Jezera koje krasi sam sever naše zemlje odudara svojom bajkovitošću ušuškanim u autentični izgled bajke o Ivici i Marici, kuća od licidera koje iskaču iz šume vojvođanske idile i ravnice.

Najbolje ćete zapamtiti ovu avanturu ako je doživite u jesen. Palićko jezero, da vas odmah razočaramo, i tako nije za kupanje. Ali ne postoji idealniji ambijent za šetnju i uživanje. 

Put do same Subotice, najlepšeg grada severa Srbije, popločan je žutim mirom ravnice u ovo doba. Smena boja narandžasta, žuta i crvena jari vaše oči veseljem, a ravnica vašoj duši uliva neki ušuškani spokoj. Usput će još šareniju i življu sliku dati koji fazan kako pretrčava put, jata ptica selica, čiji zvuk pozdrava odjekuje prostranom ravnicom, kojoj ovde- imate utisak- nikad kraja nema. Već u blizini Subotice čekaju vas prelepi salaši, velika domaćinstva koja vrve životom, životinjama, mirisima, osmesima, domaćim vinima i rakijom i bogatom istorijom. Potom među svim tim salašima koji greju vaš stomak, nailazimo na veličanstveni Palić, na samo 8 kilometara od Subotice. 

Palić je malo mesto koje čini okolinu mirnog i lepog istoimenog jezera. Neobična naseobina vila posebne arhitekture, okovanih ogromnim dvorištima i visokim krošnjama drveća. Većina vila liči na liciderka srca, iako su unutra najsavremenije opremljeni hoteli, moteli i spa centri. Ovde preovlađuje specifična varijanta mađarske secesije, inspirisane narodnom umetnošću Erdelja. Ovo je totalno drugi svet i zvuk od betonske džungle grada. Na Paliću se nalazi i veliki zoo vrt, poseban po tome što su životinje prilično slobodne, u svojim prostranim ogradama prilagođenim prirodnim uslovima na koji je vrsta navikla. Nema tipičnih kaveza i životinje deluju srećno u najhumanioj i najboljoj imitaciji prirodnog staništa, tako postoji „majmunsko ostrvo“, peščana prostranstva za lame i slično.

Samo jezero je okruženo prelepo uređenim šetalištem sa mnoštvom restorana i kafića u sklopu. Karakterističan je i „ženski štrand“.

Legenda koja se šapuće, kaže kako je ovo jezero nastalo od suza jednog pastira Pavleta, koji je ovde ispasao pa i izgubio svoje stado, on nije mogao da zaustavi suze te je isplakao čitavo jezero, tako je i ovaj skup suza dobio ime po Pavletu – Palićko jezero. To nije zaustavilo druge pastire da ovde dovode stoku, koja se sad kupala u Pavletovim suzama i tako su shvatili da je ova voda lekovita. Subotički lekari su rešili da naprave kupališta i banju na ovom jezeru, a voda se koristila i za dobijanje sode. Vremenom je ovo jezero postalo omiljeno letovalište, čak i mondensko plemstva i građana Hansburške monarhije. Svedok su velelepne građevine iz tog perioda, letnjikovci i vikendice.

Prava istorija nastanka jezera nije sa sigurnošću utvrđena, veruje se da je eolsko, karakteristično za polu pustinjske predele. Posle povlačenja Panonskog mora, radom vetra formirane su depresije koje dopiru do gornje površine izvora. Jedna takva bi mogla biti i Palićko jezero. Slaninitet vode se objašnjava sa rastvaranjem natrium hlorida sa okolnoh terenja i spiranjem istog vodom koja je završila u jezeru. 

Kako god da je nastalo, ovo čudo prirode je jedno od najlepših odmarališta u Srbiji i vredno je i vaše posete.

U kasnim 1740-tim, Džon Vesli, suosnivač metodizma, je objavio knjigu koja je nudila „jednostavan i prirodan način lečenja većine bolesti“. Ova knjiga je bila namenjena „običnim ljudima“ kako bi mogli brzo i efikasno lečiti većinu bolesti u vlastitom domu.

