iako je širom sveta statua poznata kao Kip slobode.

Francuska je 1886. godine poklonila statuu Americi. U pitanju je figura žene koja predstavlja Libertas ili rimsku boginju slobode. Specifično je da Libertas nosi baklju i ploču, na kojoj se nalazi datum 4. jul 1776. godine, datum Deklaracije nezavisnosti.

Francuski brod Isere, preneo je trista komada statue od bakra, u 214 sanduka, do Amerike. Kako bi izgradili statuu, korišćeno je 300 različitih vrsta čekića, samo za bakarnu strukturu.

Kip slobode je visok 93 metra i teži 204 tone. Kako bi stigli do vrha ili “krune”, potrebno je preći 354 stepenika.

Statistika je pokazala da je Statua slobode jedna od najposećenijih svetskih atrakcija, koju poseti oko 4.5 miliona ljudi godišnje.

Odgovorni skluptor bio je Frederik Bartoldi, dok je unutrašnju konstrukciju osmislio Gistav Ajfel.

Podignuta je 1886. godine i u to vreme predstavljala je najveću strukturu od gvožđa koja je ikada sagrađena.

Predstavlja pravi simbol imigracije u drugoj polovini 19. veka, kada je oko 9 miliona ljudi pristiglo na obale SAD.

Kip slobode imao je funkciju svetionika, osvetljavajući razdaljinu od 40 kilometara, u periodu od 1886. do 1902. godine.

Baklja je zamenjena 1984. godine novom bakljom prekrivenom zlatnim listovima. Iste godine, statua je upisana u Uneskovu listu svetske baštine.

Kip slobode svake godine pogodi oko 600 munja, a ukoliko vetrovi duvaju brže od 20 metara u sekundi, statua se zaljulja 2.5 centimetra.

Popravka ruke koja nosi baklju, nakon eksplozije tokom Prvog svetskog rata 1916. godine, koštala je oko 100.000 dolara.

Najpoznatije replike nalaze se u Parizu i Las Vegasu.