Ova anđeoska prašina gde često niti jedna kap ne dotakne zemlju već nastavi da lebdi vazduhom, ipak je dobila ime po čoveku koji je pronašao početkom prošlog veka. Vodopadi su neverovatne visine, spektakl su prirode i nema im ravnih nigde u svetu.

Anđeoski vodopad

Anđeoski vodopad dobio je ime po avanturisti i akrobatskom pilotu Džejmsu Angelu, koji ga je i pronašao tek 1933. godine, dok je bio u potrazi za „Zlatnom rekom“, kako je i njega uhvatila zlatna groznica koja je tad harala svetom i terala ljude da pokušaju da se obogate traženjem izvora zlata, no Angel je pronašao još nešto mnogo vrednije. Ovaj dragulj je dakle veoma dugo bio sakriven od zapadnog sveta. 

Angel, opijen nestvarnom lepotom ovog vodopada, želeo je da ga pokaže svojoj voljenoj i najboljem prijatelju, te su se svi zajedno uputili tamo. Usled kvara, ovaj iskusni pilot, morao je da spusti svoj avion u sred Bolivarske džungle pa je potom poput pravih istraživača, morao da pešači i probija se kroz džunglu, čak 11 dana do prve civilizacije. Javnost je toliko bila inspirisana ovim poduhvatom da je vodopad nazvala po Angelu.Tako je ova anđeoska prašina dobila i simbolično ime.

Anđeoski vodopad se nalazi u venecuelanskoj državi Bolivar na reci Churum i zvanično je najviši vodopad na svetu. Reka pada sa neverovatne visine od 979 metara, a na dnu vodopada dostiže širinu i od 150 metara.

Vodopad je čak 15 puta viši od najpoznatijih vodopada na svetu, Niagarinih vodopada koji su visoki 52 metara. Kad duva jak vetar, ili kada je vodostaj na reci Churun nizak, Anđelov vodopad se pretvara u oblak vodenih kapljica, meštani to zovu „anđeoska prašina“, a često se desi da niti jedna kap ne padne na tlo.

Ove srednjevekovne biblioteke odolele su vremenu, ali da li će odoleti surovosti pustinje? Ovaj region pati od širenja saharske pustinje i iako su svih pet srednjevekovnih biblioteka sa manuskriptama neprocenljive vrednosti zaštićeni UNESCO-om, vlasnici ih se teško odriču pa nikako da budu sklonjeni na sigurnije mesto a u ovom malom nekad trgovačkom gradu- Šingeti, preti im pesak i sunce usled širenja Sahare.

Izvorno osnovan 777. godine mali grad Šingeti, koji leži usred surove mauritanske pustinje, u srednjem veku bio je važan trgovački centar ove regije kao jedan od retkih koji se nalazi u samoj pustinji. Bio je i važno okupljalište islamskih sledbenika na putu za Meku. Kako su trgovci i hodočasnici ovde često zazirali, odmarali, odsedali, iza njih je ostalo raznih knjiga i manuskripta, pa su na kraju učeni meštani odlučili da dostojno „usvoje“ ove vrednosti i tako su napravili čak pet biblioteka u koje su ssmestili sad velike vrednosti, u cilju da ih sve sačuvaju. Za divno čudo svih pet biblioteka je do dan danas netaknuto kao i spisi u njima. 

Među knjigama i manuskriptama ima raznih putopisa, svetskih dela i autentičnih rukopisa a i nekih od najvažnijih islamskih tekstova na svetu.

Knjige koje se u ovim bibliotekama čuvaju svakog dana postaju sve vrednije i vrednije, držeći se trdicije, ove biblioteke čuvaju svoje vredne i stare, osetljive papire, papiruse, knjige i spise, gotovo netaknute već vekovima. Pravo čudo sa obzirom na uslove pustinjske klime koja ovde vlada a i pustinje koja preti da ovde uđe na „velika vrata“.

Šingeti pati od agresivnog širenja Saharske pustinje koja ga okružuje, nažalost, te ovi istorijski značajni tekstovi mogu biti vrlo lako u groženi i preti im velika opasnost da budu uništeni od strane suvog vazduha i peska pustinje. 

