Kečap je jedna od najkorišćenijih namirnica. Zajedno sa pomfritom se konzumira u celom svetu.

Ipak, malo ljudi zna kako se ovaj preliv pravi i šta sadrži.

Kečap se pojavio u Kini i nije se pravio od paradajza. Ovaj sos se takođe zvao kečap i bio je napravljen od morskih plodova, koji su stojali nekoliko dana u sirćetu i začinima. Sos su otkrili Britanci u Singapuru i doneli su ga u Evropu 1700 godine.

Englezi su promenili recept, ali još uvek nisu dodali paradajz, koji je ubačen tek 1820 godine. Današnji recept je izmišljen 1870 godine.  

Koliko je zdrav kečap?

Nutricionisti preporučuju da izbacite ovu namirnicu potpuno iz ishrane.

Kečap sadrži fruktozu iz kukuruznog sirupa, koji jetra jako teško obrađuje.

Kečap može izazvati više zdravstvenih problema, kao što su masna jetra, povišeni trigliceridi i dizbalans apetita.

Poznato je da konzumiranje previše fruktoze može izazvati dijabetes tipa 2 i metabolički sindrom (snižena tolerancija na glukozu, dislipidemija, hipertenzija, gojaznost i hiperinsulinemija.

Kečap iz prodaje je opasan

Prema jednom istraživanju, 2 od 3 sosa od paradajza koji se nalaze u prodaji sadrže konzervans.

Od analiziranih proizvoda, samo 12% poštuje tradicionalni recept izrade kečapa.

Jedno pakovanje kečapa koje se nalazi u prodaji ima između 12 i 26 kašičica šećera, u zavisnosti od veličine. 

U kečapu ima puno opasnih sastojaka, među kojima je E202, ili kalijum sorbat, aditiv koji iritira kožu, oči i sluznicu. Može biti genotoksičan i mutagen za ćelije krvi kod ljudi.

Među štetnim materijama je askorbinska kiselina, koja u velikim količinama može izazvati dijareju, oštećuje zubnu gleđ i utiče na stvaranje kamena u bubregu.

U kečapu se nalazi i sukraloza – E955, koja je hemijski sintetički zaslađivač, slađi od šećera 600 puta. U sastavu sukraloze se nalazi hlorin, koji se nalazi u pesticidima, dezinfekcionim sredstvima i nekim vrstama plastike. Molekuli hlorina smanjuju plodnost i imaju neurotoksične efekte.

Pored ovih, u kečapu ima i mnogih drugih štetnih sastojaka, a mi smo nabrojali samo neke od njih.

Od kulture do kulture, od običaja do običaja, od manjeg mesta do još manjeg – možemo li naići na ugovorene brakove u 21. veku?

Na televiziji sa nacionalnom fekvencijom uveliko traju razne turske seriije. Ukoliko obratite pažnju, videćete da su novijeg datuma, da neke mlađe glumice imaju pokrivenu glavu, da su žene stidljive, smerne, da muškarce zovu aga, paša, da se bespogovorno slušaju i svoj autoritet prenose sa generacije na generaciju.

Neretko su brakovi sklapani među rođacima, što je prikazano i u tim serijama.

Na kraju, ono što može da iznenadi sve nas je postojanje ugovorenih brakova u kome roditelji odlučuju kome daju svoju kćerku, kao nešto što nije prošlo isto onako kako prolaze vekovi.

Ugovoreni brakovi važe za simbol starog sistema vrednosti. Pre samo 70 godina, zajednica iz koristi bila je jedina moguća u Srbiji. Imala je dva cilja: očuvanje i uvećanja imovine i produžetak generacije. Neki brakovi sklapani su tada da bi porodica izbegla rub egzistencije. 

Kakvo je stanje danas na Balkanu?

Na Balkanu se u nekim mestima danas ugovaraju brakovi među decom, sve zbog materijalnih razloga. Najčešće je to još uvek među romskim devojčicama. Neretko centri za socijalni rad znaju za ovakvu pojavu, ali ne reaguju, jer smatraju da se radi o tradiciji i kulturi kod Roma.

Rok da država unapredi mehanizme koji će štititi romsku decu od prisilnih brakova bio je kraj 2014. godine. 

Da li su kultura i tradicija opravdanje?

U Bugarskoj se i dalje održava Sajam supruga, kao svojevrsna pijaca na kojoj se za nevinu devojčicu traži i hiljadu evra. Ovaj sajam se održava četiri puta godišnje, gde se mladi Romi i Romkinje okupljaju u gradu Stara Zagora.

U našoj široj okolini, maloletnički ugovoreni brakovi postoje u manjem postotku, od nepunih 7%, prema podacima iz 2014, ali i dalje su prisutni. 