Većina Veslijevih lekova se sastojala od toga da pacijent treba da pije hladnu vodu ili da se okupa u istoj, a prema njemu, hladna voda je lečila skoro sve bolesti, uključujući čak i rak dojke! No, neki od njegovih predloga, poput korišćenja čaja od kamilice za želudac, su preživeli i do danas. Ostali lekovi su ipak pomalo čudnovati i bizarni za današnje standarde, a ovo su neki od njih…

Lek za zaustavljanje krvarenja iz nosa

Pijte surutku i jedite grožđa svaki dan, kaže Vesli, jer to će vam pomoći da sprečite krvarenja iz nosa- ovo i nije ne istinita i loša metoda- svi znamo benefite surutke za imunitet i čišćenje organizma a grožđe sadrži pregršt minerala i vitamina koju pune krv. No, ovo ne bi bilo bizarno da se ne nastavlja savetom: „Držite užareni komad uglja ispod nosa“ i „umočite krpu u sirće, zapalite je i zatim udišite njen miris“.

Lek za „prehladu u glavi“

 Bolest koju Vesli naziva prehladom u glavi je najbolje lečiti tako što ćete uzeti koru od narandže, od nje napraviti dva valjka i ugurati ih u nos.

Lek za „bele tačkice u oku“

Iako je nejasno na šta je tačno Vesli mislio pod definicijom „bele tačkice u oku“, da li je to iluzorno ili je vidljiv simptom, ali nagađamo da je najverovatnije da se radilo o muscae volitantes (sitne, neobično oblikovane tačkice koje se ponekad pojavljuju u viziji, najčešće kada gledamo u nebo tokom sunčanog dana). Veslijev za ovu boljku preporučuje: „pre odlaska u krevet stavite malo voska iz ušiju na oči“, uz tvrdnju da je to mnoge izlećilo. Priznaćete- zaista bizarno.

Lek za kostobolju

„Ne obraćajte pažnju na one koji kažu da kostobolju ne treba lečiti. Oni zapravo kažu da se ona ne može izlečiti“, piše Vesli a pod „oni“- verovatno podrazumeva doktore iz tog perioda.“Znam da se ne može izlečiti od njihovih recepata. Ali sam znao da izlečim mnoge ljude, bez ikakvog negativnog uticaja sledećim: kosobolja na nozi ili rucise može izlečiti tako što ćete na bolno mesto staviti sirov ne masni odrezak govedine.Promenite ga jednom u dvanaest sati, sve dok vas ne izleči“.

„Nauka nam kaže da dodir ima vrlo važan uticaj na telesno i mentalno zdravlje. Dokazano je da dodir snižava krvni pritisak i otkucaje srca, povećava imuni sistem i ublažava bol. Zagrljaji oslobađaju oksitocin, hormon koji tera ljude da se osećaju sigurno i koji snižava visinu kortizola čie se smanjuje stres, teskoba i usamljenost“.

Jedan iskren zagrljaj dragog prijatelja može imati jako snažan uticaj na naše telo. Poput smeha, naučnici su otkrili da i zagrljaj ima lekovita dejstva. Istraživanja pokazuju da je zagrljaj vrlo učinkovit u lečenju raznih fizičkih bolesti, kao i usamljenosti, depresije, anksioznosti i stresa.

U studiji koja je sprovedena na Univerzitetu u Severnoj Karolini istraživači su otkrili da zagrljaji povećavaju nivo hormona „vezivanja“- oksitocina, smanjuje rizik od srčanih bolesti, snižavaju krvni pritisak i nivo stres hormona kortizola.

Kako naše telo reaguje na zagrljaj?

Prema već pomenutom istraživanju, kada bi se zaljubljeni par grlio na 20 sekundi njihovo telo bi značajno povećalo nivo oksitocina, hormona koji se inače inače najviše izlučuje tokom porođaja ili dojenja. Takođe, i prijateljski zagrljaj zabeležio je značajan porest , ali ne kao ljubavni.

