Porede ih sa avetima, veći deo sveta ih nije smatrao stvarinim veoma dugo, zbog nestvarno jezivih rituala življenja i bele prašine kojom im je telo posuto smatrani su izmišljotinama. Oni su stvarni, žive u Indiji i deo su kulta koji upražnjava posebni životni stil i običaje, koji su nama možda jezivi a oni već stotinama godina nalaze smisao u svom postojanju na ovaj, svoj način.

Pleme Agori

Agori su mistični hindu kult ili sekta, njeni pripadnici žive asketskim životom – što znači da se odriču zadovoljstava kako bi postigli duhovni mir. Kult ima svoju posebnu filozofiju, te u želji da se oslobode svake požude, strasti i srama, pripadnici agora nose veoma malo, minimalno odeće. Veoma karakterističan deo njihovog rituala je i mazanje belom prašinom, što ih praktično čini nevidljivim i simbolizuju lakoću, nepostojanje, duhove.

Navike, običaji, način života Agora

Agori su poklonici kulta Šive, iako se prakse koje primenjuju smatraju kontradiktornim hinduizmu. Oni nastanjuju Varanasiju, centar duhovnosti hindusa, kroz koju teče reka Gang u koju se po hindu tradiciji sahranjuju mrtvi puštanjem tela u vodu ili bacanjam pepela. Oko reke se spušta i reka hindu hodočasnika ali i užasan miris spaljivanja i leševa. Agori ovde mirno čekaju svoj red. Njihove improvizovane naseobine se nalaze u blizini krematorijuma. 

Agori su hanibali. Jedu meso preminulih, potom koriste kombinaciju marihuane, alkohola i meditacije, koja im pomaže da uspostave vezu sa Šivom i Kali Ma. Tokom rituala koriste lobanje preminulih kao posude iz kojih piju tečnost. Varanasi je jedini grad u kome se javno spaljuju preminulia, a taj posao obavljaju parije ili daliti, pripadnici najniže kaste. 

Nama ovo možda zvuči kao da su u pitanju ljudi- lešinari a za Indijce oni su čak živi sveci i čak su veoma poželjni. Ako prisustvujete činu spaljivanja u Indiji, možete doživeti i jeziv susret sa Agorima. Naime ukoliko leš pokojnika ne izgori u potpunosti to je loš pokazatelj za njega i porodicu te se veruje da pokojnik ne može srećno da pređe dalje.

Pri tom će rođaci pozvati bele raščupane Agore koji poput belih duhova vrebaju i skrivaju se u okolini krematorijuma da onako zateturani od droge i alkohola priđu i obave svoj rital zvan sadhana, pri kom jedu ostalo meso kremiranog i potom meditiraju uz vatru. Veoma sablasno za naše uši i oči a za hinduse spas pokojnika.

Haleakala je veliki krater na istoku havajskog ostrva Maui. U prevodu sa havajskog jezika ima značenje kuće Sunca, a o tome meštani pripovedaju i posebnu legendu. Ovo čarobno mesto su opisali mnogi pisci i uglavnom su pisali o tome kako je njegova lepota neopisiva i nestvarna. 

Američki pesnik Jack London piše o neopisivosi ovog kratera na Mauiju, tvrdi da se mesto mora videti i doživeti, rečima: „Haleaklea svojom lepotom šalje ljudskoj duši neobičnu poruku koju niko treći ne može preneti“. Mark Twen je stajaći na rubu kratera opisao da se oseća kao poslednji čovek na planeti, na pola puta prema nebu i poslednji kojem sude.

Haleakala – krater kao iz bajke

Maui je po veličini drugo ostrvo arhipelaga Hawaja. Na samom istoku nalazi se neverovatni krater Haleakla na visini od čak 3.055 metara, bajkovito izdignut iznad oblaka koji okružuju ostrvo. Vulkanski krater je širok 11 kilometara, a njegovo dno zauzima površinu od čak 50 kvadratnih kilometara. Sam krater krase šume, pustinje, livade pa čak i jezera. Pustinjski delovi su neverovatno lepi i pokriveni raznobojnim peskom- od čokoladno smeđeg, svetlo bež pa sve do sivih šara i tamnocrvenog pepela. 

