Na svetu postoji na hiljade biljaka otrovnica, među kojima su i one koje su jako opasne za ljude. Među biljkama opasnim po ljude postoje čak i one koje ne retko viđene kao saksijske biljke koje držimo u stanovima, ili vrtne biljke, koje mislimo da dobro znamo…

Kukuta (Conium)

Kukuta je svoju svetsku slavu stekla na najsuroviji mogući način – ona je još u drevnoj Grčkoj služila za spravjanje otrova za egzekuciju. Verovatno najpoznatija žrtva ove biljke je bio Sokrat, grčki filozof kome je presuđeno da sam sebi oduzme život ispijanjem otrova.

Iako biljka sadrži nekoliko otrovnih materija, najači i najsmrtonosniji je otrov „konin“ koji u dovoljnoj dozi uzrokuje paralizu srca i pluća, Kukuta uglavnom raste u Evropi i Severnoj i Severnoj Africi. Pored Kukute koja je ubila Sokrata (i ko zna još koliko ljudi), jedan rođak ove biljke, Cicuta (ili Vodena Kukuta) je proglašena najotrovnijom biljkom koja raste u Severnoj Americi.

Abrus precatorius (Krabino oko)

Abrus je poreklom iz Indonezije, gde se njene jarko crne, crvene i bele bobice često koriste pri izradi perkusija i nakita. Ove semenke ne proizvode samo dobar zvuk. One su i veoma opasne zbog otrovne supstance abrina koje sadrže.

Samo jedna semenka ove biljke može biti fatalna za ljude. Ipak, na svu sreću semenka samo „prođe“ kroz ljudski organizam, a fatalna je samo kad se žvaće. Dakle ne žvaćite bobice iz perkusija!

Nerium oleander (kod nas poznat kao samo oleander)

Oleander je svrstana među najotrovnije biljke na planeti, a opet šanse da je i sami uzgajate u bašti ili domu postoje pošto je Oleander jedna od najpopularnijih kućnih cvetnica.

Ova biljka koja raste u obliku malog grma, može biti jako lepa- ali samo za gledanje, žvakanje lišća, stabla ili cveća več može biti fatalno. Zapravo svaki deo oleandera je otrovan, a u jako malim dozama se koristio i kao lek u narodnoj medicino.Čisti oleander može oštetiti vaše oči i creva pa čak i zaustaviti srce.

Izgrađen u potpunoj tajnosti ispod jedne kuće u blizini grada Torina u severnoj Italiji, Damanhur je podzemni hram na čijoj je izgradnji radila grupa ljudi non stop i to punih 15 godina. Smatra se osmim svetskim čudom, a ovo je priča o njemu.

Oberto Airaudi, danas poznat kao „Falco“, započeo je izgradnju ogromnog podzemnog hrama u avgustu 1978. godine, ispod jedne kuće udaljene oko 50 kilometara od Torina. Falko se odlučuje da radi u strogoj tajnosti, a svoju ideju prenosi tek na nekolicinu ljudi koji je mislio da će ga razumeti. Prvobitno je sa njim radilo još 24 u četvročasovnim smenama, a nakon skoro 25 godina ovaj broj se povećao na više od 1000 volontera. 

Cela priča počinje od Falkovih vizija koje je imao kao desetogodišnjak , neverovatno zamršenih hramova, pa se u svojoj 28-oj godini odvažio da vizije pretvori u stvarnost.

Projekat ove veličine je bilo skoro nemoguće večno kriti od vlade, pa je nakon skoro 15 godina istraživanja(1992. godine) policija zakucala na vrata misteriozne kuće i tražiila da vidi kompleks. Kada su policajci i državni advokat odvedeni u hram, ostali su bukvalno bez teksta.

Pred njima se pružao petospratni prostor od 8500 kubnih metara, sa mnoštvom prostorija povezanih stotinama metara koridora. Prema Falku tad je samo 10 posto zamišljenog bilo završeno. Vlada je zabranila dalje kopanje zbog mogućeg urušavanja ali je Falku i njegovim volonterima dozvolila da nastave sa uređenjem već iskopanih prostorija.