U međuvremenu, visina kortizola- hormona stresa se zanačajno smanjila kod žena, kao i njihov krvni pritisak. Voditelj istraživanja i psiholog dr. Karen Grewen kaže: „Podrška partnera se veže uz veće količine oksitocina kod muškaraca i žena. Međutim, važnost oksitocina i njegovi potencijalni kardioprotektivni učinci mogu biti veći kod žena .“

U drugoj studiji vezanoj za zagrljaje koja je sprovedena u sklopu Nestle Happily Healty Project-a, učestvovalo je gotovo 60 000 ljudi iz Australije. Na čelu projekta bio je Antony Grant, psiholog na Univerzitetu Sidnej i Galaxy Research-u koji je na kraju studija zaključio:

„Nauka nam kaže da dodir ima vrlo važan uticaj na telesno i mentalno zdravlje. Dokazano je da dodir snižava krvni pritisak i otkucaje srca, povećava imuni sistem i ublažava bol. Zagrljaji oslobađaju oksitocin, hormon koji tera ljude da se osećaju sigurno i koji snižava visinu kortizola čie se smanjuje stres, teskoba i usamljenost“.

Ovo je najveća raskrsnica na svetu i večito je gradilište, ona će postati još veća! Sedam dana nedeljno, devet sati dnevno, radnici u prave novi deo puta- Humi- što znači „dobro za ljude“. Koliko je za ljude dobro, nismo sigurni- staza za pešake i biciklove nema a ove ljudi i pokušavaju da žive, ali bezuspešno… Radovi traju od 2012. godine a buka se meri na 80 decibala. Još veći apsurd je što se sve ovo nalazi u planinskim masivima. Prenost jese što zaista spaja dva udaljena dela grada do kojih se dolazilo satima a sad vam za to treba samo 40 minuta!

Benefit je i 20 000 metara kvadratnih zelenila koje radnici sade u podnožiju ove ogromne raskrsnice. Ovo treba da doprinese estetici ali i da vazduh donekle održi čistim.  

Raskrsnica se proteže na 40 000 metara kvadratnih, ima 20 ulaza na 5 nivoa, i čini najveću raskrsnicu na svetu! Po veličini joj parira jedino Frankfurtski krst- najveća raskrsnica Nemačke i donekle raskrsnica u Los Anđelesu sa 18 izlaza na 4 nivoa. 

Neverovatna činjenica je da je budući Kineski vozači jedan od tri praktična testa, polažu baš ovde ili na ovome sličnim raskrsnicama. U Kini polaganje košta 700 evra ali i živaca vožnje na ovako haotičnoj raskrsnici kao početnik. Raskrsnica je izazov i za iskusne vozače, česti su sudari i kvarovi automobila pa u posnožiju sve vrvi od vulkanizerskih radnji i šlep službi koje su u ovom delu grada unosan biznis.

Pre pojave moderne nauka, ljudi su za lečenje bolesnika koristili zaista bizarne metode sa naivnim ubeđenjem kako to zaista pomaže u izlečenju i sanaciji bolesti ili simptoma. Neke od najbizarnijih praksa su na čudo još u upotrebi- u praksi nekih lekara, vračeva ili travara, a neke su se zaista i pokazale lekovitima ma koliko bizarno nam delovale. Neke su od uvrnutih praksa samo prešle iz jednog obika u drugi a neke od njih u modifikovanom modulu koristi savremena medicina, dok su druge napuštene pa i zabranjene jel su bukvalno bile opasne po život i ništa više.

Lobotomija

Početkom 20. veka lekari su bili potpuno nepripremljeni za lečenje pacijenata sa dijagnozama mentalnih oboljenja, a koji su u to vreme preplavljivali bolnice. Ovo polje je bilo još nedovoljno ispraćeno. Za takvu nepoznanicu postojao je surovi metod lobotomije popularan 30-ih godina prošlog veka. Metod je podrazumevao odstranjivanje delova mozga kako bi se suzbili depresivni simptomi.