Postoje napori da se sadržaji biblioteka izmeste na neku sigurniju lokaciju gde bi knjige bile daleko bolje zaštićene, ali lokalni vlasnici još uvek odbijaju da ih se odreknu. 

U naporima da se ove neporocenljive vrednosti spasu i UNESCO je obeležio Šingeti i druga drevna naselja u blizini kao svetsku kulturnu baštinu, ali nažalost lokalna politika ne pokazuje mnogo intresa za takve projekte.

Ostalo je nepoznato da li je reč o folkloru i sinonimu vilenjaka, da li su deca zaista postojala i da li je zelena boja njihove kože, i ako su postojala ipak bila znak bolesti i neadekvatne ishrane, ali legenda koja prati selo Vulpit (vučija jama u prevodu) i dan danas je tema i nerešena misterija atraktivna svetu.

Malo mesto Vulpit u grofoviji Safok, baš na obali Severnog mora u jugoistočnoj Engleskoj, bilo bi i dan danas jedno od mnogih, nepoznatih, nama sličnih Engleskih sela da ga nije proslavila jedna legendarna priča…

Navodno, prema dva pomalo drugačija izvora priče, početkom leta 1150. godine nedaleko od sela, dok su lovili vukove, dva lovca- Vilijam i Ralf, su kraj vučije jame pronašla brata i sestru, decu zelene kože!

Deca su odvedena grofu Ričardu de Kalneu, a ubrzo su ustanovili da ne pričaju engleski već neki nerazumljivi, veoma čudan jezik, da su obučeni u odeću neobičnog materijala i da odbijaju da jedu bilo koju vrstu hrane. Deca su gladovala dok se slučajno nisu dokopala svežih mahuna pasulja. Priča se kako su progovorili engleski, neke priče kažu da je samo devojčica progovorila engleski. Kad su deca prešla na normalnu ishranu izgubila su zelenu boju kože.

 Dečak je prema jednoj priči pao u depresiju kako nije niti razumeo niti govorio jezik, i ubrzo je umro. Po drugoj priči, decu su krstili i odmah potom je dečak umro. Svakako dečak nije preživeo. Za devojčicu se priča da je naučila engleski te je ispričala kako su došli iz zemlje koju su zvali „Zemlja Svetog Martina“, gde nije bilo sunca, kako su čuvali očeve ovce i čuvši neki neobičan zvuk, koji je navodno bio zvonjava crkve, krenuli su za zvukom uz reku i izgubili se. Priča se i kako je devojčica ostala da radi kao sobarica kod grofa, kako je bila razuzdana i veoma drska, a potom se i udala za seoskog momka i tu joj se gubi svaki trag.

O zelenoj deci su kružile razne priče. Od toga da su vanzemaljci do da su bića iz druge dimenzije, podzemlja, vilenjaci, Keltska deca, naroda koji je nastavio da živi nomadskim životom u šumama.

Najverovatnije je da su deca ili izmišljeni deo engleskog folklora kao vilenjačke prikaze ili da su pak stvarni dečak i devojčica iz siromašnog plemena Flamanaca, koje je kralj Arni II pokušao da istrebi pa su se oni dobro skrivali po šumama a bili su poznati tkači, pa otud i objašnjenje za neobičnu garderobu dece. Veruje se da su oni bili neuhranjeni i da su imali hipohromnu anemiju usled loše ishrane, poznatu i kao „zelena bolest“ jel se usled nedostatka gvožđa javlja zelena obojenost kože, jel su deca dobila normalnu pigmentaciju po prelasku na raznoliku hranu. Opet postoji paradoks jel navodno nisu pričala jezik  flamanaca. Pravu istinu teško da ćemo ikad saznati ali priča postoji i dalje se prepričava sa više ili manje likova, imena, istine ali i fantastike.

Istorija često ima prizvuk misterije. Neki događaji ostaju nerazrešeni, ličnosti mistične, neke priče dobiju nove dimenzije prepričavanjem od usta do usta. Neki likovi su zaboravljeni, a neki ne pomenuti. Sve u svemu vreme, tajne i ljudi su sakrili dosta toga od nas. Neki kažu „sve jednom izađe na videlo“ a da li je stvarno tako samo vreme i strpljenje može dokazati.

