Oni koji su je doživeli tvrde da je ovo najsurovija tačka na planeti i nazivaju je predelom strave. Nadimak joj je afrički pakao i kažu da ovako nešto samo priroda može da stvori.

Vulkansi predeo Erta Ale

Erta Ale je ustvari prelep vulkanski predeo istočne Afrike koja svojim jedinstvenim pejzažom mami hrabre posetioce, one željne avanture. Posebna atrakcija su jezera užarene lave. U prevodu Erta Ale znači „planine koje se dime“. Ovo područije zauzima 80 kilometara i izdiže se iznad surove zaravni Danakil koje se nalazi ispod nivoa mora, kiselo slane zemlje i skoro bez trunke vode. Surovosti ovom predelu doprinose i njeni stanovnici pleme Afare, veoma surovi i krvoločni domorodci.

Šta sačinjava Erta Ale

Erta Ale čine pet vulkana, između kojih se poput parka nastanka užarene planete šire jezera lave. Ako se gleda od poteza oaze Asua i reke Avanš iznad koje se strmo diže ova vulkanska visoravan, prvi vulkan je Umna pa onda sledi sam vulkan Erta Ale sa imenom i cele oblasti, koji se opisuje kao izuzetno simetričan i onaj koji nadima celu zaravan. 

Predeo je otkrio nezbit sa svojom ekspedicijom 1934. godine na putu dugom 640 km kroz zaravan Dakai. Pored sve surovosti koju je prošao sa svojim ljudima i pre Erta Ale, a to su slana i kisela pustinja užasnih temperatura, bez vode, ispod nivoa mora, a onda i pogibija ljudi od strane lovaca domaćeg ktrvoločnog plemena, on Erta Ale proziva prizorom strave, zemljom večne vatre i paklom na zemlji. 

Erta Ale zajedno sa zaravni Danakil i dan nadas važi za presedan, zemlju tišine, pustoši, veči deo godine je gola zemlja pokrivena korom soli veoma teškog vazduha iznad nje, što zbog kiselosti i soli što zbog zadržavanja dima i sparine u veoma niskom terenu, što zbog užasno visokih temperatura a potom i čudnovatih priča o isto tako surovim i nepredvidivim stanovnicima koji naseljavaju ove predele. So na tlu Danakila potiče od soli koja se spitra kišom sa planina iznad Crvenog mora koje je izdiglo pomeranje zemljine kore a na sebi imaju i do 3 km soli kao bivše dno mora.

So kiše spiraju u jezero Karum, koje je veoma plitko  i leži na 120 metara ispod nivoa mora. Svake godine se Karum puni na kratko i tada zauzima površinu od 72 kilometra kvadratna oko koje onda izbijaju vreli izvori. Ovo jezero je atrakcija koja malo surovo seća na moć planete, ona svojom slanom i vrelom vodom topi stene i obasjava čitavu oblast crvenim sjajem. 

Afari o kojima kruže mitovi, zapravo se bore sa ovim lošim uslovima bez odustajanja od svoje domovine, bave se stočarstvom i prikušljanjem soli. Oni su naočiti, vitki, veoma visoki i žilavi. Žene su im zapanjujući lepe i otmeno nose svoje duge smeđe suknje. Muškarci nose oko bokova beli pamuk i togu. Hrane se mlekom i mesom. Bez obzira na priče ovaj narod se smatra jednim od naizdržljivijih kako vekovima opstaje na ovim surovim terenima. 

Godinama pa i vekovima je eksperimentisano sa mogućim zamenama za ljudsku krv, kako bi se spasili mnogi životi. Kroz istoriju su ljudi pokušavali da zamene krv mlekom, kravljom krvlju, urinom, pa čak i pivom. Na momente se činilo da je veoma jednostavno a na momente su „sve lađe tonule“.

Veštačka krv je veoma složena stvar koja još nije u potpunosti istražena. Koliko daleko smo stigli dokazuju istraživanja. Neke alternative su delimično uspešne i recimo da smo na jedan mali korak od pronalaska odgovarajuće veštačke krvi.