Čak i u to vreme su lekari bili svesni da je ovo veoma opasna praksa koja je često ostavljala pacijente sa invaliditetom, uništavala njihove sposobnosti za funkcionisanje u društvu, njihovo pamćenje i ličnost. Ipak je više od 400 000 ljudi, samo u Americi bilo izloženo lobotomiji, često bez pristanka.

Terapija elektrošokovima

Nama poznata kao elektrokonvulzivna terapija(ECT), tretmani elektrošokom su prvi put korišćeni 40-ih godina prošlog veka kao alternativa za lobotomiju, i to za lečenje raznih obilika depresija i manija, a najčešće se primenjivala u lečenju histerije.

Elektokonvulzivna terapija je bila oštro kritikovana u javnosti zbog pretpostavke da povećava rizik od samoubistva kod pacijenata koji su lečeni na ovaj način. Jedan od njih je i Ernest Hemingvej. Terapija elektrošokovima je često prikazivana i na filmskom platnu, pa je to još više pojačalo kritike. Još od samog početka primene ovog vida lečenja postojao je i problem etičke prirode zbog nedostatka saglasnosti pacijenta i nemogućnosti da se davanjem anestezije ublaži bol koju pacijenti tokom tretmana trpe.

Po jutru se dan poznaje – kaže stara narodna mudrost. Istina je da ima nešto u tim prvim časovima buđenja našeg organizma, naših čula, misli, ritualima kojim pozdravljamo novo jutro.

Da li vam se čini da se budite umorni iako ste sasvim dovoljno spavali? Da li je za vas svako jutro mučno iskustvo odlaganja alarma, žurbe, pritiska? Ovi mali rituali će vam pomoći da jutra donesu vedrinu i svežini svakom novom danu. Zbog ovih malih ali važnih stvari počećete da volite rano buđenje i radovaćete se prvim satima vašeg dana…

Lezite između 22 i 24 časa ma koliko rano ili kasno morali da ustanete

Fiziološki procesi koji se dešavaju u ovom periodu dok telo odmara su veoma važni za potpuni odmor i regeneraciju organizma. Iako možda ne možete da zaspite u tom periodu (iako bi ipak bilo bolje da naviknete organizam na san već posle 22h), bitno je da legnete i umirite vaše telo i um, da organizam oseti da je u fazi pripreme za san.

Ujutru priuštite sebi bar pola sata tišine

Pre nego što upalite televizor, radio ili se dograbite društvenih mreža, telefona- priuštite svojim čulima mir. Jako je bitno da bar pola sata, ako ne i sat- ukoliko vam vreme to dozvoljava, aktivnosti obavljate ili sedite i uživate- uu potpunoj težini. Osluškujte svoje disanje, raščistite misli, osluškujte potpuni mir i samo zvuke buđenja dana.

Zaboravite društvene mreže i vesti bar ujutru

Verovatno se kao i većina pri buđenju prvo uhvatite za daljinski ili telefon. Pokušajte bar prvi sat vremena nakon buđenja ne opterečujete svoj mozak spletom informacija koje daju vesti ili društvene mreže. 

Slušajte muziku

Odličan prvi izbor za početak dana je relaksirajuća ili klasična muzika. Umesto televizora ili kompjutera, upalite radio. Muzika opušta napete nerve, budi lepe uspomene i povećava nivo pozitivne energije.

Razgibavajte se!

Ako nemate vremena za vežbanje odmah izjutra, sasviim je dovoljno i razgibavanje. Poboljšajute cirkulaciju kako bi vaš organizam bolje radio! Razgibavanje poboljšava sve mehanizme u organizmu, pa i mozak brže dobija krv, a i metabolizam se brže budi. Benefiti za telo i mišiće kao i koštani sistem su bolja pokretljivost. Za primer mogu da vam posluže „sedam Tibetanaca“, lake i kratke vežbe koje se brzo uče.

Šetajte!

Ubrzan hod ubrzava blago i vaš puls, poboljšava cirkulaciju, pritisak i razbuđuje vas na prirodni način bez kofeina i energetskih pića. Ukoliko imate mogućnosti, šetajte do posla, razmišljajte o disnju, slušajte cvrkut ptica, gledajte nasmejana dečija lica i vedre boje krošnji. Ovo će u svakom smislu poboljšati vaše raspoloženje ali i zdravlje.

