Najbolje plaćen sportista današnjice je Tajger Vuds i to znamo, ali da li je on i najbolje plaćen spotista ikad? Slušamo informacije o raznim transferima, sponzorstvima i plaćenim reklamama – da li to čini najbolje plaćenog sportistu svih vremena i ko je to?

Tigerovo bogatstvo inače nije ni blizu veliko kao ono koje je za vreme svoje 24-ogodišnje karijere stekao rimski trkač dvokolicama – Gaj Apulej Diokle (Latinski Gaius Appuleius Diocles), sportista koji je zaradio toliko sestercija (starorimski srebrni novac) da bi u današnje vreme njegovo bogatstvo vredelo oko 15 milijardi dolara – dovoljno da održava petinu rimske vojske na njenom vrhuncu, ili da plati godišnju zalihu žita drevnog Rima.

Sport je bio veoma rizičan, nešto poput današnjih trka formule jedan, sedam krugova oko staze uz jednu razliku- svi su bili naoružani mačem u slučaju da im se protivnik jako približi!

Diokle je dakle imao iznenađujuće dugu sportsku karijeru od 24 godine, a počeo je sa svojih 18. Tokom te duge karijere učestvovao je u 4.257 trka, od kojih je pobedio 1.462, a u 1.483 je bio drugi ili treći. Skoro uvek je vozio kočije sa četiri konja i u ovoj kategoriji je bio daleko bolji od konkurencije.

Nakon njegovog povlačenja iz sporta u svojoj 42 godini, Diokle je dobio i svoj spomenik u Rimu koji su mu podigli drugi vozači kočija zajedno sa publikom koja ga je obožavala. Zahvaljujući ovom spomeniku danas i znamo toliko o ovom sportisti koji je živeo tek na samom početku naše ere. Mnogi su pisali o njemu i ti spisi su sačuvani do danas.

Diokle je rođen u Luzitaniji u 2. veku naše ere, bio je nepismen sportista koga ni dan danas ni jedan kolega nije uspeo nadmašiti u bogatstvu. Tokom svoje karijere on je zaradio neverovatnih 35.863.120 sestercija – dovoljno da nahrani žitom Rim celu jednu godinu, odnosno pretvoreno u današnju vrednost – 15 milijardi dolara!

O Atakami smo učili kao o najsuvljem mestu na svetu koje gotovo da nema tragova života. Ovo zaista važi za Dolinu smrti koja je deo Atakame, a sav život kao da je premešten oko same pustinje i vrvi od šarenila, vode i života.

Pustinja Atakama

Atakama je pustinja u Čileu i zvanično najsuvlje mesto na planeti. Njeno tlo je gotovo bez života, plato je sačinjen od potpuno bezvodnog slanog zemljišta (salares), peska i bujica okamenjene lave. Godišnje ovde padne svega 3mm kiše, a desilo se da nije kišilo i 40 godina. Širine je 160 km (istok- zapad) i proteže se do Peruanske granice. Ovaj fenomen bezživotnosti je uzrok nedostatka vode ali i okruženost ogromnim Andinma, koji sa strane Atakame čak i na visinama preko 6000 metara nadmorske visine nemaju ni jedan glečer! Najsuvlji deo Atakame se zove „dvostruka kišna senka“.

Do Atakame se danas može doći jako jednostavno – vrlo čestim letovima iz Santjaga ka Kalmi- rudarskom gradu smeštenom u dolini u podnožju Anda.

Ovde se nalaze najveći rudnici bakra na svetu! Oni su za tržište bakra bitni koliko i Saudijska Arabija za tržište nafte.

Ako ste planirali da posetite pustinju iz Kalme treba da se „preselite“ na nekih 90-ak kilometara u jedno od najstarijih sela Južne Amerike, koje su u XV veku osnovali španski kolonisti – San Pedro de Atakama. Ulice ovog sela su od sabijene zemlje, pune džomba i rupa i česti su naleti prašine i peska. Ipak selo privlači turiste koji ovde dolaze da probaju meso lame, čaj od lišća koke, ili da žvaću istu, gledaju najzvezdanije nebo na svetu i prenoće pre odlaska u Atakamu.

Pre zore treba posetiti gejzire El Tatio do kojih vodi asfaltiran put iz sela koji je tek na kraju šiljati klanac oštrog kamenja i utabane zemlje. El Tatio su gejziri koji se nalaze na 4 350 metara nadmorske visine te je kod turista moguća visinska bolest za koji Čileanci predlažu žvakanje lista koke koje je svuda drugde u svetu nelegalno.