Problem nedostatka sveže krvi je sve transparentniji. Donacije nisu dovoljne, krv ne može dugo da se čuva i samo čuvanje u frižiderima je negde neizvodnjivo. Veštačka krv bi vremenom verovatno postala pristupačna, mogla bi masovno da se proizvodi i olakšala bi ceo proces spašavanja života kada je deficit krvi u pitanju. Još jedna povoljnost bi bila univerzalnost krvi, spram ne podudaranja krvnih grupa sa kojom se sad borimo a i skratio bi se skup proces ispitivanja krvi kako imamo i problem zaražene krvi. Recimo u Nigeriji je 40 odsto stanovništva zaraženo HIV-om, a i ostatak Južne Afrike ima slične probleme. 

Kroz istoriju se radilo na zameni krvi još od davne 1854. godine kada je prvi put zabeležena konkretizacija zamene krvi mlekom. Tada se svet borio sa azijskom kolerom i deo pacijenata je podvrgnut  ubrizgavanju  mleka u krvotok kako bi se pospešila proizvodnja belih krvnih zrnaca. Deo ovih pacijenata se na iznenađenje i oporavio, naravno statistika nije merodavna, a metod je u neku ruku apsurdan.

Potom se na momenat javila nada u slani rastvor mesto krvi. Naime eksperiment sproveden na žabama dokazao je da žabe mogu da žive danima ako im se isisa krv i ubrizga vodeni rastvor. No, kasnije su naučnici ustanovili da žabe mogu da žive i ako im se samo isisa krv, bez slanog rastvora, isto tako- danima, pa je otkriće palo u vodu.

U poslednjih 25 godina bilo je više ozbiljnih pokušaja, testiranja pa čak i primene sintetičke i veštačke krvi. Godine 1989.američka agencija za hranu i lekove odobrila je upotrebu japanskog proizvoda pod nazivom Fluosol- DA-20. Ovo nije verodostojna kopija krvi sa krvnim zrncima već prenosnik kiseonika, imitacija hemoglobina koja se bazira na ugljeniku i fluoru. Proizvod je pet godina kasnije povučen iz upotrebe zbog brojnih nuspojava ali i veoma komplikovane upotrebe. 

Veći uspeh je imao sličan proizvod PolyHeme koji je prošao nekoliko krugova testiranja na pacijentima koji su bili hitni slučajevi sa povredama pa zbog ovih okolnosi nisu imali izbora. Godine 2005. statistika uspešnosti upotrebe ove krvi, proračunata na osnovu 500 pacijenata koji su bili uključeni u studiju, pokazala je da ne postoje povišeni bezbedonosni rizici. Sledeće godine testiranje je ponovljeno. Sada su od 713 pacijenata, 350 primili PolyHeme krv i od njih 47 nije preživelo a kontrolnih 363 pacijenta koji nisu primili ovu veštačku krv preminulo je 35 pacijenata. Projekat je proglašen neuspelim a zagovornici korištenja PolyHeme krvi su tvrdili da je reč o premalom uzorku.

U poslednjih par godina se vrše testiranja na raznim stranama sveta pa samo možemo da očekujemo buduće rezultate sa puno optimizma.

Fabrika krvi koja obećava za sada leži u Petrijevoj šolji vodećeg istraživača indijskog instituta za tehnologiju Madras, dr Soma Guhathakurta. Ova veštačka krv su ustvari crvena krvna zrnca „uzgojena“  iz matičnih ćelija iz pupčanika. Ovaj proces traje 17 dana, a doktorka tvrdi da će ova krv biti duplo jeftinija od one koju sad imamo. Ovim procesom se može doći isključivo do crvenih krvnih zrnaca, dok se u ranijim pokušajima pravljenja krvi stvarala kultura sa najmanje 40 odsto belih krvnih zrnaca, što je veoma problematično za pacijenta sa manjkom krvi te već ugroženim imunim sistemom. Doktorka je inače kardiohirurg te navija za crvena krvna zrnca. Efikasnost ove krvi se dokazuje na ljudima od 2016. godine, pre toga je prošla test fazu na anemičnim miševima i životinjama.Ostaje nam samo da „držimo fige“ budućoj fabrici krvi.

Nastavak priče o kišobranu, ovog puta kišobran je upotrebljen kao oružje, i to smrtonosno i to nije samo legenda, u drugom slučaju kišobran je i dobar i pouzdan štit, napravljen od najčvršćih i najotpornijih materijala

Čuveni „Bugarski kišobran“

Na londonskom mostu  Vasterlo, 7. septembra 1978. godine izvršen je atentat kišobranom na bugarskog disidenta, pisca i publicistu Georgija Markova. Kišobran koji je poslužio kao oružje atentata ima je skriveni pneumatski mehanizam koji je ispaljivao kuglice sa jakim otrovom ricinom. Nakon četiri dana, Makov je preminuo u bolnici, a tek obdukcijom je otkriven uzrok njegove smrti- kada je u njegovoj nozi nađena kuglica ispaljena iz ubojitog kišobrana. 

