Da li ste ikad zamišljali kako je hodati kroz oblake? To na ovom mostu zaista možete da doživite jer je most Mijo najviši most ikad napravljen i bukvalno se često vine i „među oblake“. Ovaj nebeski džin je i najduži viseći most ikad i smatra se „faraonskim poduhvatom novog doba“.Ovaj nebeski džin je i najduži viseći most ikad i smatra se „faraonskim poduhvatom novog doba“.

Jedan od najimpresivnijih građevina savremene arhitekture na svetu svakako je most Vijaduc de Milo (Viaduc de Millau), koji se izdiže visoko iznad doline reke Tarn na jugozapadu Francuske. Izgradnja ovog „čeda novog milenijuma“ započeta je u oktobru  2001. godine, a završena je u novembru 2004 godine. Most je u mnogome skratio važnu prometnicu između Pariza u Francuskoj i Barselone u Španiji. Umesto lošim vijugavim drumom dugim 30 kilometara koji je prolazio kroz nepristupačni kanjon reke Tarn, ovaj važni drumski pravac danas vodi preko najvećeg mosta na svetu.

Viaduc de Millau po mnogo čemu je specifičan, pa ga često nazivaju „faraonskom građevinom modernog doba“. To je najduži viseći most na svetu i najviši most ikad sagrađen, koji je sa svojih 343 metara visine premašio visinu ajfelovog tornja (324metra), nejvećeg ponosa francuske arhitekture. Zanimljiva je činjenica da je za njegovu izgradnju bila angažovana korporacija koju je baš Aleksandar Gustav Ajfel oformio krajem 19. veka. Inače ova firma je pored Ajfelovog tornja i mosta Vijaduc de Milo, podigla i čuveni Kip slobode u Njujorku.

Most je dužine neverovatnih 2 460 metara i nose ga sedam betonskih stubova koji su visine, zavisno od zemljišta ispod, u rasponu od 78 do 245metara. Za dodatno ojačanje postvljena su 154 čelična užeta, a osnova svakog stuba ima površinu od 200 kvadratnih metara i ukopana je u zemlju 16 metara. Za potrebe zidanja stubova potrošeno je 85 000 tona betona.

U izgradnji mosta učestvovalo je više od 500 radnika, koji su za svaki sat rada postavljali po 10 metara dužine mosta. Sve je olakšala najnovija kompjuterska tehnologija a za milimetarsku preciznost radovi su nadgledani satelitskim GPS uređajima.

Prilikom izgradnje u betonsku masu su ubacivani detektori koji beleže svaku promenu materijala, precizno čak do stotog dela milimetra. Izvođači radova su garantovali visoku otpornost na udare vetra i oscilacije prometa koju izaziva preko 10 000 vozila, kolik je dnevni prosek koji pređe preko mosta. Oni su garantovali i „rok trajanja“ mosta od 120 godina. U projekat izgradnje najvećeg mosta na svetu utrošeno je oko 400 milijona evra. Izračunat je potpuni povrat investicije, naplatom putarine, za nekih 75 godina.

Put E75 čiji je deo Vijaduc de Milo je najprometniji putni pravac u Francuskoj i najkraća putna povezica između dve metropole Pariza i Barselone. Razmak između ova dva grada je 1.040 kilometara, a ovaj impoznantni „most u oblacima“ se nalazi na 650 kilometara od Pariza i 390 od Barselone.

Hrabra i odvažna, žena ratnik i to ne samo na bojnom polju nego i u svakoj sferi života, Milunka je najodlikovanija žena borac, ne samo u Prvom svetskom ratu, nego ikada!

Milunka Savić – Heroj!

Čini se da su ovu našu do kraja odanu heroinu, koju su Francuzi prozvali Srpskom Jovankom Orleankom, za života, više cenili ti isti Francuzi i Britanci nego mi. Niti jedan istoričar nije napisao njenu biografiju, retko se spominje u školskim udžbenicima. Ne tako davno joj je dignuta bista u punoj veličini u rodnoj Jošaničkoj Banji (1995.godine) a na kući na Voždovcu, u kojoj je živela jedno vreme, stoji spomen ploča.

Radio-televizija Srbije je snimila dokumentarni film o našoj heroini, a postoji i  predstava o Milunki ( „Legija časti“). Skoro u svakom gradu Srbije postoji ulica koja nosi njeno ime, a u Kraljevu postoji i škola koja u njenu čast nosi i njeno ime. Američki sajt „Listvers“ uvrstio je Milunku u deset najvećih žena boraca na svetu.