Od gejzira ka pustinji prostire se krvotok potoka, tople vode iz gejzira koje se brzo hlade, pune minerala. Oni boje pustinjsko, kamenito tlo u različite boje- zelenu, plavu, narandžastu, bakarno crvenu, crnu,žutu. Obala potoka je okružena žbunjem.Ovaj krajolik je posebbno atraktivan u samu zoru sa prvim zracima sunca a padine Anda nisu toliko nemilosrdne kao pustinja pa na njima mogu da se vide i krda raznovrsnih vikulja, malih laminih rođaka. Prizor potire teoriju bezživotnosti Atakame.

U neposrednoj blizini se nalazi i Atakamska Dolina smrti, za razliku od one američke zaista mrtva, bez ikavog života pa čak i mikroba. To su dokazale i sonde Viking 1 i 2, iste koje su poslate na Mars, pošto su uzele uzorak sa tla doline. Istraživanje je obajavljeno u Sajens magazinu 2003. godine. Nešto manje mrtva je Mesečeva dolina nestvarne lepote i prizora kao sa druge planete.

Sušta suprotnost je laguna Cehar, na desetak kilometara južno od sela. To je kompleks malih jezera nastao prirodnim isušivanjem nekadašnjeg velikog slanog jezera. Danas su to visokomineralizovana jezerca okružena visokim travama koja su idealno staniše predivnih flamingosa.

Atakama je i područije veoma izražene vulkanske aktivnosti sa brojnim gejzirima i termalnim izvorima. Posebno se izdvaja Pukara sa bazenima tople i lekovite vode.

Atakama je veoma surova prema ljudima pa ako se upuštate u avanturu nemojte ići sami i na svoju ruku, veći deo pustinje nema telefonskog signala, obeleženih i utabanih staza.

Svaka zemlja ima svoj specijalitet, jedinstvenu hranu koja ih veže kroz istoriju za specifični način života i događaje na koje je nacija ponosna, uglavnom su nam poznati te i kad posetimo neku stranu zemlju raspitujemo se gde možemo probati najbolju domaću, autentičnu hranu za tu zemlju. Ovo su neki od specijaliteta koji nisu toliko spominjani a opet su autentičnost kraja odakle potiču.

Slopi Džo ili Aljkavi Džo

SAD, Kalifornija

To je ime hrane koja je veoma pouplarna u SAD. Aljkavi Džo je veoma neobično ime za hranu i kad čujete ovaj naziv pre ćete pomisliti da je u pitanju neki izraz za aljkavost a ne da se radi o specijalitetu. Aljkavi Džo je posebno popularan u Kaliforniji i omiljena je brza hrana školske dece. Prilično je mastan, nazivaju ga svinjarijom i prave ga i kući- svi Amerikanci znaju šta je Slopi Džo. Frederik Mišo je vlasnik restorana koji pravi najbolji Slopi Džo u Los Anđelesu, a njegov kuvar Dži Pedro je zadužen za ovu umetnost. Najčešće se pravi u obliku hamburgera, tajna je u celeru, crnom luku i gomili začina, sušenom paradajizu i svinjetini! Za razliku od drugih hamburgera za koje je sinonim junetina- Aljkavi Džo se pravi isključivo sa svinjskim mesom. Pedro kaže da se jelo pravi dva sata, prvo deluje kao vegeterijanski gulaš a potom se dodaje prženo meso i sve se menja.  Kada se meso ubaci u ovu mešavinu povrća postaje meko kao puter. Jako je bitno kvalitetno meso za ukus samog jela.

Pitate se odakle ovako „aljkav“ naziv ovom jelu koje zvuči kao pravi specijalitet? Prvi recepti za Slopi Džo pojavili su se u američkim kuvarima početkom 20. veka, i u svim varijacijama je osnova ista- kidano meso na komade koje mu daje aljkav izgled. Prema legendi kuvar koji je izmislio ovo jelo se zvao Džo. Prema tome Slapi Džo nije ništa drugo nego aljkava kreacija nekog Džoa. Ali, priznaćete od samih sastojaka kreće voda na usta.

Fledebole

Danska, Kopenhagen

Fledebole su neka vrsta danskog nacionalnog specijaliteta, možete ih naći na svakom uglu i u mnogim varijantama. Zovu ih i čokoladnim poljupcima, koji su im rođaci, ali je danska varijanta mnogo prefinjenija i ručno rađena. Tajnu nam otkriva majstor za fledebole – Rasmus Olsen. Klasične fledebole su punjene belancetom sa vanilom ali oni ih prave u raznim varijacijama- na primer malina ili slatki koren- sve je moguće. Čak i za podlogu su Danci veoma inovativni – uglavnom je od marcipana ali Rasmus je pravi od keksa i badema i zato su njegove fledabole mnogo hrskavije. Za kvalitet fledabole bitno je dobro umutiti belance.