Desio se još jedan pokušaj atentata istim ovakvim kišobranom, sa istim ubojitim kuglicama i mehanizmom koji ih ispaljuje, ovog puta meta je bio bugarski novinar Vladimir Kostoviste. Atentat se desio iste godine u Pariskom metrou, iz kišobrana je ispaljena kuglica u leđa disidenta. Srećne okolnosti i brza reakcija učinila je ovaj atentat neuspešnim po izvršioca, Vladimiru je na vreme izvađena otrovna kuglica iz tela i on je preživeo.

Za ove atentate se veruje da su maslo bugarske tajne službe te je kišobran sa ovim mehanizmom i namenom prozvan „bugarski kišobran“.

U to vreme  kišobrani su bili ne retka figura zloupotrebe, često bi se u njemu skrivalo oružje i krijumčarilo i oružje i noževi. 

Kišobran kao zaštita od metaka

Namenu kišobrana da nas štiti od padavina koje dolaze do nas sa neba već poznajemo. Tu i tamo kišobran ljudi koriste i kao suncobran i zaštitu od vetra, sitne rose i velike vlažnosti međutim bivši francuski predsednik Nikolas Sarkozi stvar diže na viši nivo tako što je platio čak 10.000 funti za kišobran koji bi mu bio zaštita od potencialnih napadača. Ovaj specijalni kišobran izrađen je od materijala koji se koristi za izradu bolida za Formulu jedan i svemirskih letelica i dizajniran je sa namenom da može da ublaži brzinu i snagu metk, ali i da zaštiti korisnika od noževa i napada pasa. Zovu ga kišobran protiv metaka ili metkobran.

Ah ta Amerika, zvuči kao obećana zemlja gde je sve moguće. No, ova ogromna država je samo veliko tržište, pa se tako i u toj Americi nalazi jedan od najmlađih milionera na svetu. Ovaj dečak se obogatio ni manje ni više nego na šarenim čarapama! A sam ima urođeno slepilo za određene boje, tj ozbiljan je daltonista. Ništa od toga ga nije sprečilo da sa nepunih sedanaest godina bude jedan od najvećih proizvođača šarenih čarapa na svetu.

Sa samo sedamnaest godina on je milioner i to samo zahvaljujući šarenim čarapama. Brenen, od ljubitelja sporta do bankovnog računa od dva miliona evra. 

Šervud, Oregon, omanji grad sa oko 3 000 stanovnika. Ovde živi milioner, tinejdžer Brenan koji je svoj hobi pretvorio u profesiju. On danas vozi svoja kola bez pratnje, kupljena sopstvenim parama, u vrednosti od 30 000 evra, a za njih nije morao da štedi jel on dnevno zarađuje 1 000 evra. Brenan posle škole ne ostaje na okolnim terenima kao ostali tinejdžeri, on zapravo mora da žuri na posao. Njegova firma i nije tipični biznis. Ona se nalazi u garaži njegovih roditelja na porodičnom imanju, maloj farmi kraj kokošinjca. Tu se krije čitava proizvodnja šarenih čarapa, koje prodaje i po sto pari dnevno, on lajn. Njegovi zaposleni su njegovi prijatelji pa Brenan i ne mora da glumi strogog šefa. Ovako ovi tinejdžeri dopunjuju svoj džeparac. Brenan odavno ne postiže tražnju pa je zaposlio i pomoćnika- svoju mamu Maju, ona upravlja proizvodnjom. Šali se da na imanju jedino njegov pas ne nosi čarape iako provodi najviše vremena u firmi.

Ideja sa čarapama javila se upravo na košarkaškom terenu. Iz žablje perspektive, ono što vidite na sportskom terenu su crne i bele sportske čarape. Brenanu je ovo delovalo dosadno. Poželeo je da zašareni ovaj svet i počeo da nabavlja bele čarape za manje od tri evra te da ih sa svojim dizajnom plasira, sada za i po trinaest evra za par. Brenan je svoju kompaniju osnovao sa 13 godina  i sad ona posluje pune četiri godine.