Milunka Savić je rođena 28. juna 1890. godine u selu Koprivnica kao najstarije dete Danice i Radenka, imala je dve mlađe sestre – Mionu i Slavku i brata Milana. Priča se da je izrasla u lepuškastu i stasitu devojku koju nije zanimala udaja kao ostale mlade devojke. Milunku je zanimala puška, ona se prijavila na jednom od zborišta u Beogradu, 30. septembra 1912. godine po objavljivanju ukaza mobilizacije. Govorkalo se da je htela da zaštiti brata. Prijavila se kao Milun Savić, obučena u mušku odeću i kratke kose, postala je vojnik Drinske divizije. Čak godinu dana je krila svoj pol.

Služila je zemlji Srbiji od 1912. do 1918. godine, na kraju kao narednik. Bila je ranjena čak četiri puta, u prvom ranjavanju u Bregalničkoj bitci otkriven je i njen pol. Bila je deo „Gvozdenog puka“ najelitnijeg drugog puka srpske vojske „Knez Mihajlo“- u ovom puku nije bila jedina žena, pored nje puku je služila i Škotkinja Flora Sands.  U Kolubarskoj bitci se istakla kao bombaš i odlikovana je Karađorđevom zvezdom sa mačevima. Teško je ranjena u glavu, posle oporavka vraća se na Solunski front i ističe se u bitci na Kajmakčalanu kada je zarobila 23 bugarska vojnika.

Za ratne zasluge je odlikovana sa ukupno 12 srpskih i savezničkih ordena za hrabrost na bojištu.  Dvaputa su je Francuzi odlikovali Legijom časti, a jedina je žena na svet koja je odlikovana francuskim Ratnim krstom sa zlatnom palmom. Zavrednela je Medalju Miloša Obilića a Britanci su joj dodelili Orden Reda svetog Mihajla i svetog Georgija. Dobila je i Spomenicu na I svetski rat 1914- 1918, i Albansku spomenicu.

Demobilisana je 1920. godine, ostaje bez stana, neškolovana je i radi petnaest godina najgore poslove da bi preživela. Prvo se zapošljava u Bosni i Hercegovini kao kuvarica, bolničarka i kontrolor u fabrici vojnih uniformi. Udaje se za sedam godina mlađeg Veljka Gligorovića 1922. godine u Mostaru, 1924. dobijaju ćerku Milenu. Usvaja još tri ćerke- Milku (siroče koje je pronašla na stanici u Stalaću), Višnju ( svoju setru od ujaka) i Zorku ( siroče sa hendikepom od preležanog meningitisa). Milunka na kraju školuje i odgaja 30-oro dece iz svog rodnog kraja kojima je otvorila vrata doma u Beogradu.

Francuzi su Milunki nudili azil i vojnu penziju kao i rešenje stambenog pitanja uz sve počasti ali je ona odlučila da ostane uz Srbe za koje je ratovala. Između dva svetska rata bila je uvažena, pozivana na mnoge jubileje, svečanosti. Dolazila bi u šumadijskoj narodnoj nošnji sa odlikovanjima na istoj. 

Pitanje stanovanja se sporo rešavalo, prvo je dobila na korišćenje salaš u Stepanovićevu koji je obrađivala sa sestrom, brak joj se brzo raspao a morala je da se stara o deci. Potom dobija kuću na Voždovcu, posao spremačice u Hipotekarnoj banci gde provodi ostatak radnog veka. Tek u sedamdesetim, Skupština grada Beograda joj dodeljuje jednosoban stan u naselju Braće Jerković ali na četvrtom spratu i bez lifta. Samo godinu dana kasnije, malo lagodnijeg života, herojina umire posle tri moždana udara, u društvu unuka koji navodi da je Milunka napustila ovaj svet u 81. godini života, 5. oktobra 1973. godine, i da je otišla pletući.

Sahranjena je na beogradskom Novom groblju, tek nakon 40 godina posmrtni ostatci herojine su preneti u Aleju Vellikana gde joj je i mesto, 10. novebra 2013. godine.

Ovo je priča o čoveku koji je svoj svet isklesao u umetnost i ostavio nama kao vrhunsko delo zvano „začarani dvorac“ ili „bašta ludaka“ kako ga bije glas u selu. Ovo delo u koje je „seoski ludak“ uložio 35 godina života sada je jedno od glavnih atrakcija Sicilije i ono što turiste dovodi u malo selo Sciacca. Ovo selo je dakle imalo sreće što je imalo ovakvog „ludaka“.