U prevodu „fledabole“ znači „loptice od pavlake“ ali gde je tu pavlaka? Odakle potiče ovo ime?

U 19. veku poslastičari evropskih dvorova su ekperimentisali sa testom i pavlakom kako bi iznenadili svoje nalogodavce neobičnim novinama. Tako su nastale princez krofne i profiterole a u Danskoj fledebole – loptice od pavlake, posebne po tome što je testo prelivano čokoladom. Krajem 19. veka Danci su pavlaku nadomestili penom od belanaca i izbacili testo pa je kolač mogao duže da se održi.

Još jedna posebnost kod spravljanja fledebole je što se gusta pena od belanca i podloga potpuno umaču u veoma kvalitetnu čokoladu. Rasmus ima posebnu tehniku umakanja i koristi isključivo belgijsku čokoladu sa 70 % kakaa. On svoje fledebole prodaje za 2.8 eura po komadu. Skupa ali kvalitetna poslastica, kažu da je vredi probati u autentičnom okruženju kopenhagenskih poslastičarnica. 

U prethodnom tekstu smo spomenuli dve surove metode lečenja mentalnih bolesti u ne tako davnoj istoriji, početkom prošlog veka. Kako su nam bar sa fimskog platna iz nekih ugavnom horor filmova poznati, ne moramo tu puno da dodajemo- lobotomija i terapija elektrošokovima. Nastavljamo da vam pričamo o bizarnoj medicini istorije čovečanstva.

Trepanacija

Trepanacija je hiruška metoda koja je podrazumevala bušenje lobanje kako bi se olakšao pritisak u mozgu, a koristila se u lečenju epilepsije, mentalnih poremećaja i migrene. To je takođe bio uobičajeni zahvat pri fizičkim povredama glave, kao što je fraktura lobanje, jaki udarci u glavu i slično. Ova metoda je često bila fatalna, zbog infekcija mozga koje su nastajale kao direktna posledica bušenja lobanje u nehigijenskim uslovima.

Praksa bušenja lobanje za ublažavanje pritiska i lečenje težih oblika depresije se i danas na neki način koristi, ali sa mnogo više humanosti (a i sa anestezijom), nego što je to bio slučaj u srednjem veku.

Polni odnos sa devicom za izlečenje sifilisa

Zastrašujuči mit da se neko ko je „inficiran društvenom bolešću“ može izlečiti putem seksualnog odnosa, datira još iz 16. veka. Tada je uvedena praksa da se muškarci leče od sifilisa i gonoreje na taj način što će imati seksualni odnos sa devicom.

Na žalost, sa ovim bizarnim sujeverjem se nastavilo u nekim delovima ne razvijenog sveta, naročito Africi, što za posledicu ima brojne prijavljene skučajeve silovanja devojčica.

Namerna infekcija malarijom

Ranije je bio običaj da se deca izlažu namernoj infekciji kako bi stekla imunitet. Jedantakav slučaj  predstavljao je dovođenje zaraženih od sifilisa u kontakt sa osobama koje boluju od malarije.

Verovalo se da groznica izazvana malarijom može da izleči sifilis, a onda bi se lečila malarija, pomoću nekih drugih, takođe zastrašujućih tretmana. Međutim, istina je da je malarija zapravo u velikoj većini slučajeva smrtonosna za već zaražene sifilisom.

Prva dva teksta o bizarnim medicinskim zahvatima iz prošlosti su bila samo zagrevanje za ono što ćete sad pročitati. Ljudi u prošlosti su grešili u svom trudu da iskorene bolesti i pomognu obolelima, ali pravo je čudo da su se neke bizarne metode, ne logične – sa obizrom na sadašnje znanje i naučni napredak, održale negde, daleko u svetu, a i blizu, još i danas

Lečenje radijumom

Otkriće radijuma dovelo je do nastanka cele industije proizvoda baziranih na radijumu, kao i mnogobrojnih alternativnih lekova. Čak se pojavila i reklama koja je promovisala prednosti pripremanja i konzumiranja radioaktivne vode, koja se pila kod kuće za lečenje raznih oboljenja.

Očigledno je da svest od rizika upotrebe radijuma nije bila uopšte razvijena sve dok kasnije radnici koji su pravili proizvode od radijuma nisu počeli da umiru u mukama.