Ovaj tinejdžer radi nekoliko sati posle škole. Njegova kancelarija je i njegova dečija soba. Sam vodi sajt i samouk je u programiranju kak za to , tad nije imao para. Sad pare nisu problem ali on i dalje želi sve sam da radi. I dizajn je njegov, i sasvim je poseban, tajna je Brenanovo slepilo za boje od rođenja, početno za zelenu, crvenu, belu i plavu. Dizajn je otkačen- ili ga volite ili mrzite- zaključuje tinejdž milijoner. Mama ga ipak proverava, recimo često zelene čarape naziva narandžastim.

Njegov alat su specijalni štampači vredni oko 20 000 evra. Brenan kaže da se isplate sad kako se proizvodnja širi a za Božić proizvode i po 1000- 2000 pari čarapa dnevno. Mustru koju pravi Brenan štampači štampaju na foliju koja se potom greje na 200 stepeni pa štampa na bele čarape.

Brenan se sam bavi i marketingom i obavlja poslovne razgovore i sastanke sam. On uskoro završava srednju školu i ima same petice. Inače je sasvim normalan tinejdžer sa manjkom slobodnog vremena, koje ipak kad ugrabi ume da potroši na igranje košarke, njegov otac kaže da je ipak nekad i veoma detinjast i da svoje poslovne razgovore obavlja ležeći na podu, a domaći redovno radi u svojoj kancelariji nekad i kasno u noć.

Dolaze nam hladni dani koji nisu baš toliko prijatni za boravak napolju pa ni rekreaciju na otvorenom prostoru. No nikako ne treba da se hermetički zatvorimo u svojim kolima, prevozu, stanovima i kancelarijama. Zbog svog mentalnog i fizičkog zdravlja ipak bar pola sata treba da provedemo pod „vedrim nebom“, na otvorenom prostoru u laganoj šetnjii ili brzom hodu.

Skloni smo tome da zimu doživljavamo kao period koji treba da provodimo u zatvorenom prostoru. Naravno da treba da čuvamo svoje zdravlje, naročito u ovom periodu sezonskih virusa a i pandemije opake korone, ali isto tako svoje zdravlje čuvamo i kad udišemo svež vazduh, gledam prelepe boje jeseni i zime i bar malo ubrzamo puls i disanje te unesemo više kiseonika koji hrani naš mozak i mišiće.

Koje su to aktivnosti koje možemo praktikovati i kada temperatura padne ispod 10 stepeni celzijusa, te se ne treba previše znojati, a opet da te aktivnosti uključe boravak napolju koji je jako dragocen? Lako je otići u teretanu ili vežbaonu ali treba i dušu održati u „kondiciji“ tokom zimskog peroda…

Šetnja u prirodi

Možete se organizovati sami a postoje i brojne grupe planinara i šetača kojima se možete pridružiti. Šetnja pospešuje broj udisaja u minuti, ubrzava blago puls i time poboljšava cirkulaciju celog tela, dok unos kiseonika koga ima više u šumi, prirodi i pošteđen je gradskog smoga, hrani vaša tkiva, čisti vaše misli.

Prizori kojih se vaše oči mogu napiti, zvukovi koji opuštaju vaša čula, poput cvrkuta ptica, tišine i šuštanja uvelog lišća pod nogama, kupaju vašu dušu nežnim emocijama i smiruju vaš organizam otklanjajući svakodnevni gradski stres pod kojim živimo. Sve što vam je potrebno su udobne cipele i pantalone za šetnju i topla jakna, šal i kapa, volja i želja.

Brzi hod uz vodu

Dobro se obucite, slušajte omiljenu muziku ili pak samo zvuk jutra, dana ili noći kraj vode i uputite se na obližnji kej. Dovoljno je da malo pružite korak i ubrzate otkucaje srca pa ubrzanim disanjem izbacite toksine koji se nalaze u vašem organizmu a udahnete kiseonik i prelepe prizore obale, reke, vode koja deluje umirujuće na vaš nervni sistem, mozak i misli.

Lagano razgibavanje i meditacija

Zima za naš organizam donekle znači i hibernacija. Lekari ne savetuju preveliku potrošnju energije kad su hladni dani, kako je već dovoljno trošimo na posao i ostale dnevne aktivnosti i obaveze. Da bi održali dobro stanje uma i tela sasvim je dovoljno blago razgibavanje i istezanje uz osluškivanje sopstvenog disanja.

