Toksična pozitivnost je preuveličavanje pozitivnih ili negativnih osećanja kod jedne strane, dok osoba sa druge strane pruža optimizam kao odgovor ka toj prvoj strani. 

To se, recimo, dešava u situaciji kada vam koleginica sa posla kaže da joj je propao milionski ugovor, a vi joj samo odgovorite da se nasmeje i da će sve biti u redu.

Kada na negativne emocije odgovorite čistim optimizmom, vi zapravo praktikujete toksičnu pozitivnost. Videćete dalje u tekstu da taj optimizam zaista nekad nije u skladu sa situacijom i da nekad, ne samo da nije koristan, već može i da uvredi.

Kada je osoba obuhvaćena ovim prenaglašenim osećajem toksične pozitivnosti, ona odbija i negira svaku vrstu iskustva koja nas čini čovekom, i živi život na taj način, odbijajući da prihvati empatiju, već čezne upravo za tim uopštenim floskulama „sve će biti u redu“, „potrebno je da prođe vreme“ i slično, što ne predstaljva način da joj/mu bude bolje.

Ukoliko osoba baš želi takvu povratnu informaciju, potrudite se da kao osoba kojoj je stalo do njenih/njegovih osećanja objasnite u čemu je razlika. A, pomaže.

Na ovaj način možete prepoznati toksičnu pozitivnost:

• Kada skrivate šta zaista osećate,
• Kada odbacujete svoje emocije,
• Kada se osećate krivim/om zbog negativnih emocija koje osećate,
• Kada umanjujete iskustva drugih ljudi govoreći kratko „samo ne razmišljaj o tome“,
• Kada pokazujete drugu perspektivu na način „nije toliko loše“,
• Kada činite da se drugi osećaju neprijatno zbog toga što osećaju negativnu emociju.

Pojednostavljeno izgleda ovako. Umesto da kažete „samo budi pozitivan/na“ recite zaista kako stoje stvari, recimo, na ovaj način: „mnogo toga može da pođe po zlu; hajde da vidimo šta može dobro da izađe iz toga“.

Kod toksične negativnosti trebalo bi isto da znate da vaša pozitivnost ka drugoj strani može da se protumači i kao lažno osećanje brige ili interesovanja za problem. Zaista je važno da iskreno i realno odgovorite na emociju koja vam je iskazana i da pružite čistu empatiju, nikako optimizam.

Dakle, nemojte pokušavati da popravite osećanja jedne osobe, već joj samo recite da ste tu za nju/njega.

Ukoliko vam vreme od kuće dozvoljava, jedan od najkorisnijih saveta je učenje. Ukoliko ne znate šta biste mogli novo da naučite, ili da usavršite, odgovor je – strani jezik.

Decenija za nama svedoči koliko je poznavanje minimum dva svetska jezika odskočna daska za radno mesto u preduzeću o kom sanjate, u inostranstvu, ili za pokretanje posla od kuće koji će uključiti saradnju sa strancima.

Engleski jezik je još uvek podrazumevajuć u poslovnoj komunikaciji. Međutim, u svetu postoji mnogo stranih jezika za koje možda niste čuli, a sigurno će vam biti interesantno da nešto saznate o njima.

Na svetu postoji 2,700 jezika, sa preko sedam hiljada različitih dijalekata širom sveta. Najzastupljeniji jezici na svetu su kineski, španski, engleski i hindu. Dakle, širok spektar za učenje.

• Kineski jezik ima preko 50 hiljada znakova,
• Svake dve nedelje nestane jedan jezik,
• Biblija je najprevođenija knjiga na svetu, dostupna u 2.454 različita jezika,
• Baskijski jezik koji se govori u planinskim predelima Španije i Francuske, jedini je evropski jezik koji ne pripada nijednoj jezičkoj porodici,
• HIPPOPOTOMONSTROSESQUIPPEDALIOPHOBIA je strah od dugih reči,
• Izmišljeni jezici postoje, a primer jednog je jezik iz “Gospodara prstenova”,
• Češki jezik koji se govori na Kavkazu ima 64 padeža,
• Srpski je jedini evropski jezik sa dva pisma u okviru jednog jezika,
• Persijski je isto što i farsi jezik,
• Švedski nije bio službeni jezik Švedske do 2009. godine.

Ono što je još interesantno, a tiče se jezika, svakako su veštački jezici. 