Čovek sa gvozdenom maskom

Istorija ga pamti kao „čoveka sa gvozdenom maskom“ ili  kao „broj 64389000“, dok njegovo ime pa čak i izgled nikad nisu otkriveni.

Čovek sa gvozdenom maskom bio je zatvorenik zloglasnog zatvora Bastilja u Francuskoj, a sve što o njemu znamo možemo zahvaliti beležnici pukovnikA Etjena du Junka, službenika Bastilje.  Njegovi zapisi su najvažniji i najpouzdaniji izvor informacija koje imamo o upravljanju i vođenju Bastilje u vreme vladavine Luja XIV.

Zatvorenik pod gvozdenom maskom ostao je misterija i atrakcija kako jse čak spekulisalo da je brat blizanac samog Luja XIV. Šta je prava istina ne zna se ali je evidentno da je on bio neka poznata ličnost. Nesretnik je sahranjen pod imenom Machiali a umro je 19. novembra 1903. godine.

Kaspar- Hauser

U maju 1828. godine na ulicama nemačkog gradića Nirnberga pojavio se dečačić kome se nije znalo poreklo, a sa sobom je nosio samo jedno pismo adresirano na Kapetana Von Veseniga (kapetana na čelu konjice).

U pismu je pisalo da je dete odraslo u maloj ćeliji te da nikad nije videlo drugo ljudsko biće. Učen je da čita i piše i o hrišćanstvu iako nikad nije napuštao ćeliju. Takođe je navedena dečakova želja da bude konjanik, te je poruka za kapetana bila da ga „ili uči ili obesi“.

Dečaka su nazvali kaspar i šuškalo se među narodom da je zapravo dete Princ od Badena, za koga se smatralo da je mrtav. Ubrzo potom dečak je misteriozno podlegao ubodnoj rani, verovalo se da je ubijen. Istoričari tvrde da dečak nije ipak bio princ ali nikad nije otkriven ni trag o njegovom poreklu.

Neobični gradić na granici sa Tunisom potpuno je izolovan na visokom platou iznad dubolog kanjona. Jedino što ga sa okolinom spaja su mostovi i to mnogobrojni, zato se i sa pravom ovaj grad i naziva „gradom mostova“ a pored atraktivnog izgleda i mnoštva mostova od kojih i viseći, grad može da se pohvali raznim arheološki reritetima i blagom.

Treći po veličini grad u Alžiru, osnovan još pre nove ere, smešten je na platou visine 640 m okružen kanjonom. Nalazi se na samoj granici sa Tunisom i smatra se jednim od najneobičnijih na svetu. Neobičan položaj ovog grada doveo je do izgradnje mnogih mostova. Oni su postalli obeležje Konstantina pa se sa pravom zove „grad mostova“. Četiri mosta Konstantina leže iznad kanjona formiranog reom Rummel. Postoji vijadukt koji isporučuje vodu za piće u kuće koje se nalaze na ivici provalije. 

Ovaj prelep gradić osim atraktivnih mostova sadrži i druge lokalitete atraktivne turistima ali i arheološke i istorijske važnosti. To su: Muzej antičke i moderne umetnosti, Mauzolej Massinisa, ostaci rimskog akvadukta, brojne džamije, viseći most Sidi Msida koji je sam po sebi posebna svetski poznata atrakcija, sagrađen početkom 20. veka , dužine 168 metara a atrakcijom ga čini visina od 178 metara na kojoj visi iznad reke.

Konstantin je biser mediteranske, arapske Afrike, koji sasvim neočekivano spram pustinjskih pejsaža ovih krajeva, bukvalno izvire iz kamena, mahovine i gorskog zelenila, okovan oštrim usekom reke i romantičnim visećim mostovima.

Pogledajte još: prodaja stanova novi sad

Već smo spomenuli drevne faraone koji su sa sobom u svoje zagrobne palate i piramide, nosili bukvalno svaki detalj svakodnevnog života pa i ljude i životinje oko sebe, potom i jedan od najbogatijih grobova kraljice Puabi, te i kineskog cara zbog koga je sačinjena čitava vojska kako bi ga čuvala u zagrobnom životu, ovde nije kraj zapanjujućim, megalomanskim, drevnim grobnicama.