Priča o čuvenom seoskom ludaku koji je proslavio malo selo Sicilije i od njega napravio turističku atrakciju počinje kada i II svetski rat. Naime Filipo Bentivegna, koga će kasnje prozvati „seoskim ludakom“, nije hteo da pristupi nacističkoj službi Musolinijeve vojske te je morao pobeći u Ameriku iz rodnog Sciaca, jel je u tom trenutku vojska bila obavezna.

Priča se da se iz Amerike vratio kao potpuno drugi čovek. Prema seoskim šaputanjima doživeo je napad u izgnanstvu i to je oštetilo njegov mozak. Drugi opet pričaju da nesrećni čovek nikad nije preživeo nesretnu ljubav i slomljeno srce i da ga je to povuklo u osamu i umetnički rad koji ga je jedino ispunjavao. Posle sedam godina kad se vratio na Siciliju, čekala ga je zatvorska kazna zbog izbegavanja vojske. No, on je uspeo da je izbegne kako mu je ustanovljeno „ludilo“. 

Narednih 35 godina, „seoski ludak“, ekscentričnog ponašanja zbog koga je tako i prozvan, samo je radio na svom imanju. Pravio je predivne skulpture glava, na hiljade njih, kojim je krasio svoj vrt dok od njega nije napravio čarono umetničko delo.

Tokom njegovog života ljudi su zazirali od njega zbog straha od „ludaka“, te njegov rad nije bio ni priznat niti cenjen. Tek nakon njegove smrti 1967. godine, njegova porodica je neobični vrt pretvorila u turističku atrakciju po imenu „Začarani Dvorac“. Uskoro je dvorac počeo da okuplja nebrojano turista koji su u ovo malo selo na jugu Sicilije dolazili samo da vide umetnost u vrtu od hiljadu kamenih glava. 

Dvorac porodice Dunđerski u selu Hajdučica jedan je od retkih srećnika u vojvođanskih dvoraca koji su očuvani. Još jedan od velelepnih prikaza bogatstva i raskoši poznate porodice, pripadao je Olgi Dunđerski  i nije toliko poznat kao ostala imanja porodice u Vojvodini ali jeste najbolje očuvan, ovaj put zahvaljujući kompaniji koja ga je kupila. No, istorija nije surovo isterana kroz velika ulazna vrata, ona je i dalje dostupna turistima.

Ko živi u Vojvodini zna ko su Dunđerski, obično je i školsku klupu delio sa nekim od naslednika ove dinastije. To je veoma poznata i bogata, pre svega cenjena porodica od kad je Vojvodine a i priča. Dunđerski su ostavili traga ne samo u pričama nego i arhitekturi našeg podneblja. Damaskin je još jedan od dokaza o njihovom raskošnom i živopisnom postojanju.

Dunđerski su najviše gradili u rodnoj Bačkoj, ali je i u Sremu i Banatu ostao njihov pečat. Tek da se zna da su zaista imali to bogatstvo o kome se pripovedalo. Jedan od tih pečata je i pomalo zaboravljen dvorac u selu Hajdučica, koji je Lazar podigao 1901. godine, svojoj ćerki Olgi.

Ovde su, upamćeni kao dobri veleposednici – kako selo pripoveda, živeli Olga i njen suprug Senator Stevan Jovanović. Kažu i da je na njihovom imanju između dva svetska rata bila najbolja ergela konja u državi. Dvor „Damaskin“ kako je nazvan, po velelepnosti i arhitekturi se ne odvaja od ostalih dvoraca ove porodice ali jeste po nečemu jedinstven – jedan je od retkih očuvanih!

Nalazi se pod zaštitom države kao spomenik kulture od velikog zančaja. A tužnu sudbinu kroz koju gledamo kako prolazi većina dvoraca u Vojvodini zaobišao je samo zahvaljujući dobročiniteljstvu preduzeća koje ga je kupilo 2000-ih. Kompletna restauracija završena je posle četiri godine. „AD Hajdučica“ sada u Olginim raskošnim prostorijama vodi kancelarije, pod obavezom da deo istorije čuva i otvori turistima. Od pedesetak dvoraca u Vojvodini ovo je jedan od veoma retkih koji vam u udobnosti ovog vremena može pokazati istoriju.

Mladi danas radije potroše slobodno vreme na praćenje tv programa, serije, filma ili igranje kompjuterskih igrica ili prelistavanje društvenih mreža. Iako deluje i oni su sami uvereni, da ovim elektronskim „brzim“ putevima upijaju sasvim dovoljno informacija i da su time prevazišli klasično čitanje knjiga koje bi im za isto informacija oduzela mnogo više vremena, ipak čitanje knjiga ima svoje nenadmašive prednosti.