„Na svojoj strani, osim istine i zakona nisam imala ništa više“ reči su ove plemenite i genijalne žene nakon decenijske borbe za katedru, nažalost protiv loših glasina, predrasuda i veoma uskih shvatanja onog doba i ljudi.

28.septembra 1981. godine preminula je u 88-oj godini prva žena docent i doktor nauka u Srbiji koja je dobila univerzitetsku katedru u Kraljevini SHS. Studirala je filozofiju na klasičnim jezicima, između dva rata je bila profesor na Beogradskom Univerzitetu ali se bavila i prevođenjem klasičnih filozofskih dela, bila je autorka studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava.

Ksenija Arsenijević je rođena petog februara 1894. godine kao šesto dete uglednog lekara Svetozara. Majka Jelena umire, a oca gubi sa nepunih 12 godina. O Kseniji se stara maćeha, Sofija, posvećena nastavnica Više ženske škole koja bistru devojčicu usmerava putem nauke i profesorskog poziva. Ksenija odrasta u društvu pesnika Rastka Petrovića i njegove sestre, cenjene slikarke, Nadežde. Tako u Nadeždinim delima često srećemo Kseniju Arsenijević kao njen model i muzu.

„Ja sam očekivala da istog časa padnem mrtva. Jedna studentkinja je počela da plače a druga je otišla i nikad više neće doći“- To su prvi utisci sa početka studija koje Ksenija prepričava svojoj prijateljici Nadeždi u pismu koje joj šalje za Pariz. Bio je to strah od ozloglašenog profesora, priznatog genijalca paleontologije i filozofije, Branislava Petronijevića, koji je posle ovu mladu, talentovanu devojku uzeo za miljenicu i naslednicu.

Klasičnu filozofiju studirala je u Beogradu, Ženevi i Parizu, a doktorirala je u Beogradu sa 28 godina. Naravno u to vreme u našim krajevima, skoro je neprihvativo bilo za ženu, a naročito tako mladu devojku, da dobije mesto docenta. Fascinantan je jedan od komentara muškog profesora, kolege, koji tačno objašnjava stav sa kojim je tad mlada Ksenija morala da se nosi: Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci“. Pored svih protivljenja i većinski ovakvog stava uglavnom muških kolega, Atanasijevićeva je ipak izabrana za docenta, a na Univerzitetu je izdržala 12 godina. Ostavku je na kraju podnela posle niza pritisaka, podmetanja, intriga, i kleveta svojih muških kolega, koji nikako nisu praštali uspeh mladoj i modernoj ženi veoma naglašene individualnosti. Gasine su išle toliko daleko da su je su u žutoj štampi odzvanjali naslovi afera mlade Ksenije, te su je spajali sa najboljom prijateljicom te sa oženjenim uglednim lekarom za koga se doduše i udaje posle njegovog razvoda od prve žene, ali ni njena udaja ne smiruje intrige i spletke. 

Javno je istupila protiv nacizma i antisemizma, a 1941. godine odbila je da potpiše Nedićev Apel srpskom narodu, kojim se od intelektualaca, tražilo da se ne suprotstavljaju okupatoru. Javno brani Jevreje pa je Gestapo hapsi. Posle rata je hapsi nova komunistička vlast. Posle puštanja iz zatvora lišena je građanskih prava a njene knjige su stavljene na listu zabranjenih. Potom radi u ilegali na trećem tonu Filozofskih fragmenata, kako taj rukopis nikad nije pronađen veruje se da je Ksenija tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema.

Pored radova iz filozofiije, bavila se prevođenjem, a jedna je i od prvih pobornica feminizma.