Pored toga što se na ovaj način krše osnovna ljudska prava, gde se vrši psihičko maltretiranje, nekad i trgovina, ovde je važan problem i seksualno nasilje.

Ovakvi brakovi deo su običaja i kod Vlaha. 

Danas nema čega nema u ponudi kupaćih kostima. Ponekad ono šta zamislite, već u narednoj sezoni možete i da kupite. 

Do pre 20 godina, pa i do pre pola veka, postojala su neka druga pravila na plaži, neki drugačiji modeli, ali svaka decenija, nekada i nekoliko decenija koje su prošle, donele su sa sobom nešto novo. Nekada i novog dizajnera, kombinaciju ili platno.

Kupaći kostimi koji su se u tom momentu nosili predstavljali su aktuelni moralni i društveni momenat u društvu u kom se izlažu. Razvojem turizma i emancipacijom, ne samo žena, već i celog društva, prosto je moralo doći do promena u njihovom nošenju i ponudi.

Dalja istorija i neki momenti

Prvi ženski kupaći kostim sastojao se od haljine i širokih pantalona. Šta se dešavalo pre toga? 

U antičko doba, navodno, bilo je uobičajeno da se u vodu ulazi bez odeće. Stare japanske grafike prikazuju muškarce koji su se kupali obučeni u tradicionalni fundoši, što je bila vrsta donjeg veša, a zapadni svet je tokom srednjeg veka gotovo zanemario ovu disciplinu.

U Engleskoj u 19. veku nije postojao zakon koji bi ljudima zabranio da se kupaju bez odeće, ali je svako mesto moglo na svoju ruku da donese sopstvene propise u vezi sa tim. 

Koko Šanel, tokom 1930-ih, uvela je u modu preplanuli ten, pa se na kupanje nije išlo samo zbog kupanja, već i zbog izlaganja suncu. 

Popularnost prvih dvodelnih kupaćih kostima dogodila se u vreme Drugog svetskog rata, zahvaljujući holivudskim glumicama koje su jedva čekale da ih obuku i da se fotografišu u njima. Louis Reard je napravio prvi bikini kakvog danas poznajemo, i to 1946. godine, a prva žena koja ga je nosila bila je Brižit Bardo.

Kasnije su se pojavili monokini, kupaći iz jednog dela, koje su devojke rado nosile zbog svog tena o kome su iz sezone u sezonu vodile računa. Mini bikini je doživeo eksploziju krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, pogotovo kada su počele da ih nose najpoznatije svetske manekenke poput Naomi i Žizel.

Godine 2010. pojavio se bandeau – model bez bretela, a veliku popularnost danas uživaju i sportski kupaći kostimi.

Rumunski lekar, Ovidiu Božor ima 92 godine i aktivniji je od mnogih mladih osoba. Ovaj akademik je doktor farmacije i fitoterapeut. 

On smatra da možemo živeti duže i bolje promenom navika u ishrani i korišćenjem prirodnih lekova. Fenomen starenja se može usporiti ako hranite svoj organizam nukleinskim kiselinama, odnosno dezoksiribonukleinskom i ribonukleinskom kiselinom. Ove kiseline imaju kapacitet da obnove ćelije.

Istraživanja su pokazala da ljudska ćelija umire i obnavlja se na godinu ipo do dve. Ipak, u procesu starenja, kapacitet novih ćelija se oštećuje postepeno. Ono što ih može ojačati su nukleinske kiseline. Možemo ih naći u pšeničnim klicama, integralnom hlebu, morskim algama, zobenoj kaši, pečurkama, povrću, jabukama, voćnim sokovima, jajima i mlečnim proizvodima.

Izbegavajte meso

Ako se pitate kakvo mesto zauzima meso u ovakvoj ishrani, po mišljenju fitoterapeuta, ovu namirnicu treba izbegavati. Idealna hrana za osobe u godinama treba da sadrži 60% integralnih žitarica, 30% povrća, voće i semenke i samo 10% hrane životinjskog porekla, odnosno jaja, mleka i mesa. Ovaj način ishrane treba da usvoje svi koji imaju preko 40 godina.

Pravilo 8-8-8

Dugovečnost nema veze samo sa ishranom, bitan je i rad, ali i san. Dnevno treba spavati 8 sati, 8 sati raditi i imati osam sati aktivnog odmora. Ako osećate umor, ispružite se na krevetu, uradite nekoliko vežbi joge i odspavajte malo. 

Ovidiu Božor ne veruje u smrt. On smatra da je naša duša večna, pa se ne plaši smrti, ali se trudi da što kvalitetnije odživi ovaj život i da ga što više produži.