Neverovatni podzemni kompleks sadrži niz prostorija- neke sa plafonima visokim i 7 metara, jedna je četvorostrana piramida prekrivena ogledalima i sa saklenom kupolom na vrhu, druga prekrivena zlatom, a zidovi i hodnici hrama su u potpunosti prekriveni freskama i skulpturama.

Tvorcu hrama, on predstavnlja „duboko putovanje unutar sebe“.

Danas sledbenici Damanhura, „Hrama Čovečanstva“, žive i rade oko ovog kompleksa, a slede mešavinu njuejdž i paganskih rituala, sa Falkom kao duhovnim vođom. Prema njihovim tvrdnjama, „hramovi su velike laboratorije u kojima su umetnost i nauka , tehnologija i duhovnost ujedinjeni  u istraživanja novih smerova za razvoj čovečanstva“.

Iako mislimo da su naši marketi prepuni raznolikog voća iz celog sveta, ponuda može biti i mnogo šira. U različitim delovima sveta jedu se različite voćke. Neke vočke za koje možda i niste čuli konzumiraju se u nekoj drugoj zemlji svakodnevno. Ovo je samo deo voća za koje možda nikad niste ni čuli.

Rambutan

Rambutan (Nephelium lappaceum) poreklom je iz Indonezije i Malezije, takođe prirodno raste i na Tajlandu, u Vijetnamu, na Filipinima, te još nekim državama u jugoistočnoj Aziji. Ime je dobio po malezijskoj reči rambut koja znači kosa.

Mekan je i hrskav, seme je jestivo- ali samo kad je skuvano. Nekada se verovalo da je otrovno, ali su nedavne studije dokazale da ne samo da nije otrovno već je i veoma zdravo. Ceo oguljen plod, zajedno sa semenom, je jestiv.

Voće – Baobaba

Ukus ove voćke se opisuje kao „negde između grejpa, kruške i vanile“ a ima dvostruko više kalcijuma od mleka, bogato je antioksidansima, te ima više vitamina C od narandže.

U nekim delovima Afrike ovo voće se koristi dugi niz godine, a jede se i sirovo i kuvano. Od njega se prave sokovi, čak se koristi i lišće ovog drveta koje se melje i dodaje hrani kao začin. U Evropskoj Uniji voće Baobaba postala je legalna tek 2008. godine.

Mangostin

Mangostin (Garcinia mangostana) uglavnom raste u jugoistočnoj Aziji, a takođe raste i u tropskim zemljama Južne Amerike.

Relativno je bogato hranljivim materijama, potpuno jestivo i često opisano kao „suptilni delikates“. Zbog ograničenja uvoza ovog voća, retko se svež može naći na policama evropskih radnji ali se češće može naći konzerviran.

Najbolji među najboljima, čovek koji je pre svega poštovao prirodu i sport. Alpinista od rođenja, popeo je sve vrhove na svetu iznad 8000m i to bez kiseonika. U jednom od prvih podviga je izgubio brata i sedam prstiju i to ga nije zaustavilo. Ovaj neverovatni spotista, avanturista i ljubitelj prirode, sa svojim zdravim pogledom na sport i velikim džentlmenstvom prema prirodi vredan je uzora budućnosti.

Ko je bio Rajnhold Mesner?

Najlegendarniji alpinista svih vremena Rajnhold Mesner rođen je u Južnom Tirolu u italijanskim Alpima 1944. godine u porodici alpinista kao drugi od devetoro dece. Njegov otac ga vodi sa sobom po lokalnim vrhovima kada mu je bilo svega pet godina. Rajnhold je dakle alpinista od kad zna za sebe, prvo je šetao po planini pa tek onda po ravnom, kako bi sa osmehom objašnjavao pri nekom od intervjua.

Već sa 13 svakodnevno sa mlađim bratom Gunterom planinari po Alpima i Dolomitima. Već u ranim dvadesetima braća su bila među najboljim alpinistima Evrope.

Prvi put na Himalajima za braću se završio tragično. Braća Masner su se popela na Nanga Parbat (deveti najviši vrh na svetu na 8126 metara) a na spustu Gunter je poginuo, a Rajnhold je ostao bez sedam prstiju koji su mu bili amputirani zbog promrzlina. 

