Novosađani gotovo nikad i ne gledaju vreme na tom satu, obrnute su kazaljke, a i zimi kasni a leti žuri pa ga od šale zovu i „pijani sat“.

Ali ne možemo da zamislimo Novi Sad bez tog sat kule, i u stvari mi stalno gledamo u tu kulu, tako se orijentišemo, dogovaramo i poseban nam je užitak otići bliže Dunavu, na kej, u neki od mnogih kafića i restorana sa kojih možemo da posmatramo sat. Na keju postoji čak i restoran „Sat“ sa malom replikom sata unutar samog restorana, odavde je ubedljivo najbolji pogled na sat kulu.

Sat na Petrovaradinskoj tvrđavi

Kulu sat koja krasi Petrovaradinsku tvrđavu, bastion Svetog Luja i vidi se iz skoro celog grada, Novom Sadu je poklonila austrijska carica Marija Terezija. Sat je napravljen u Alzasu u Francuskoj i postavljen je na mesto gde i sad stoji početkom 18. veka. Sat je zaštitni simbol Novog Sada, sistem orijentacije, poseban sjaj grada i čista ljubav novosađana. Mnogi su se prvi put poljubili pored sata, tamo se mladenci redovno slikaju, mnoge su devojke isprošene baš kraj sata. 

Sat nije samo novosađanima poseban, on ima i jednu „manu“- ili dve. Kazaljke koje pokazuju vreme su obrnute. Mala kazaljka pokazuje minute a velika sate. Ovo nije kakva greška nego je sa namerom napravljen sistem kako bi lađari videli vreme sa Dunava a i stanovništvo iz grada. U početku su za ovaj sat novosađani plaćali i satninu.

Sat takođe neznatno kasni zimi a žuri leti, zbog čega ga novosađani zovu „pijani sat“. Stvar je ustvari u mehanizmu koji reaguje na hladno i toplo.

Brojači se nalaze sa sve četiri strane kule, a njihov prečnik je i po 2.5 metra. Unutar sata se nalaze tri velike kugle teške i 80 kg koje pokreću mehanizam. Do nedavno se sta navijao ručno i to je radio majstor Lajoš Lukači. On ga je morao navijati dnevno, kako se osnova može okrenuti samo 33.5 puta što je nešto jače od dana. Novosađani ne pamte da sat nije bio navijen. 

Na samom vrhu ovaj Novosađanima dragi sat ima vetrokaz sa stranama sveta sa srcem, gde se obično nalazi koplje. Ovaj sata dakle zaista znači ljubav.

Kula je obnovljena 2013. godine – urađena je fasada, obnovljen spoljni mehanizam , kazaljke i pozlaćen je vetrokaz a unutrašnjost je očišćena.

Od 2016. godine, na inicijativu „Rotari“ grupe građana grada, sat je automatizovan pa sad gosn’ Lukač najzad može da odmori iako i dalje svakodnevno obilazi sat.

Ovaj čaj su kinezi nazivali svetlošću u šolji. On ima više antioksidanasa od zelenog čaja, manje kofeina od bilo kog čaja i podleže vrlo kratkom procesu obrade. Pravi se od još nezrelog lišća biljke koje je još obraslo belim dlačicama i odkle i naziv. Krasi ga i mek i svetao ukus pa bukvalno okrepljuje nežnošću i mazi vaš želudac.

Beli čaj potiče od biljke čaja (latinski Camelia sinensis). Za razliku od drugih čajeva, kod belog čaja listovi se beru pre nego što se u potpunosti otvore, dok su pupoljci i dalje prekriveni sitnim, belim dlačicama, kao bela kosa. Otuda i ime ovom čaju. Beli čaj je ređi od drugih tradicionalnih čajeva pa je stoga malo i skuplji.

Slično zelenom čaju lišće biljke čaja prolazi kroz vrlo malo obrade i bez fermentacije da bi postalo beli čaj, iako je ukus zelenog i belog čaja potpuno različit. Dok je zeleni čaj pomalo travnatog ukusa, jačeg i reskog, beli čaj ima slatkast, svetao i pitom ukus. 

Beli čaj sadrži znatno manje kofeina od ostalih sorti (5 mg po serviranju u odnosu na 40-50 mg za crni čaj, i 20-30 mg za zeleni). Neke studije su pokazale da beli čaj sadrži više antioksidanata od zelenog čaja. 

Beli čaj je proslavila kineska dinastija Song (960- 1279). Ovaj čaj je bio i zvanično piće dvora i dobijen je kao priznanje za cara. Listovi i pupoljci čaja bili su samleveni u beli prah koji se potom mutio u posudama u toku čajne ceremonije. Ovo je bila inspiracija za čuvenu japansku ceremoniju čaja.

Dinastija Song i njen prvi čaj poznati su po privrženosti jedni drugima. Do nedavno ovaj čaj nije bio poznat na prostrorima van Kine i Indonezije. Danas, vođen dugom istorijom dolaska na naše prostore i šire, zahvačjujući svojim karakteristikama, beli čaj se pije širom sveta. Pojavljuje se u mnogim varijacijama, često veoma poetskih naziva: Beli Božur, Zlatni mesec, Srebrna Igla i Beli Oblak, su neke od tih varijacija. 

Beli čaj se uglavnom proizvodi u Kini i Japanu, ali i Dardžiling regiji u Indiji.