Ime kratera Haleakla ima posebno značenje, na ovom polinezijskom jeziku to je „Kuča Sunca“ a prati ga i jedna neobična havajska legenda.

Ovo je krater u kome je bilo zarobljeno Sunce. Krater koji se nalazi iznad oblaka za ostrvljane je oduvek bio sveto mesto. Ovde su prinosili žrtve Bogu i sahranjivali svoje poglavice. O njemu kruži i najpoznatija legenda na ostrvu:

Legenda kaže da je nekada davno Sunce jako brzo prolazilo iznad Havaja te da nikad nije bilo dovoljno vremena da se osuši marama koju je boginja Hina, majka boga Mauija, tog dana napravila od kore drveta i obojila u dugine boje. Kada je jednog dana Maui, poznat kao varalica, čuo majku kako se žali na Sunce, napravio je lukav plan.

Ispleo je veliko uže od kokosovih vlakana i te noći otišaoo na vrh vulkana gde je napravio zasedu Suncu. Čim su se ujutru pojavilo sa prvim zracima, Maui je na njih bacio uže i dovukao Sunce u ponor dubok 1000 metara. Maui je Sunce držao tako zatočeno sve dok nije obećalo da će sporije prelaziti Havaje.

Od tad je krater i druga „Kuća Sunca“.

Jedna predivna akcija brazilskog bračnog para učinila je čuda za drevnu amazonsku prašumu i „pluća planete“ ali i kompletni ekosistem i mnoge ugrožene vrste. Osnivanjem veoma humane organizacije koja odlučno pošumljava i čuva životnu sredinu, delanjem i podučavanjem, uspeli su da promene i saniraju donekle štetu koja je učinjena ljudskom ne pažnjom, svog dela sveta ali i cele planete.

Sebastio Ribeiro Salgado Junior  je rođeni Brazilac, na posletku ekonomista. Radeći kao ekonoski stručnjak za Međunarodnu organizaciju za kafu, često je putovao na misije Svetske banke u Afriku, tada se odlučio za svoj pravi životni poziv koji ga je dalje vodio uspešnim i humanim putem. Od 1973. godine on je fotograf, radeći prvo za vesti a kasnije prelazi na dokumentarna dela.Njegove fotografije karse mnoge naučne, putopisne i avanturističke magazine, časopise i sajtove. Putovao je u 120 zemlja kako bi fotografisao svoje projekte, član je Američke Akademije umetnosti i nauka od 1992.godine i Akademije lepih umetnosti Francuskog univerziteta od 2016. godine  . 

Sa svojom suprugom Lelijom Vanick Salgado osniva agenciju „Amazonas Images“ u Parizu 1994. godine i tako načinju intres za šume svoje domovine koje su u tom momentu već uveliko veoma ugrožene. Od 2001. godine Sebastio je UNICEF-ov ambasador dobre volje.

 „Zemlja je bila bolesna, kao i ja. Sve je bilo uništeno. Samo otprilike 0.5 % zemlje je bilo prekriveno drvećem. Moja supruga je imala sjajnu ideju a to je da zasadimo nova stabla u ovoj šumi. Kad smo to zaista i počeli da radimo, insekti, ptice i druge životinje su počele da se vraćaju u šumu . Zahvaljujući ponovnom rođenju drveća, i ja sam se ponovo rodio“, ispričao je Salgado za britanski Guardian.

Brazilski supužnici Lilai i Sebastiao oporavili su uništenu šumu i zasadili dva miliona stabala za 20 godina.  Oni od devedesetih rade zajedno na restauraciji dela Atlanske šume u Brazilu.  1998. godine uspeli su da 17 000 hektara pretvore u prirodni rezervat i osnuju „InstitutoTerra“. „Instituto Terra“ ima misiju pošumljavanja, očuvanja i podučavanja o životnoj sredini.

Fotografije iz vazduha pokazuju neverovatnu transformaciju šume koju je bračni par Salgado spasio. Tamo je nekad vladala smrtonosna tišina, sada postoji kakofonija ptičijeg cvrkuta i zujanje insekata. Polako se vraćaju i ostale životinje, poput raznih vrsta guštera, ptica, papagaja, majmuna od kojih je veoma specifičan zlatni lavlji tamarin koji se može naći samo u brazilskim prašumama i ugrožena je vrsta, naročito sad u vreme pandemije.