To Rajnholda nije zaustavilo, štaviše kao da je ovoj legendi raširilo jedra. Mladi Italijan posle kratkog vremena od velike tragedije ostvaruje svoje najveće uspehe i postaje legenda alpinizma. 

On je prvi čovek koji je uspeo da se popne na svih 14 vrhova preko 8000metara, i to je sve uradio bez boca sa kiseonikom

• Prvi čovek koji se popeo sam na Everest, i prvi koji je popeo Everest bez boca sa kiseonikom
• Prvi je i presekao Južni pol na skijama
• U međuvremenu je prešao 2000 km kroz pustinju Gobi

Mesner je postao najveći planinar svih vremena ali ne zbog ovih ogromnih uspeha, ne zbog toga što je prvi na svetu popne svih 14 najviših ili solo Everest i što je sve to uradio bez boca kiseonika, što dokazuje njegov izuzetan sportski karakter, već zato što je znao da odustane kad treba. 

Čak 11 puta se vraćao nazad nadomak cilja, što je najteža stvar za jednog alpinistu, odustajao je i znao je da to uradi i da prepozna kad treba.

Nije bio velik samo kao alpinista, več i kao sportista i čovek. Neverovatna snaga i zadivljujući karakter ovog čoveka ogledao se i u džentlmenskom, viteškom odnosu prema planinskim vrhovima. Njegov stav je bio da ukoliko ne može negde da se popne bez kiseonika, ne treba ni da ide tamo.

„Treba negde podvući crtu u korišćenju pomoćnih sredstava da bi se došlo do nekih rezultata u životu. Korišćenje kiseonika na usponima je jednako i korišćenju dopinga u sportu, ili opojnih sredstava u umetnosti“.

Da li ste se ikad zapitali koja je najdublja tačka na planeti Zemlji? Ona postoji i nalazi se u Tihom okeanu u takozvanom rovu blizu istoimenih ostrva i liči jednoj ogromnoj pukotini bez dna. Zapravo je mesto preklapanja dve tektonske ploče, mesto nenormalnog atmosferskog pritiska i nedodirivosti.

Marijanski rov je najdublji deo svetskih okeana i najdublje mesto na Zemljinoj kori i nalazi se na zapadu severnog dela Tihog okeana, istočno i južno od Marijanskih ostrva blizu Guama. Najveća dubina je 10.994 metara na južnom kraju male doline u obliku proreza u dnu poznata kao Čelendžerov bezdan. Ova zvanično najdublja tačka sveta je ime dobila po brodu „Challenger deep“,  Kraljevske mornarice koji je prvi ispitao rov,1951. godine,  koristeći eho sonar. Pomoću ove naprave Čelendžer II je izmerio dubinu od 10.900 metara. 

Međutim neka neponovljiva merenja stavljaju najdublji deo na 11034 metara i ta dubina je dobila ime „Marijanska dolina“. Ova merenja potiču iz 1957. godine, a izmerio ih je sovjetski brod „Vitjaz“. Iako su sovjeti dugo tvrdili ovu dubinu, ovaj nalaz nikad nisu ponovile naredne ekspedicije čak ni sa tačnijom i modernijom opremom.

Naredno merenje iz 1962. godine, koje je zabeležio brod Spencer F. Baird, maksimalnu dubinu nalazi na 10.915 metara koristeći precizna dubinska merila.

Japanci šalju 1984. godine, Takuyo, veoma specijalizovan brod za ispitivanje, u Marijanski rov i skupljaju podatke koristeći višezračni eho sonar. Najveća dubina koju su oni izmerili je 10920 +/- 10 metara.

Samo zamislite- poređenja radi- kada bi Mont Everest bio postavljen u rov, njegov vrh bi bio preko dva kilometra pod vodom. 

Marijanski rov je korito u obliku polumeseca dugačko oko 2550 kilometara, a široko oko 69 kilometara.