Beli čaj svoju prefinjenost i ekskluzivnost krije u načinu na koji dolazi do naše šolje čaja. Za njega striktno važi da ubrani listovi i pupoljci nesmeju doći u dodir sa ljudskom kožom dok ne dođu do šolje. Iako se pupoljci i još uvijeno lišće, belim dlačicama zaštićeno, beru ručno a potom odmah izlažu pari i suše na suncu. Ovde se dešava proces blage fermentacije i lišće mekša.

Ovo čudo i lepota prirode deo je pejsaža Bahamskog arhipelaga, a čine ga Atlantske duboke vode i Karibske tirkizne presečene tek jednim kamenim puteljkom. Nestvaran prizor i sa mosta stakleni prozor koji spaja dva dela ostrva gde sa jedne strane vaše lice šiba struja okeana, a sa druge strane kad se okrenete zabljesne vas napadno tirkizna voda toplog i plitkog mora.

Ostrvo Eljutera

Mesto na kome se tek dodiruju dubine Atlantika i plitko toplo Karipsko more je ostrvo Eljutera, deo Bahamskog arhipelaga na samo 80 km od glavnog grada Nassau. Ostrvo je  dužine 180 km a širine negde i samo 1.5 km, na tim uskim delovima ostrva, to jest jednom od njih pod nazivom Stakleni prozor, moguće je sa jedne strane gledati u dubine ogromnog Atlantika, a sa druge strane uzivati u tolom plavetnilu Karipskg mora.

Stakleni prozor je jedan od retkih prirodnih mostova od kamena koji već vekovima vezuje severni i južni deo ostrva. No tokom većih uragana ovaj most je više puta urušavan, pa je na kraju i deo mosta izgrađen ljudskom rukom. Most je dužine deset metara, uski je kameni puteljak koji je 1940-ih prvi put nadograđen betonom i delom je napravljen i pravi most, koji se u stvari zove stakleni prozor pa se i ceo kameni prirodni most sada tako naziva. 

Ovaj most se zbog sile vode i mnoštva uragana stalno mora obnavljati. Nakon uragana Floyda 1999. godine most je bio skoro potpuno uništen i posle toga obnovljen, ali i posle više od dvadeset godina, svakodnevno se obnavlja te strana Atlantika te strana Karibskog mora, radovi su stalno u toku i radnici se žale da kako završe jednu pukotinu bukvalno već sutradan uoče drugu i radovi se samo nastavljaju.

Najveći cvet na svetu  procvetao je poslednji put 27. juna 2018. godine u Botaničkoj bašti u Njujorku. Ova čudovišna biljka, kao iz doba jure, ima najveći cvet na svetu visok čak 2.27 metara, a cveta samo nekoliko dana u svakih nekoliko godina. Pre toga je procvetala ista biljka, nešto drugačijih cvetnih boja, 2012. godine u Bazelu u Švajcarskoj.

Titan Arum (Amoorphophallus titanium), koji inače prirodno nastanjuje prašume Sumatre, nije samo najveći cvet na svetu- on je takođe i jedan od onih koji najneprijatnije mirisu. Cvetovi ovog giganta šire užasno neugodan miris koji podseća na raspadanje mesa i veoma je teško boraviti u blizini kada je biljka u cvatu.

Titan Arum je zaista spektakularan i jako redak cvet. Neki ljudi putuju širom sveta nadajući se da će videti Titan u trenutku kada cveta. Do sada, samo je 150 snimljenih cvetanja ovog cveta, što je jako mali broj kada se uporedi sa milion drugih cvetova.

Prvi Evropljanin koji je otkrio čudovišnu biljku bio je italijanski botaničar i istraživač doktor Odoardo Beccari u Indoneziji 1878. godine. Popularni naziv Titan Arum izmislio je voditelj i prirodnjak Sir David Attenborought za potrebe njegove tv serije Privatni život biljaka, u kojoj je po prvi put snimljeno cvetanje i oprašivanje ove biljke. Voditelj je promenio originalni latinski naziv Amorphophallus, jer je smatrao da bi izgovaranje ove reči u programu moglo biti pogrešno protumačeno.

Miris cveta koji je užasan ima i logičn objašnjenje. Naime u pitanju je biljka mesožderka i hrani se insektima i to obično onima koji idu na leševe, muvama i sličnim, te ih biljka ovim mirisom i izgledom privlači.

Biljka je sada uzgajana širom sveta ali njegovo cvetanje je i dalje veoma retko i prava je senzacija videti ga. Prvi Ginisov rekord u veličini cveta imao je onaj cvet iz Botaničke bašte u Bonu u Nemačkoj koji je 2003. godine cvetanjem dostigao visinu od 2.74 metar, potom je taj rekord oborio cvetanjem u 2005. godini Titan u botaničkoj i zoološkoj bašti u Vilhema u Štutgartu u Nemačkoj sa visinom od 2.94 metra u cvatu- to je za sada najveći cvet u uzgoju a veruje se da u ekvadorskim kišnim šumama on dostiže i više od tri metara u cvatu. Rekord je ponovo oborio sa neverovatnih 3.1 metar, cvet Luisa Riciardelpa koji je cvetao 2010. godine i veruje se da ovaj primerak može da parira i onima u divljini. Cvet je tada bio izložen sa orhidejama u Gilfordu u Sjedinjenim Američkim Državama.