„Kolega, jel sve uredu sa hormonima naše kandidatkinje?“

Ksenijina odlučnost da se bori za ženska prava puštaju koren još u rečima komisije pred kojom brani doktorski rad. Teza koju je branila bila je „Braunovo učenje o najmanjem“ i bila je vrlo kompleksna – pored filozofije obuhvatala je i matematiku. Njen metor, Branislav Petronijević pomogao joj je sa učenjem matematike i tako prvi put pokazao da je spreman da spusti svoj „gard surovosti“ kako ga je pratila reputacija u krugu studenata. 16. januara 1922. na odbrani doktorske teze, komisiju su sem Petronijevića činili i ugledni profesori onog doba Milutin Milinković i Veselin Čajkanović. Rečenicu: „Kolega, jel sve uredu sa hormonima naše kandidatkinje“ su ova dva profesora uputila Petronijeviću, u smislu da Ksenija toliko dobro vlada materijom kao da je muško.

Najveći srpski ženski mislilac umire u 88-oj godini u Beogradu. Iako je imala ponude da predaje u Americi ostaje u Beogradu da se bori za svoju katedru sve do prevremene penzije koja je nije sprečila da nastavi sa filozofskim doprinosom društvu i radom. Njen glavni fokus postaje tema problema zla u pojedincu i društvu. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu sa suprugom Milanom Markovićem.

Mitologija Starih Slovena je neistraženo područije. Spisa nema, religija pra naroda ovih prostora prenošena je usmeno i izgubljena u vekovnom prenosu i pojavom hrišćanstvau srednjem veku, donekle zaboravljena. Elemente mitologije i religije naših predaka možemo naslutiti u pričama, pripovetkama, bajalicama i pesmama koje je očuvao narodni folklor. 

Stari Sloveni se radi lakšeg  prostornog shvatanja dele na Južne Slovene, Istočne i Zapadne. Veruje se da su slični temelji mitologije i božanstva, samo su drugačije nazivana ali postoji i teorija polidoksije- da je svako pleme posebno poštovalo svog boga. Na prostorima naše zemlje prema do sada šturo podhranjenoj zapisima i svedočenjima, istoriji, nagađa se vrhovno poštovano božanstvo od Peruna do Daboga, simbolika je bila slična- naši preci su kao vrhovnog boga poštivali onoga koji vlada nebom i nebeskim elementima, gromom, munjom i suncem.Kako god se on zvao vrhovni bog je svuda značio isto i nosio istu simboliku.

Prema Prokopiju vizantijskom Sloveni su pri naseljavanju Balkanskog poluostrva verovali u jednog boga- boga munje, kojem su bila i podređena božanstva nižeg reda, on tog boga nije imenovao. U Nestorovim spisima u 123. veku isti bog se naziva Perun. Južno od Dunava su pronađeni mnogi tragovi imena Perun pa se veruje da je on smatran vrhovnim bogom Južnih i Itočnih Slovena.

U prvoj polovini XX veka Veselin Čajkanović iznosi opsežnu studiju u kojoj imenuje Daboga za vrhovno poštivanog boga Srba. Dabog je smatran bogom podzemnog sveta, odnosno mrtvih. Drugi tumači ovog boga smatraju isključivo božanstvom solarnog tipa, jedino je Čajkanoviću lunarni tip božanstva.

Krajem dvadesetog veka (1940) se u spisima Sretena Petrovića objašnjava hipoteza prema kojoj je Triglav- kao panslovenski termin, ili Trojan- kao lokalno srpski termin, kao neka vrsta slovenskog svetog trojstva bio vrhovni bog kako Slovena tako i Srba.

Pored ove dve teze postoji i istorijski podatak iz spisa „O upravljanju Carstvom“ vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita. Prema spisu, pri osvajanju Neretvljanske oblasti, vizantijski car Vasilije je ovde zatekao Srbe- narod koji je najduže na Balkanu čuvao veru u mnogobožanstvo i pokrsti ih. tada su porušena brojna svetilišta, a verovatno i najvažnije na Vidovoj gori na Braču- pročišćeno je i pretvoreno u crkvu svetom Vitu. Na osnovu tog podatka i velikog srpskog praznika Vidovdana nastala je pretpostavka da je Svetovid bio vrhovni bog Srba. Održala se i pretpostavka da je Svetovid bio samo zaštitnik Srba a da je glavni bog Srba kao i drugih Slovena pre pokrštavanja ipak bio Perun.

