Da je ponedeljak najusporeniji, ali i realno najproduktivniji dan, osećate i po sebi. 

Da li ste ikada pokušali da razumete kako naš organizam zna da prepozna kada nam je koncentracija najbitnija? Razlikuje li on ponedeljak od utorka, ili to ima veze sa vikendom koji nam služi da napunimo baterije?

Po pravilu, ponedeljkom nas čeka gomila obaveza, bilo da smo na poslu, ili smo u školi/na fakultetu. Međutim, organizam je još uvek usporen zbog odmaranja u prethodna dva dana, i potrebno je samo malo da se fokusiramo kako bismo telo usmerili na stari put.

Kako biste ponedeljak učinili lakšim, možete u petak izdvojiti malo vremena kako biste napravili plan šta je ono što je najhitnije da uradite odmah u ponedeljak, ili već u utorak. Dakle, planeri su veoma korisna stvar, ili makar kalendar koji vam je pri ruci, a na kojem vodite evidenciju.

Naime, naša produktivnost mnogo zavisi od stvari na koje se tokom radne nedelje koncentrišemo, a posebno od toga kako smo rasporedili sopstvene aktivnosti, tako da je organizacija pola urađenog posla. 

Ponedeljak je možda jedini dan kada ne bi trebalo da kasnite, već da dođete na vreme gde god da morate da budete to jutro, baš zato da vam organizovanje dana, ukoliko ne koristite planer, ne bi oduzelo mnogo regularnog vremena.

Ako radite, a čitate ovaj tekst, ne morate istog momenta da razgovarate sa svojim kolegama o tome. Neka vas fokusira na zadatke, a prčanje ostavite za pauzu, jer ono oduzima dragoceno vreme i pomera fokus.

Jedna caka za produktivan ponedeljak koja sigurno „radi“ je da za taj dan, pa i za utorak, ostavite sve krupnije obaveze koje iziskuju potpunu koncentraciju, jer već od srede, a pogotovo od četvrtka, naša koncentracije opada i počinjemo da osećamo nedeljni umor. Utom poslažite sve po listi prioriteta.

Prema nekim istraživanjima od preko pet godina, mi smo najproduktivniji ponedeljkom od 10.00. Dakle, dok pijete kafu i razvrstavate obaveze, mozak će slati telu signale i pojačati koncentraciju. Možda se u tom momentu jave neke nove kreativne ideje.

Imajte, na kraju, na umu da vas i tokom školovanja i na poslu čekaju one obaveze koje ćete manje voleti, ili nećete voleti uopšte, ali da nikako ne bi trebalo da ih odlažete. One vas svakako čekaju, a ukoliko ih što pre završite, očekujte da ćete sigurno izbeći stres i pritisak.

Ovo bi mogla da bude subjektivna konstatacija, ali da bismo o tome toliko detaljno polemisali, morali bismo da uđemo u istoriju i samu srž i kontekst svih serija od SFRJ Jugoslavije do danas, za šta bi na trebalo vremena.

Od „Balkan ekspresa“, „Boljeg života“, „Policajca sa petlovog brda“ i „Srećnih ljudi“, preko „Kraja dinastije Obrenović“, „Složne braće“, „Lisica“ i „Crnog Gruje“ do serija „Selo gori, a baba se češlja“ „Pozorišta u kući“ i „Greha njene majke“ – svaka autentičnost je evidentna, ali među navedenim i ne navedenim ima i šablona. 

Ipak, serija „Otvorena vrata“ i dalje je neprevaziđena. 

Ona je simbol mladih generacija, koje su stasavajući devedesetih oformile svoje političke i društvene stavove, počeli da rezonuju svakodnevicu, a i da prepoznaju rane obrise feminizma u jednom zatvorenijem društvu. 

Ne smemo da isključimo ni to da je prikazana porodica u punom smislu te reči – dakle, onako kako je iza zatvorenih vrata, ali uvek, nekako, „otvorenih“.

Garda glumaca bio je odmah na početku pun pogodak i serija je već u tom smislu dobila na težini.

Autentično

Srpske serije su tada, i danas, imale stil u kom su nastajale, istu stvar sa kojom su „flertovale“ i šta su kopirale u nekim delovima sa jedne na drugu. Eventualno smo nešto prepisivali i iz regiona, ili iz Amerike. 

O devedesetim možda više nema šta novo da se kaže, ali svaka umetnost koja je nastajala kao odgovor na te godine, pogotovo sa ovakvom dozom autentičnosti, nikada ne sme da se zaboravi. Od Vesne Trivalić, pa preko svih glumaca.

Radnja

Iza „otvorenih vrata“ nalazi se jedna građanska beogradska porodica: Katarina Anđelić Cakana, njen bivši suprug Dragoslav Jakovljević, njihova deca Vojkan i Milica, Cakanin brat Svetislav Anđelić Bata i njegova ćerka Ana, komšinica Angelina i komšija Ugrinović. 

Oni žive, ponašaju se, komuniciraju, svađaju se, mire, vređaju (na izrazito inteligentan način), vole se, obračunavaju, prate šta se dešava oko njih, žale i nastavljaju dalje. 

Cakana i njene glasne misli

• Ja sam Katarina Anđelić, konceptualni umetnik, vajar, humanista, bivša žena i tako dalje, i tako dalje,

• Postoji samo jedna stvar, koja me sto puta više ubija od novokomponovanih narodnjaka u cik zoru – optimizam. Ne mogu da podnesem taj lažni, ničim izazvani, potpuno nemotivisani optimizam,

• Niti umem sa ljudima, niti me to zanima,

• Boli me duša kad vidim kako rasipam svoj život, a kako je moglo da bude.