Injekcija od parafinskog voska

U ranoj verziji botoksa, lekari su u 19. veku koristili injekcije od parafinskog voska kako bi peglali bore i povećali grudi.

Ali vosak se vremenom učvršćavao i pretvarao u guste, bolne parafinske grudve . Kada su shvatili šta su zapravo uradili, naučnici su veoma brzo izbacili parafinske injekcije iz upotrebe.

Dijeta uz pomoć pijavica

Dijeta uz pomoć pijavica je početkom 20. veka bila je metoda za gubljenje telene težine koja se oslanjala na nepouzdanu praksu unošenja pijavica u telo u nadi da će one pojesti hranu koju je osoba prethosno konzumirala.

Međutim, većina pijavica su ustvari imale užasne efekte na ljudsko telo, što je dovelo do neuhranjenosti, mučnina, povraćanja, dijareje i anemije.

Puštanje krvi

Srednjevekovni lekari verovali su u četiri vrste „ličnosti (temperamenta)“- a to su- sangvinik, kolerik, melaholik i flegmatik. Oni su verovali da nedostatak bilo kog od ova četiri temperamenta može dovesti do narušavanja zdravlja čoveka. U medicinskoj nauci srednjeg veka raširilo se shvatanje da su bolesni ljudi imali suviše krvi koja je izazivala disharmoniju među njihovim temperamentima. Smatralo se da je jedini način lečenja bio ispuštanje krvi. To se radilo na dva načina: ili pomoću pijavica ili sečenjem delova tela.

Pijavice se i danas koriste u nekim zakonitim medicinskim procedurama i u alternativnoj medicinskoj praksi. Takozvana hirudoterapija ili lećenje medicinskim pijavicama veoma je popularno kod holivudskh i muzičkih zvezda, kao i kod drugih bogataša.

Poznati su nam tasteri čijim pritiskom bi trebalo da se brže upali zeleno svetlo na semafru ili taster u liftu koji bi omogućio brže zatvaranje vrata u liftu. Ali da li smo se zapitali rade de li zapravo ti tasteri ili nam samo daju iluziju kontrole nad situacijom?

Svet je pun placebo dugmadi koje u stvari ništa ne rade. Pritiskom na njih vi ne dobijate nikakvu funkciju sem osobnog mira da ste nešto preduzeli. Ova dugmad upravo zbog toga i postoje.

Autorka knjige „Iluzija kontrole“, Elen Langer, za CNN, objašnjava da se ljudi bolje osećaju kad misle da imaju kontrolu nad situacijom. Ljudi više vole da bilo šta urade nego da ne urade ništa. Ljudi ne vole da budu pasivni posmatrači.

U Njujorku, saobraćajnoj košnici planete, od 1000 dugmadi za paljenje zelenog svetla na pešačkim prelazima zaista radi, nećete verovati- samo njih sto! U „New York Times“-u je 2004. godine objavljen članak o tome kako većina dugmadi u ovu svrhu na njujorškim prelazima ne rade- tada je radilo zapravo njih 750. Pogoršanje saobraćaja je razlog te promene. Da rade svi ovi tasteri koji su planirani u ranijem scenariju, ne tako gustog saobraćaja, nastao bi totalni kuršlus i zastoj na ulicama velike jabuke.

Ostali veliki gradovi kao što su Boston, Sijetl i Dalas su nastavili sa ovom praksom, namernog postavljanja placebo tastera na semaforima. London ima vrlo suptilan način „iluzije kontrole“- na njihovih 6 000 prelaza kada stisnete taster za brzo paljenje zelenog svetla, jednostavno se upali znak „sačekajte“, što ustvari ne znači da će se zeleno svetlo brže upaliti nego da dugme nije pritisnuto.

Što se tiče tastera za brže zatvaranje liftova koje je najčešće korišteno placebo dugme u svetu, u SAD-u pak nigde ne radi.

Kvaka je u zakonu o pravu osoba sa invaliditetom iz 1990. fodine koji nalaže da lift ne sme da se zatvori brže nego koliko bi vremena bilo potrebno osobi sa poteškoćom u hodu, pomagalima u vidu štaka ili kolica, da uđe u lift. Prema tome sva dugmad za brže zatvaranje vrata u američkim liftovima su ustvari placebo. to nije slučaj sa ostalim zemljama a kod nas najčešće takvi tasteri ne postoje ili kao i većina – ne rade.

Pravljenje namenski tastera placebo je postala moda, kako kao i placebo lekovi, ne koštaju onoliko koliko bi koštala reakcija da ne postoje i ne pružaju iluziju kontrole, jel ko zna šta je sve iluzija.