Rov formira granica između dve litosferne ploče, gde je Tihookeanska ploča podvučena ispod Filipinske ploče. Dno rova je dublje ispod nivoa mora nego što je Mont Everest iznad njega (8 850metara). Pritisak na dnu iznosi 108.6 MPa, što je oko hiljadu puta više od standardnog atmosferskog pritiskana nivou mora.

Kao i drugi okeanski rovovi i Marijanski rov je predložen kao lokacija za odlaganje nuklearnog otpada u nadi da bi krajevi litosfernih ploča gurnuli otpad dublje u omotač Zemlje. Odlaganje nuklearnog opada u okeanima je ubrzo potom zabranjeno međunarodnim pravom.

Ovo nisu obični obroci, ovo su specijaliteti koji bude čula ali da li su vredna smrti? Jela su za avanturiste, one koji vole da eksperimentišu i „hod ivicom života i smrti“ doživljavaju kao ultimativni izazov.

Krvave školjke

opasnost: Hepatitis

Šangajske krvave školjke se smatraju delikatesom – takvim da može da vas zarazi hepatitisom! Da bi postale jestive moraju se pažljivo skuvati kako bi se eliminisali virusi i bakterije koje uzrokuju hepatitis.

Ove školjke se obično mogu naći u azijskim supermarketima. Prepoznatljive su po sivo – beloj boji, dubokim brazdama (i pune su krvi).

Zaraza hepatitisom se obično dešava kod nepravilne pripreme i ne znanja kuvara sa kakvom namirnicom ima posla.

Sannakji – živa hobotnica (Koreja)

opasnost: gušenje

Ovo jelo vam neće naškoditi kad dođe do vašeg želudca ali na putu ka tome vas može ubiti. Nakji je vrsta male hobotnice koja se služi u korejskim restoranima i ribarnicama. Noge (pipci) hobotnice se uklanjaju dok je još živa, tako da se njeni mali udovi još uvek kreću na vašem tanjiru kao hrpa crva.

Opasni deo kreće kada pokušate progutati pipke, koji se vrlo lako mogu zalepiti za vašpe obraze i grlo, pri čemu je opasnost od gušenja veoma velika. Svake godine Sannakji ubije oko 6 ljudi u Koreji.

Divovska bik- žaba (Namibija)

opasnost: Otkazivanje bubrega, smrt

Žaba može biti minsko polje toksina, a koža i organi su posebno opasni za jelo. Uprkos tome, cela bik- žaba – sem nekoliko posebno otrovnih organa se smatra delikatesom u Namibiji.

Smatra se sigurnim za jesti nakon parenja i „treće kiše“, kada je njihov nivo toksina ublažen. Ako dobijete pogrešni deo žabe, ili ulovite žabu u pogrešnoj sezoni, verovatnoća da vam brzo zastanu bubrezi je velika, a ukoliko ne dobijete hitnu pomoć lekara- smrt bi bila neizbežna.

Ovu banju ne možemo svrstati ni u jednu kategoriju, godinama je imala različite namene. Od nje je ostao obris rimskih termi i kupatila, deo vodovoda koji vodi i do Mitrovice ali i manji bazen koji se puni mineralnom vodom, kažu da je lekovit za kožu, a deci meštani sela Ljube i Erdevika pričaju svašta kako bi ih sačuvali od bare, pa tako se spominje i da tu spava čudovište pa otuda mehurići u vodi stalno.

Na kraju šumskog puta, grebena Fruške Gore koji se prostire i do Erdevika i Ljube, nalazi se Izvor Banja, koju je izgradio Marko Aurelije da bi lečio svoje legionare bogatom terminalnom vodom. Voda je i dalje izuzetnog mineralnog sastava i temperature konstantne čitave godine, od 13 stepeni Celzijusa. 

Ovde se sada naziru ostaci rimskih termi, lekoviti izor koji puni bivše rimsko kupatilo i bazen i potok koji se proširio u baru. Takođe se naziru ostaci cevi i vodovodnog sistema koji su vodili do Sirmijuma (Sremske Mitrovice). Veruje se da je početno predivni kompleks tik uz visoku šumu napravljen kao termalna banja u kojoj su odmarali rimski vojnici koji su otkrili lekovitu i toplu vodu punu mehurića. Potom se ustanovio i njen kvalitet i dobrobit zdravlju pa se sem za kožne bolesti i kupanja u njoj koristila i za piće i tako i dovodila do Sirmijuma. Sada je vodu nemoguće piti zbog nepristupačnosti izvoru. 