Esperanto je veštački jezik čije je osnovne karakteristike sačinio Ludvig Lazar Zamenhof 1887. godine, a kojim govori između 500 hiljada i dva miliona ljudi. Iako je veštački, dakle, i dalje je upotrebljiv među velikim brojem ljudi.

Određen broj svetskih jezika ima funkcionalnu upotrebu i u našem, kao pozajmljenice, a vrlo su zastupljeni i anglicizmi koji olakšavaju učenje i razumevanje engleskog. 

Neki izrazi su se toliko odomaćili u našem jeziku da se koriste u svakodnevnoj upotrebi, što jezički stručnjaci ne pozdravljaju. Najpoznatiji primer je OK. 

Za takve situacije, predlaže se da se koriste naše reči, da se traže sinonimi, ovde, recimo, adekvatan odgovor bio bi “u redu”. Važno je da se reči iz maternjeg jezika nadograđuju, ali pokušajem da se ustupi mesto rečima sličnog značenja. Što su oni brojniji, tako se bogati jezik. 

Naučnici tvrde da učenje drugog jezika poboljšava razne funkcije mozga, pamćenje, kao i da oni koji govore ili uče drugi jezik usporavaju proces starenja mozga.

Onda je ovo pravo vreme da učenje pretvorite u uživanje i u korist.

Danas je Veliki ponedeljak, drugi dan Uskrsa, crveno slovo takođe, dan koji se isto provodi u krugu porodice. Iza nas je vikend policijskog časa koji traje i danas, do sutra u 05.00. Dakle, imamo više vremena da saznamo o tome kako narodi širom sveta proslavljaju pravoslavni Uskrs.

Uskrs po Julijanskom kalendaru, pored nas, slave i Rusi, Grci, Bugari, Eskimi na Aljasci. Slavi se i u Etiopiji, a pravoslavni Egipćani, koji se zovu Kopti, praznuju ovaj praznik kada i mi.

Katolici i pravoslavci slave Uskrs sa nedelju dana razlike. Što se tiče običaja, raznovrsni su u celom svetu, a neki se čak i poklapaju. Jedan takav običaj je farbanje jaja, o kome smo nedavno pisali više na portalu.

Postoji priča da su Hrišćani preuzeli običaj farbanja jaja od Egipćana, Persijanaca, Feničana i Hindusa. Oni su, navodno, verovali da je svet stvoren iz ogromnog jaja i da ono predstavlja simbol novog života. 

U Grčkoj se isto farbaju jaja i postoji običaj tucanja jajima, s tim što se kod njih ona drže sa tri prsta. Na sam Uskrs, glavno obeležje uskršnje trpeze je magiritsa, tačnije uskršnja supa od jagnjećih iznutrica.

Što se tiče ostalih zemalja u kojima je danas drugi dan Uskrsa, običaji su ovakvi:

• U Rusiji, što se tiče hrane, centralno mesto zauzima uskršnji doručak; tokom Uskrsa, svaki vernik može da priđe zvonu  u crkvi i da zvoni, jer se smatra da je ono glas Božiji,
• Bugari se nakon liturgije vraćaju kući sa svećom u ruci, a na Uskrs nose novu odeću jer ona, navodno, simbolizuje rađanje novog života,
• Za Kopte je karakteristično da se okupe na Uskrs u hramu u velikom broju i da zajedno sa horom pevaju pesme posvećene Isusu,
• Kod Eskima Uskrs traje tri dana, a spremaju usoljenu ribu, najčešće losos, koji se služi u sirovom stanju,
• Pravoslavni vernici u Etiopiji se zovu Fasika; oni za vreme Uskrsa posećuju crkvu i tom prilikom nose habeše – bele tradicionalne mantije. 

Svaki način na koji jedan narod obeležava ovaj praznik je pravi dragulj i bogatstvo kulturnog identiteta. Zato je ova tema uvek interesantna i drugačija.

Na ovo pitanje ima više odgovora. Za početak, veoma je retko naći osobu koja u životu nije povisila ton, a taj momenat može biti iz različitih razloga. Neki su opravdani, neki ne, ali svakako postoje alternative koje se mogu primeniti kako bi povišen glas prešao u neki drugi vid odgovaranja na situaciju.

Ljutnja, stres i gubitak kontrole nad situacijom samo su neki od razloga zašto osoba povisi ton. Međutim, ne znači odmah da je ta osoba nužno loša.