Prema podacima organizacije „Instituto Terra“ u brazisku šumu ukupno su se vratile 172 vrste ptica, 33 vrste sisara, 239 vrste biljaka, 15 vrsta gmizavaca i 15 vrsta vodozemaca. Kompletan ekosistem obnovljen je od početka.

Brazilske šume su mahom izgorele u slučajnim ili namernim požarima. Ranije su krčene radi koristi privrede i industrije, kako se to otelo kontroli i počelo da preti globalnom zagađenju ali i izumiranju mnogih biljnih i životinjskih vrsta, krčenje šuma je zabranjeno ali se veruje da se zato često podmeću požari.

Ovaj prelepi kameni spomenik sa gvozdenim elementima, zadivljujuće i veoma nesvakidašnje strukture, obilka, dizajna, zapao je za oko celom svetu. Sem što je spomenik veoma lep i značajan, krasi još lepšu prirodu spomen parka, koja ga okružuje, kao i fenomen spomenika krajputaša na svako malo. Ovo čini jedan čudesni put kroz istoriju, umetnost i lepotu.

Leskovački Spomen park Revolucije sa spomenikom „Boginjom pobede“ u centru, je britanski „BBC“ uvrstio u deset najčudesnijih arhitektonskih struktura.

Ovaj memorijalni park je sagrađen 1971. godine prema projektu arhitekte Bogdana Bogdanovića. Početni deo parka čini ceremonijalni put dug 450 metara uz koji je na svakih desetak metara postavljen po jedan spomenik kraj-putaš. U komemorijalnom delu nalaze se 34 štećka na kojima su ispisana imena narodnih heroja, revolucionara i palih boraca ovog kraja. Ovo je bukvalno zbir istorije i herostava ovog kraja.

centralni deo kompleksa zauzima 12 metara visoki konus, poznat i kao „Boginja pobede“ i „Šumska boginja“, koji je podignut u čast 1000 palih boraca i žrtava fašizma.

Spomenik je sagrađen u obliku amfore, ali ujedno podseća i na igračicu, na čijoj glavi stoji kruna sa koje su visila četiri ornamenta ( naušnice) koje su simbolizovali suze. One su u međuvremenu, nažalost, pokradene i najverovatnije su završile kao staro grožđe.

Spomen park se ne održava, ali i pored toga ima izuzetnu lepotu.

Da li se u nedavno otkrivenim antarktičkim jezerima, skrivenim ispod kilometra hladnog pokrivača, krije izvor života, objašnjenje nastanka svega, ili su pak ove vode veoma bitne smernice u istraživanju pomeranja leda i otapanja ledenih masa na severnom i južnom polu?

Jezero Elsvort – snežna lepotica

Jezero Elsvort je u potpunoj izolaciji od spoljnog sveta, ispod 3 kilometara večnog snega i leda, provelo najmanje 125 000 godina, a nagađa se da je u tajnosti ležalo i više od milion godina. Ovo antartičko jezero najzad je pronađeno 1996. godine i bilo je veliko otkriće ali i oduševljenje kako je jezero prava snežna lepotica.

Antartik krije ovakvih jezera skrivenih pod ledom i snegom, veruje se da ovakvih jezera ima i više u polarnom regionu na krajnjem severu. Zajedno sa Elsvortom je otkriveno još 50 jezera pod ledenim pokrivačem. Najveće je ono koje su pronašli na Grenlandu i širine je svega 6 kilometara, ni blizu onih na Južnom polu kao što je Vostok dugačak čak 250 kilometara.

Ova jezera su čudom preživela ispod nekoliko kilometara snega i leda, a u tečnom stanju vodu je održao pritisak i geotermalna toplota, takođe voda koja nastaje topljenjem zadržava se u šupljinama.

Istraživače posebno privlače ova jezera kako bi objasnili njihov neverovatni opstanak i postojanje, što zbog otapanja i veze sa pomeranjem leda i povećanjem nivoa svetskog okeana, što zbog toga što ukoliko otkriju neke oblike života u ovim vodama, to bi bio neverovatan temelj za objašnjenje nastanka života kao i mogućnosti življenja na drugim poznatim planetama.