U njoj uživaju meštani Erdevika i sela Ljube. Zanimljivo je da Izvor Banju ili takozvanu Banju Kulina vole da prisvajaju i Erdevičani i Ljubanci. Zvanično ono pripada Ljubi, po katastarskim knjigama, jedino što je prilaz iz Erdevika delom asfaltiran i pristupačniji. Doduše ako smo kod toga ko ga češće posećuje to su Ljubanci, oni kad kad i očiste bazen od mahovimna, biljaka i prljavštine. Jezero zaista ima idealan mineralni sastav koji može ublažiti ekceme, povrede,osipe i slične kožne probleme, prosto je neugledno i prilično ne pristupačno pa ne privlači preveliku pažnju posetilaca koji hrle uglavnom ka susednom jezeru Bruje nadomak ovog termalnog raja. Bruje su lepše uređene, imaju bolji prilaz, stazu i jezero se više održava iako sastav vode nije ni približan Izvor Banji koja ima prilično veliku koncentraciju joda.

U blizini se nalaze i kamenolom i pećine, prva na koju naleteite na putu kroz šumu momentalno nije otvorena za posetioce zbog mogućeg urušavanja. Svakako i ukoliko niste ljubitelj prirode treba da posetite ljupki Erdevik koji je na neki način ostao u prošlom veku ali i tada kao „gospodsko selo“, visokih raskošnih kuća uvek sređene fasade a i nemojte zaboraviti da se u ovom mestu sa dva jezera i prelepom seoskom crkvom prave i dalje jedna od boljih vina koja su se čak služila i na Titaniku. Sada imaju veoma poznate sorte, belog, crnog vina i rozea koje možete naći na karti mediteranskih kruzerskih brodova.

Džet leg predstavlja kraći zdravstveni poremećaj prilikom prelaska više vremenskih zona i prilično je neprijatan.

Naime, može da prouzrokuje dan ili dva loše koncetracije i poremećaj sna, a ponekad simptomi traju i više od nedelju dana.

Pravac putovanja

Istraživanja su pokazala da sve zavisi od vremenskih zona koje prelazite tokom putovanja, kao i od pravca.

Do džet lega dolazi zbog ulaska u novu vremensku zonu kojoj se telo prilagođava. Međutim, kada je u pitanju ćelijski nivo, onda je to složen fenomen.

Kada stignete u novu vremensku zonu promena vremena prekida vaš unutrašnji sat. Svako ima nešto drugačiji unutrašji sat – zato su neki od nas noćne sove, a drugi jutarnje ševe. Ali svačiji unutrašnji sat ima svoje korene u ćelijama hipotalamusa.

Ćelije imaju važnu ulogu u svakodnevnom funkcionisanju. Naime, unutrašnjom sinhronizacijom ali i spoljašnjom, sa suncem i budilnikom, one održavaju ciklus spavanja. Tokom putovanja, one su izbačene iz koloseka. Iznenada one se sihronizuju međusobno, jer su vaši spoljni znaci svuda.

Džet leg predstavlja period tranzicije, kada se ove ćelije sihronizuju sa novim okruženjem.

U pitanju je veoma složen proces, jer nisu sve ćelije identične. One imaju različite urođene frekvencije. Prosečna frekvencija je nešto duže od 24 sata – oko 24,5 sati.

Putovanje na istok, zbog ovih ćelija, stvara mnogo gori džet leg od putovanja na zapad.

Zašto je tako?

Tokom leta na zapad, na odredištu je dan duži od normalnog i koristite dnevno svetlo dok letite. Međutim, kada putujete na istok, dešava se potpuno suprotno. Dnevna svetlost se gubi tokom leta, a nakon što stignete na odredište, sunce ranije zalazi. Naime, unutrašnji sat će se uvek lakše prilagoditi na produženi dan.

Izvor: nationalgeographic.rs