Džingis Kan

Za njega ste sigurno čuli jel on je najstrašniji vladar 13. veka koji je iza sebe ostavio prah i pepeo- doslovce. Sela i gradovi kroz koje je ovaj vrsni vojskovođa i uporni, surovi osvajač prolazio, ostali su samo pustoš, jer su po njegovom naređenju u tim mestima morali biti uništeni svi- čak i pacovi!

Ovaj samoljubac je napustio ovaj svet u stilu. 8. avgusta 1227. godine, Džingis Kana je u zagrobni život ispratilo čak 2 500 sledbenika i 400 njegovih najbližih vojnika. Kada je povorka stigla na udaljeno planinsko mesto u Mongoliji, prvo je ubijeno 40 devica, da bi prešle sa Kanom u zagrobni život i tamo mu pružale užitke. Zatim, na kraju pogrebne ceremonije, 400 vojnika je ubilo svih 2 500 članova povorke.

Kada se 400 vojnika vratilo u glavni grad, njih je odmah ubila druga polovina vojnika, tako da niko nije mogao otkriti gde je poslednje počivalište velikog Džingis Kana. Ipak neko je preživeo ovaj masovni pokolj- jedna devica. Jedna devica je ostavljena u životu jer je znala da pronađe put do grobnice, u slučaju da porodica želi da poseti grob Džingisa, ona bi ih odvela. Kada bi išli u posetu grobu, porodica je morala imati zavezane oči, jer ukoliko bi videli gde se nalazi i oni bi bili pogubljeni.

 Japanski car Ninkotu i njegova najveća grobnica na svetu

Japanci tradicionalno poštuju svoje careve kao bogove, te je carevima bilo dozvoljeno da prenesu svu svoju imovinu i više u zagrobni život. Carevi iz Yamato doba su bili posebno poznati po svojim ogromnim grobnicama.

Grob u Sakai gradu, koji pripada caru Ninkotu ( vladao je krajem 4 veka p.n.e.), posebno je impresivan.Zbog ove grobnice veštački je napravljeno brdodugačko čak pet fudbalskih terena, a unutrašnjost je čak dva puta veća od najveće egipatske piramide.

Grobnica je u pravilnom obliku ključaonice i okružena je trostrukim jarkom. U izgradnju ove impresivne strukture je uloženo čak 29 godina napornog rada i na hiljade života. Bez ikakve sumnje ovo je najveći grob na svetu.

Ovaj vrt je od 2013. godine atrakcija za posetioce. Deluje kao fatamorgana u sred pustinje. Neverovatni luksuz ovog pustinjskog bisera, Dubaija, pokazao se još jednom u 150 miliona cvetnica oblikovanih u lukove, srca, diznijeve likove, medvediće.

Dubai miracle Garden je najveći prirodni vrt na svetu, a sve ne bi bilo toliko famozno da se vrt ne nalazi u sred Saharske pustinje kraj samog Dubaija. Vrt radi od polovine novembra do polovine maja i svoje vrsna je atrakcija za posetioce. Vrt je otvoren na dan zaljubljenih 2013. godine i od tad se više od 250 miliona biljaka od kojih je 150 miliona cvetnica održava ina temperaturama od +50 stepeni Celzijusa. Spektakl cveća oblikovanog u lukove, srca, pa i medvediće i diznijeve likove, prostire se na čak 72 000 kvadratnih metara i čini najveći prirodni vrt na svetu. 

Dubai Miracle Garden se otvara svake godine a ulaznice su za odrasle 13 evra, a za decu 9 evra. Ovaj vrt je čak dva puta ušao u Ginisovu knjigu rekorda- prvi put 2013. godine za najveći vertikalni vrt a drugi put 2016 za najveću skulpturu napravljenu od cveća,u obliku aviona Emirates Airbus A380.

Skulpture u ovom vrtu zaustavljaju dah. Verodostojno su urađena replika diznijevih zamaka i likova od cveća, a neki diznijevi junsci, koji mašu ili namiguju posetiocima imaju preko 100 000 biljaka i cveća i teške su i po 35 tona.

Najpoznatiji delovi bašte su: Pasaž leptira, pasaž u obliku srca, skulptura Miki Mausa, plišanog medvedića, cvetni sat, cvetni zamak, park sa jezerom.