Scenario za seriju pisalo je devet scenarista, a najpoznatiji su Biljana Srbjanović i Ivan Lalić. Nastavak serije počeo je da se snima 2013. godine.

Foto: Alo.rs

Izbor ličnog stava i sopstvenog zadovoljstva u odnosu na ono što vam se ne sviđa zaista nije toliko jednostavno u praksi. Ono se, naravno, vežba, ali trebalo bi da rasvetlimo zašto je to bitno i koliko utiče na izgradnju samopouzdanja i očuvanje zdravlja.

Ono što nas čini srećnim zaista je prioritet. Naravno, u onoj meri u kojoj time ne ugrožavate druge, i ne radite protiv propisa. 

Dešava se, recimo, da vas prijateljica pozove da idete na kafu, a vi ste poneli posao kod kuće, a čekaju vas dve-tri mašine veša koje su hitne za pranje. Ona vas ubeđuje, kaže da ćete stići da obavite sve, vi se branite, ali ona je neumoljiva. Vi popuštate, odlazite, ali se ne osećate prijatno i muči vas savest.

Ovo je jedan od najprostijih primera i najmaje „bolnih“ kada ste mogli reći ne, a da budete shvaćeni. U slučaju da ste rekli ne, osećali biste se bolje. 

Kako to da uradite svaki sledeći put?

Prilikom uvežbavanja ove taktike, imajte na umu da nije uvek lako da kažete „ne“ ni svojoj porodici i najbližim osobama, a ne u školi, na fakultetu i na poslu. 

Prvo, ponašajte se tako da i oni uvide da je „ne“ konačan odgovor – nemojte svojom facijalnom ekspresijom da pokažete da niste sigurni, ne mucajte, ne budite zamišljeni i ne pokušavajte da tražite alternative u kojima će „ne“ da bude „da“.

„Ne“ možete reći i društvenim mrežama. Vrlo brzo ćete uvideti da imate više vremena, koncentracije i kreativnih ideja.

Šta ako me shvate pogrešno? 

Nije humano da o tome stalno razmišljate. Da, moguće je da vas shvate pogrešno, da se naljute, uvrede i da broje kada su oni nešto vama učinili, koliko puta se niste videli i slične stvari. 

Ne možete se rasparčati na više delova, niti neodložne obaveze postaviti u drugi plan, a ako to shvatate niste sebični. Ako vam se nešto ne radi, ili se zbog nečega ne osećate prijatno, to je dovoljan znak da kažete „ne“. Nemojte se izvinjavati previše, a u zavisnosti od situacije procenite da li je potrebno da objašnjavate svoje razloge.

Imajte na umu da je mir pola zdravlja, a čim više puta budete jasno, kulturno i mirno rekli da sada ne možete, lakše ćete u ozbiljnijim situacijama znati da reagujete i odbranite ono šta vam je važno.

Nemojte da padate u zamku, pa da odmah odgovarate na pitanje sa da ili ne. Humor je širok pojam, pa i odgovor na prihvatanje šale na svoj račun ima više varijacija na temu. Jedna od njih je da vidimo prvo šta je humor i ko ima smisla za humor, pa zna da prenese šalu.

Humor je isto što i duhovitost. Odnosi se na čoveka i predstavlja sposobnost da svojim ponašanjem, pričanjem, rezonovanjem i shvatanjem sveta oko sebe izazove zabavu kod drugih ljudi. 

Važno je da naglasimo da se odnosi na čoveka, jer se dešava da je i neki predmet smešan, ili da neka situacija izazove zabavu kod ljudi. Međutim, i kod situacije, akteri su ljudi.

Šta je sve humor?

Da, i vicevi su humor, a i sarkazam i ironija, takođe. Oni su, recimo, verbalni humor, a neverbalni kod nas mogu da izazovu filmovi, oblačenje neke osobe koju prvi put vidimo, kostimi, smešni zvukovi i slično.

Spontan humor je najbolji, pun je iskrenih emocija i u većini slučajeva ga ispoljavaju ekstrovertne osobe, osobe koje su otvorene za komunikaciju i za ljude različitih ličnosti i navika. Međutim, i introvertne osobe ispoljavaju humor, samo je on suptilniji, i „probiraniji“, pa sve ono što bi većini bilo smešno, njima ne bi bilo u svakoj situaciji. 

Ovo može da se desi i ukoliko među sagovornicima postoji razlika u godinama, jer upravo kontekst u kome su oni postali odrasla, sposobna i odgovorna osoba može da razlikuje poimanje vašeg humora.  

Može li humor da povredi?

Ne samo da povredi – može i da uvredi. Dakle, vodite računa da ne pokušavate da plasirate agresivni humor, jer neće doneti ništa, već može da vas udalji od osoba do kojih vam je stalo. Crni humor je, takođe, agresivniji, ali u praksi lakše prolazi, jer suzbija stres i izaziva izuzetno iskrenu emociju u vidu osmeha i popravljanja raspoloženja.

Humor na svoj račun je odličan za povezivanje sa drugim nepoznatim ljudima sa kojima želite da ostvarite konekciju. Ali, ne samo to – on o vama govori mnogo: da ste fleksibilni, puni samopouzdanja, da niste oholi i da nemate problema sa sobom.   

Važno je, dakle, da znate da se nasmejete sebi i da se uopšte smejete,  pa i da uvežbavate sposobnost duhovitosti, jer ona jača imunitet, opušta nas, poboljšava san i oslobađa nas stresa i negativne energije.