Prema zvaničnom kodeksu koji je donet 2015. godine, a nedavno opet potvrđen, uličnim muzičarima se preporučuju određeni instrumenti, udaljenost od publike, gde smeju da nastupaju itd.

Kako prenosi Lol, ulični svirači koji znaju samo tri pesme biće ljubazno zamoljeni da odu nakon što izvedu čitav svoj repertoar, neće im se dozvoliti da sviraju iste pesme iznova i iznova.

Pored toga, preporučuje se da gajdaši ne izlaze na ulice, kako kodeks navodi, zvuk njihove muzike „brzo postaje dosadan“. Isto važi i za one koji sviraju električne gitare i udaraljke ili se bave „bitboksingom“. Uz to, pijanistikoji, kad nastane gužva, ne mogu brzo da pomere svoje klavire neće biti dobrodošli jer zauzimaju previše mesta.

Usvajanje ovog zanimljivog kodeksa je inicirao tadašnji gradonačelnik Londona Boris Džonson, koji je još na početku mandata razmišljao na ovu temu i javno upozorio da bi se, zbog usvajanja veoma strogih pravila u čak trideset i dvema gradskim opštinama, mogle formirati oblasti u kojima će rad uličnim umetnicima biti zabranjen. Kodeks je nastao u dogovoru sa predstavnicima policije i uličnih svirača. Sad je kodeks dodatno opterećen i strogim poštovanjem mera zaštite od virusa korone.

„Umesto što im zagorčavamo život, trebalo bi da poštujemo njihov doprinos gradu“, istakao je Džons on time izrazivši veliko divljenje i uvažavanje ulične umetnosti. 

Ulični muzičari mogu da nastupaju na javnim mestima u londonu, ali je za sviranje u metrou, određenim delovima grada i ispred određenih institucija neophodna posebna dozvola. Izvođači moraju da budu na određenoj udaljenosti od publike, što posebno važi u vreme najvećih gužvi. izvođači sada, kako je na snazi zabrana okupljanja i obavezna dstanca zarad prevencije širenja virusa, moraju posebno da vode računa i budu diskretni.

Uz to rad u „Sitiju“, čuvenoj poslovnoj četvrti, i pre pandemije korone je bio najstrožije zabranjen, a utvrđeni su i uslovi u kojima policija ima pravo da umetnicima zapleni instrumente.

Inače, londonski muzičari su se ranije žalili da gradske vlasti češće izdaju dozvole za rad na ulici pantomimičarima i mađioničarima, čiji talenat je „tiši“ i ne podrazumeva pravljenje buke.

Psiholozi godinama neobičnim, bizarnim, šašavim, nekad i šokantnim eksperimentima istražuju misteriju ljudskog ponašanja i uzrok istog.

Pokušavajući da saznaju i prepoznaju neke neistražene ljudske reakcije ili neobjašnjive, psiholozi i psihijatri se nadaju da će pomoću saznanja moći lakše da peventuju i saniraju neka mentalna oštećenja ili oštećenja ponašanja.

Eksperiment sa violinistom u metrou 

Da li često zastajete da bi ste uživali u lepotama oko sebe? Većina ljudi verovatno ne. To je dokazao i eksperiment iz 2007. godine sproveden u Vašingtonskom metrou. Svetski poznat violinista Džoš Bel, postavljen je da svira poput bilo kog drugog uličnog svirača u prometnom metrou, na svojoj ručno pravljenoj  3.5 miliona dolara cenjenoj violini. Malo pre toga je Bel rasprodao sve karte za koncert u Bostonu za koji je cena bila u proseku čak 100 dolara. Taj dan je Bel zaradio čak 32 dolara! A veoma malo ljudi je zastalo da posluša njegovo prelepo izvođenje ili ga uopšte prepoznalo.

Klavir stepenice

Folkswagenova inicijativa „Teorija zabave“ pokušala je da dokaže da se ljudsko ponašanje može promeniti time što se svakodnevne aktivnosti pretvaraju u zabavu. Prilikom jednog nedavnog eksperimenta u Stokholmu su postavili muzičke- klavir stepenice na mestu jednog običnog stepeništa. Pored se nalazilo pokretno stepenište koje je pre toga češće korišćeno. Želeli su da vide da li će ljudi radi zabave početi da koriste više obične stepenice koje bi im i poboljšale zdravlje ali oduzele vreme, spram pokretnih stepenica u švetskom metrou. Tog dana čak 66 odsto prolaznika odabralo zabavne klavir- stepenice, što je dokaz da je zabava najbolji način da ljudi promene ponašanje.