Vikanje može biti naučen model iz porodice u kojoj je to bio svakodnevan način komunikacije. Neki nastavljaju na taj način da komuniciraju, dok neki podsvesno blokiraju taj vid komunikacije, učeći sebe da ne reaguju. Ukoliko je ta druga varijanta u pitanju, vrlo često osoba koja duže vreme ćuti, vrlo lako može da izgubi kontrolu, počne da viče, pa neretko da bude i agresivna.

Što se tiče vikanja, nije jednostavno balansirati. Dešava se da druga strana u kontinuitetu i intezivno proizvodi postupke koji nisu valjani, na koji još uvek nije došla na bes i ljutnju kao produkt.

U određenim kontekstima, vikanje nikako nije i ne može biti opravdano, pa ni kulturno ponašanje. Na radnom mestu, recimo, veoma je neprimereno vikati na kolege, podređene i nadređene. 

Dešava se da na radnom mestu ljutnja bude produkt lančane reakcije, kada je nadređeni vikao na menadžera, koji zatim viče na radnika. Razlozi mogu da budu ljutnja ili gubitak kontrole nad poslovnom situacijom.

Na kraju, osoba može po prirodi da bude agresivna, pa da vikanje bude jedini način na koji ona vidi komunikacijski čin, iz bilo kog razloga i u bilo kom momentu. To je već verbalno maltretiranje na koje bi trebalo da se obrati posebna pažnja i da se o njoj zna, kako bi se rešila na primeren način.

Ukoliko zaista imate posla sa osobom koja je agresivan tip, trebalo bi posebno da čuvate pribranost.

Ako ste osoba koja često viče, zapitajte se koliko dugo osećate rasterećenost kada se izvičete na nekoga. Sigurno vrlo kratko, a posle nastupa osećaj krivice. Imajte na umu, bilo da vičete ili sarađujete sa osobom koja viče na vas, da vikanje može da izazove neprijatan osećaj, nelagodu, a neretko i osećaj da niste bezbedni.

Na kraju, ako prepoznajete bilo kakav vid psihičkog uznemiravanja, trebalo bi da to prijavite, ili da se posavetujete sa stručnim licem u vezi sa situacijom kroz koju prolazite.

Kada su mediji 2018. godine naširoko pisali o socijalnoj anksioznosti, polazna tačka bile su svetske poznate ličnosti. Krenulo se od Mišel Fajfer koja je tada bila u žiži interesovanja zbog novog filma, koji bi je vratio na glumačku pozornicu pet godina od kako se povukla, tačnije od 2013. godine. 

Raspredale su se različite priče o njenoj pauzi, ali niko nije mogao da pretpostavi da je razlog zdravstvene prirode, dok o tome nije progovorila javno. Dok nije progovorila o poremećaju sa kojim se borila – o socijalnoj anksioznosti.

Ova vrsta anksioznosti poznata je među svima koji se, na neki način, bave javnim poslom. Odnosi se na strah od različitih nepoznatih društvenih situacija u kojima osoba oseća da će biti, ne samo posmatrana, već i vrednovana od strane nekog.  

Ovaj zdravstveni problem zove se još i socijalna fobija.

Osnova socijalne anksioznosti, ili socijalne fobije, je strah od toga da će osoba biti proučavana, da će se o njoj  prosuđivati, ili da će se osramotiti u javnosti. Jedan od načina na koji telo reaguje zbog straha je napad panike koji se često dešava među ljudima.

Dakle, ovaj poremećaj ne mora da se desi samo javnim ličnostima koji su u svetu muzike, glume, manekenstva i sličnih zanimanja. Može da se desi svima nama.

Zato bi trebalo da obratite pažnju na neke od sledećih okidača ove fobije:

•  Upoznavanje novih ljudi,
•  Kada se nalazimo u centru pażnje,
•  Tokom javnih izlaganja,
•  Nastupi na bini,
•  Razgovor sa osobama od autoriteta,
•  Polaganje ispita,
•  Izlaganje na poslovnom sastanku,
•  Društvena okupljanja i druge situacije.

Napad panike je jedan od fizičkih pokazatelja, ali to su i crvenilo, nemogućnost disanja, mučnina, preznojavanje, lupanje srca i drugo.

Vivijen Li, Merilin Monro i Mel Gibson su samo neke od poznatih ličnosti koje su imale socijalnu anksioznost.