Elsvort je jezero dugo desetak i široko oko tri kilometara, zarobljenih ispod 3 kilometara polarnog pokrivača. Naučnici očekuju da će pronaći do sada nepoznate bakterije, viruse i organizme koji kriju tajnu nastanka Zemlje. Ovo je početak razjašnjavanja misterije da li je moguće i u kakvom obliku, da život izdrži uslove apsolutnog mraka, visokog pritiska, niske teperature i gotovo nikakvih hranljivih materija.

Prvo istraživanje za koje je ekipa britanskih naučnika dobila dozvolu još 2009. godine još uvek traje. Razvoj tehnologije potrebne za ovaj poduhvat trajao je punih 16 godina. Cilj je doći do jezera, a sredstvo je vruća voda koja će probiti put. Tako bi geolozi i mikrobiolozi mogli uzorkovati vodu i sediment bez kontamiranja jezera mikrobima i česticama iz spoljašljosti.

Sve u cilju otkrica postojanja života u ovim (ne) uslovima, potom odgovora na pitanje- Kako? Naučnici će posle predviđenih 100 sati kopanja imati svega 24 sata na raspolaganju da uzorkuju vodu i okolinu pošto će iskopani kanal do jezera po procenama početi da ledi s mesta, brzinom od oko 0.6 centimetara na sat. Čim se kanal su na 20-ak cm, neće više biti dovoljno širok za za slanje i izvlačenje sondi sa uzorcima.

Ovo je bajka o dobrom prijatelju deda Mraza ali i realna priča o jednom od najhladnijih mesta na planeti. To je najseverniji deo Rusije gde temperatura vrtoglavo pada na skor 100 stepeni ispod nultog stepena Celijusa. Mesto gde ljudi teško preživljavaju, gde okupljeni uz vatru žive od radosti, bajki i legendi neke svoje ledene živote.

Tomtor – jedno od najhladnijih sela

Postoji jedno selo koje je stvarno tamo daleko, daleko…i zove se Tomtor. Nalazi se na samom severu Rusije u oblasti zvanoj Jakutija ili Saha, kako stanovnici Jakuti nazivaju svoju domovinu, a sebe, ovi retki meštani ovog podneblja nazivaju Sahima.

Saha je fenomen sa 700 000 reka i preko 800 000 jezera, i sve bi to bilo zaista prelepo da nije užasno hladno, no onima koji su na tu hladnoću navikli, a malobrojni su, ovo ni ne predstavlja problem. Najveća reka je Lena  koja se sa svojih 4 400 kilometara dužine uliva u Severni ledeni okean. Jedan od 34 rejona Republike Jakutije je Ojmjakonski rejon koji je ceo u slivu reke Indigirka i u kome vlada polarna hladnoća. Ovde se ne mogu dogovoriti oko dva najhladnija mesta, koje je hladnije od kog,ali u oba- i Omjakonu i Tomtoru, temperatura pada ispod -70 stepeni Celzijusove skale. 

Stanovnici su Rusi i Jakuti, ukupno ih ima jedva nešto više od 11 000 na povšini od blizu 100 000 kilometra kvadratna. Republika je dobila naziv po titularnom narodu Jakutima kojih ima oko 50 posto.

Ljudi iz Jakutije, u dugim zimskim noćima, negde u julu mesecu, vole da pričaju bajku o liku iz njihovog folklora, koga turisti nazivaju „Gospodarom hladnoće“, a narodi koji tamo žive i ovu legendu prepričavaju ga nazivaju raznim imenima, zavisi koji narod pripoveda- on je Chyskhaan ili Tshicxaan. Uglavnom ovaj gospodar hladnoće je, priča se, veliki prijatelj Deda Mraza. Kažu i da je oduvek postojao i da je brinuo da održava hladnoću na određenoj vrednosti. Ljudi su mu darivali poklone da bi ga umilostivili da donese i malo sunca.Tek mali broj poklona bi on zadržao za sebe, a ostale je slao onima koji su bili dobri i kojima su ti pokloni bili potrebni.

Zahvaljujući ovoj i sličnim bajkama u ovom kraju se razvila prava umetnost u pravljenju kostima za razne likove, koji učestvuju u svečanostima posvećenim Gospodaru hladnoće. Lepa tradicija nepodnošljive večite zime i dugih polarnih noći.