Nauka upozorava da ništa ne može nadomestiti napajanje intelektualnnog i emocionalnog „rezervoara“ mozga kao čitanje knjiga. To pobija teorije on line zabave i nauke, naravno knjige danas možemo čitati i on line ukoliko baš i nismo neki ljubitelji zvuka papira i mirisa korica. Koji su to zapravo naučno dokazani benefiti čitanja knjiga?

Ko redovno čita, svaki dan uči nešto novo

Sve nam može biti oduzeto sem uspomena i znanja. Možemo izgubiti novac, imovinu, čak i zdravlje i lepotu ali ono što je ostalo skriveno u našem mozgu- malo teže. Znanje ostaje zabeleženo, kao i uspomene i doživljaj pa makar i skriveno. Čitanje naš mozak snabdeva informacijama, koje nikad ne znamo da li će nam zatrebati. Sem održavanja postojećeg znanja i pothrane informacjama, čitanjem uvek saznajemo nešto novo, o istoriji, nauci, činjenicama pa i emocijama, psihologiji, životu…

Čitanje nam zaista širi vokabular

Što više knjiga čitate to će se više reči pojaviti u vašem svakodnevnom vookabularu. Čitanjem postižete čak i nesvesno čuda za vaš pravilan i gramatički korektan, smislen govor i lepu naraciju. Ovo će vam biti u pomoći za svaku profesiju i komunikaciju sa ljudima. Načitani ljudi, dobrogovornici, ljudi koji pričaju zanimljive stvari i drže pažnju i oni koji znaju voditi razgovor o raznim temama, oduvek su bili cenjeni i poženi u društvu i uspešni u raznim karijerama.

Čitanjem razvijamo maštu

Čitanje razvija našu maštu. U davnim vremenima ljudi su verovali da pričanje i čiitanje priča i popravlja ružne snove i košmare, u čemu možemo naći istine kako ono što čitamo okupira naše misli i stvara sliku koju nam pisac u redovima šalje.

Kažu da nas čitanje čini boljom osobom

Istraživanje Univerziteta Emory iz 2013. godine, upoređuje rad mozga dve skupine ljudi. Jedni su pre eksperimenta čitali neku knjigu, dok druga skupina nečitača- nije. Skeniranjem mozga stručnjaci su utvrdili da je čitanje knjiga probudilo osećaje brige i empatije prema drugima, što se nije dogodilo kod ispitanika koji nisu čitali. Osim toga tim njujorških psihologa došao je do zaključka da čitanje književnih fantazija budi sposobnost detekcije i razumevanja emocija drugih ljudi.

Zanimljive činjenice o svetu oko nas kroz istoriju koje možda niste znali, a mogu da promene vaš pogled na svet!

Ko je najozloglašeniji ubica na svetu?

Ajkule ubiju oko 40 ljudi godišnje, kokosov orah oko 150, a više od 2 500 levaka izgubi život jel su koristili alat i opremu namenjenu za dešnjake (motorne testere su najčešći uzrok smrti).

Kako je izbrisano jedno od najpoznatijih dela ikad?

Jedan kaluđer iz 13. veka je izbrisao čak 94 stranice Arhimedovih beležaka kako bi napravio svoj molitvenik. Današnja tehnologija, sva sreća, nam omogućava da vidimo šta je pisalo pre molitvenika na papiru – ispostavilo se da je to bila „Metoda mehaničkih teorema“- jedno od najpoznatijih dela Arhimeda, matematičke metode koje su napisane 2000 godina ispred svog vremena.

Ružičasto mleko postoji!

Da, mleko nilskog konja je zaista ružičasto.

Najveća misterija našeg detinjstva je otkrivena!

Onaj mit da se u velikim školjkama zavlači šum voda okeana koji čujete kada ih prislonite uhu… e pa to što se čuje definitivno nije magično vakumiran šum vode već čujete strujanje sopstvene krvi.

Najčešće ime na svetu nije Ben niti Marko

Najčešće ime na svetu je Muhamed – nosi ga oko 150 miliona ljudi, dok je Li najčešće prezime – sa više od 100 miliona ljudi koji se tako prezivaju.

Nike nosi ime koje mu dolikuje

Popularni brend „Nike“ nosi ime grčke boginje snage, brzine i pobede.

Slani čaj

Za razliku od ostatka sveta Mongoli ne šećere čaj- oni ga sole!

Kiseonik

Prosečan čovek udahne oko 550 litara čistog kiseonika dnevno.

Postoji čovek koji je štucao čak 69 godina!

Čarls Osborn drži rekord u štucanju od čak 69 godina! 1990. godine Čarls je prestao da štuca i posle 11 meseci je umro.