Dakle skoncentrišite se na kratak uzdah, pauzu pa dug izdah dok zamišljate kako njim izbacujete sve negativno i toksično iz vašeg organizma, i blago razvlačite i istežite sve delove vašeg tela. Umerenost je prava mera za sve, stoga potražite na internetu ili u magazinima vežbe koje odgovaraju vašim potrebama i samo polako i oprezno.

Prvo je bila najpoznatija crkva na svetu pa najpoznatija džamija, potom je pretvorena u muzej i sad je opet ova velelepna građevina u centru pražnje kako je odlukom turske vlasti pretvorena opet u džamiju.

Aja Sofija – utočište svih vera

Sveta Sofija poznatija kao Aja Sofija ili zvanično Velika džamija Aja Sofija, ima veoma zanimljivu i bogatu versku istoriju. Praktično ona je bila utočište svih vera i možda je u tome i njena veličina. Od vremena završetka 537. godine pa do 1453. godine, služila je kao pravoslavna saborna crkva i sedište Vaseljenskog patrijarha, izuzev između 1204. i 1261. godine, kada je kratko pretvorena u katoličku crkvu za vreme Latinskog carstva.

Džamija je postala 29. maja 1453. godine sve do 1931. godine kada jesekularizovana i  pretvorena u muzej zvanično 1. februara 1935. godine. Konačno 4. jula 2020. godine, Državni savet turske je poništio odluku kojom je Mustafa Kemal Ataturak 1934. godine Aja Sofiju proglasio muzejom , i sad se ova građevina vraća verskoj kategoriji kao džamija. Svečano je otvorena 24. jula 2020.godine, kada je održana i prva molitva kojoj prisustvovao i sam predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan. Ona je bila najveća katedrala na svetu skoro hiljadu godina, sve dok nije završena Seviljska katedrala 1520. godine.

Njena masivna kupola je oličenje vizantijske arhitekture, a to joj je i posebna karakteristika koja se kaže da je „promenila istoriju arhitekture“. Konstruisana je po naredbi vizantijskog cara Justinijana I između 532- 537. godine, i bila je treća Crkva Svete Mudrosti, posvećena Logosu, drugoj od Svete Trojice, koji se slavi 25. decembra. Prrethodne dve su uništili pobunjenici, u ustanku Nika. Projektovali su je grčki geometri Isidor Miletski i Antemije Tralski iz Trala.

Crkva je dobila ime Sveta Sofija po Sofiji mučenici, a reč Sophia zapravo je fonetsko spelovanje na latinskom grčke reči za mudrost. Njeno puno ime je „hram Svete mudrosti Božije“.

Aja Sofija je sadržala veliku kolekciju moštiju u imala je između ostalog srebrni ikonostas visok čak 15 metara. Ona je bila fokalna tačka pravoslavne crkve skoro hiljadu godina. Zgrada je svedočila izopštenje patrijarha Mihaila Kerularija, koje je zvanično saopšteno od strane Humberta od Silva Kandide, papskog izaslanika pape Lava IX 1054. godine, što je čin koji se smatra početkom velikog raskola.

U vreme pravoslavlja ova crkva je održavana iz fonda odvojenim za to, iako je Konstantinopolj bio u lošem stanju pod Vizantijcima, crkva je ostala imponzantna  i samim tim je fasciirala Osmane kada su osvojili ove prostore 1453. godine i odmah Svetu Sofiju pretvorili u džamiju.

Zvono, oltar, ikonostas i druge relikvije su uništene a mozaici sa prikazom Isusa, Svete Majke, hrišćanskih svetaca i anđela su ili uništeni ili premalterisani. Tada su dodate islamske odlike- mirhab (niša na zidu za pravac molitve, pokazuje pravac Meke), minber (propovedaonica), i četiri minareta.Takva je ostala i u doba muzejske slave kada je bila drugi najposećeniji muzej Turske sa 3.3 miliona posetilaca godišnje. Godine 2015. proglašena je za najposećeniju atrakciju Turske. Do gradnje plave džamije 1616. godine bila je glavna džamija Istanbula, poslužila je kao inspiracija za gradnju drugih poznatih džamija.