Smrt kontraverznog umetnika je uvek bila misterija. Van Gog je bio neuravnotežen, kroz život su ga pratile neuroze i veruje se i odsecanje uha, te i boravak u psihijatrijskoj bolnici. Njegova smrt bila je prepisana njegovom porivu da naudi sebi, ali takav konfliktan umetnik bio je i meta rugla…šta je zapravo istina o Vinsentovoj smrti?

Karnegijev muzej u Vašingtonu, SAD, sa ponosom izlaže najpoznatije delo, najpoznatijeg umetnika naše istorije Vinsenta Van Goga. Radi se o slici „Žitnih polja u Overu“, spletu pastelnih boja i tačkaste tehnike po kojoj je ovaj umetnik koji je otišao prerano bio poznat. Upravo među ovim žitnim poljima Vang Gog je proveo i svoje poslednje dane života. 

Dana 20. jula 1820. kao i obično, gostioničar Gustav Ravo u svom pansionu kraj Overa dočekuje goste. Iznenada se pojavljuje hramljući ranjenik koji se jedva gegajući niz stepenište drži za stomak, no odmah je produžio u svoju sobu. Zabrinuvši se, Gustav je odmah otišao da proveri stanje gosta. Bio je to trideset sedmogodišnji Vinsent Van Gog. Mladi čovek koji se savijao od bolova otkrio je gostioničaru šokantni prizor – ranu od metka na stomaku! Lekar je odmah pozvan i borba za život mladog umetnika trajala je devet dana, ali uzaludno – 29. jula 1820. godine Vinsent Vang Gog je poslednji put udahnuo i napustio nas zauvek. Ostala su njegova dela da fasciniraju svet. 

Temeljna istraga zbog tragične smrti slikara je pokrenuta te se ušlo i u detalje njegovog života. Vinsent je bio čovek sklon neurozama i kad bi ga obuzele iste završavao bi više puta u duševnoj bolnici, takođe se veruje da je pokušao sam sebi da odseče deo uha u napadu ekstaze i histerije. To je bilo dovoljno da se ovom mladom čoveku pripiše samoubistvo. Tako je i bilo, čitavih sto godina se prepričavao tragičan život i smrt umetnika uz i kroz njegova dela koja kao da su svemu tome davala smisao.

Sve do 2001. godine kada su američki pisci Stiven Nejfi i Gregori Vajt Smit počeli da pišu biografiju ovog poznatog holanđanina. Pribavljajući stare spise, pisma, dnevnike, pripovetke, izveštaje, ovaj dvojac je posumnjao u priču o samoubistvu kako je to apsurdno uraditi pucanjem u stomak, jel je i sam neurotični pisac bio svesan da ga time čeka bolna i spora smrt. Pisci su ponovo otvorili policijske izveštaje i angažovali su forenzičkog istražitelja da sad novijim metodama ponovo konstruiše slučaj. Analiza metka koji je nađen u Vinsetovom telu ustanovljeno je da je metak morao biti ispaljen sa izvesen daljine koja nije mogla biti postignuta činom samoubistva!

Otvorio se sasvim nov prozor u istoriju i život post mortum slavnog Van Goga. Druga činjenica koja opovrgava čin samoubistva je da na Vinsentovim rukama nisu pronađeni tragovi baruta. Zašlo se u dubinu pa su pronađeni i izveštaji u kojima više svedoka opisuje da je pomalo neobičan i neurotičan slikar bio i meta lokalnih bandi siledžija. Jedan od bandovođa, sedamnaestogodišnji Rene Sekretan, sa kojim se Vinsent često kačio imao je običaj da nosi pištolj…

Na dan Vinsentovog stradanja on je viđen u blizini Reneove kuće. Veruje se da je pištolj ispalio metak u okršaju i da je slavni slikar tako stradao, ili je pak bio surovo ubijen…

Iza Van Goga nisu dakle ostale samo slike koje su promenile svet, već i jedan ne rešen zločin kojim je okončan njegov mlad život.