Ako ste čitali ili gledali „Gospodara prstenova“ znate za Mračni toranj iz Mordora, velikog obeliska u kome živi čarobnjak Sauron. Verovali ili ne, Mračni toranj nije samo plod Tolkinove mašte, on zaista postoji i jeste mističan i mračan, e sad da li je to zbog utiska i opisa iz knjige ili je sam prizor opis Mordora.

U blizini Afrike na malom ostrvu Sao Tome u Gvinejskom zalivu nalazi se nešto veoma mistično, neobično, nešto zbog čega ćete se zapisati da li ste još na ovom svetu ili ste nekako zašli u Mordor i očekujete hobita koji trči da spasi prsten. Taj utisak će u vama probuditi i oživeti mirt i bajku, neobična konstrukcija, poput Mračnog tornja – Pico Cao Grande ili Veliki pseći vrh.

Evo o čemu se radi.- čuveni Veliki Pseći Vrh, koji jeste zaista poslužio Tolkinu kao inspiracija za Mračni toranj opisan u knjizi „Gospodar prstenova“, je jedan od najviših „vulkanskih čepova“ ili vulkanskih vratova na svetu sa svojih 663 metara visine iznad nivoa mora.

Vrh je gotovo uvek obavijen memlom i maglom i često se ni ne vidi od gustih oblaka koji ga okružuju. Ovo mu daje posebnu mističnost. Stvar je u klimi ovog ekosistema džungle sa karakterističnom izraženom vlažnošću vazduha te i maglom. Količina padavina ovde varira između 4 500 i 5 000 mm godišnje. Dakle nad ostrvom je stalna memla vlage.

Na samom vrhu žive strašne crne zmije, dok je sva sreća pristup istom gotovo nemoguć jer ga okružuje neprobojnost slojeva divovske paprati. Eto nekad nas priroda i štiti.

Ovaj mračni toranj se nalazi u Nacionalnom parku Obo koji zauzima površinu od oko 30 posto ostrva i koji je poznat kao nacionalni park sa izuzetno bogatom i šarolikom kišnom šumom i unikatnim na svetu neponovljivim ekosistemom.

Za bivše stanovnike ovo je izgubljeni raj jer se sećaju bliskosti koje im je pružao ovaj istorijski grad i generacijska domovina, a za državu Italliju ovo je nepotrebni trošak. Za one koji izbegavaju da plate uništavanje starih kola ovo je idealna stanica da se pozdrave sa svojim ljubimcima na četiri točka i da ih zauvek tu parkira.

Apiće je napušteni istorijski gradić u sred Italije na oko 100 kilometara od Napulja. Turisti ga zovu gradom duhova, a bivši meštani izgubljenim rajem. Apiće je stradao u jakom zemljotresu koji je pogodio ovo područije 1988. godine i od njega naprvio napušteni grad. Sva sreća u zemljotresu nije bilo stradalih ali su skoro sve građevine, koje su inače bile stare, toliko napukle da je pretila opasnost od totalnog urušavanja. Grad je napušten u panici, ljudi su poneli samo najbitnije i ostavili su većinu stvari. Neki su se vratili po stvari, neki nikad nisu. Tako na primer u najvelelepnijoj kući, lokalnog gvožđara, možete zateći espreso aparat i neotvorene boce vina, na trgu dečiju igračku konjića u napuštenoj crkvi figure svetaca…

Ovde zemljotresi nisu retkost, već je jedan od pre 500 godina odneo u mahu 50 ljudi koji su u tom momentu bili na misi i svi su propali kroz pod crkve i nastradali. Otuda i panika stanovništva. Italija je za nastradali narod izgradila novi Apiće koji nije toliko lep kao stari ali je veoma funkcionalan savremeni gradić. No, ovi ljudi i dalje pate za uskim ulicama starog grada koji ih je sve činio jednom porodicom.

Grad su sad pojele biljke, on je prava džungla. Najbolje je očuvana stara palata koja je bila kancelarija mesnog notara i u njoj još možete naći gomilu papirologije koja truli više od trideset godina.

U Apiće je u principu ulaz zabranjen zbog opasnosti od urušavanja, postavljene su rampe, ali od njega ljudi još ne odustaju. Neverovatno je da ovaj grad duhova ima i jednog stanovnika, doduše dnevnog…To je berber Tomas, on i dalje drži svoj salon u Apićeu, ovde je preko celog dana samo se vraća u novi grad da prespava. I on, za divno čudo, ima mušterije, država mu je obezbedila i struju. Jedino zgrada u kome je Tomasov salon ne preti od urušavanja pa je ovom entuzijasti dozvoljeno da ovde radi i boravi kao i pretkodnih 50 godina.

Zemljotresa se svi sećaju, bila je nedelja i čekala se velika utakmica, igrali su Juventus i Inter. Začuo se strašan prasak i pojavila se užasna prašina. Sem tog sećanja koje je ružno, mnogo je više lepih sećanja na ovaj prelepi istorijski gradić.

Ovde ljudi sad parkiraju i automobile za koje ne žele da plate uništavanje pa grad izgleda kao parking old tajmera. 

Velika vera i želja bivših stanovnika dovela je i do sporog obnavljanja grada, početo je sa rekonstrukcijom palate, pa možemo samo da poželimo Apićanima da se što pre vrate u svoj izgubljeni raj.

Ovo su prizori i krajolici veoma slični mesecu, nestvarni za ovu planetu, a nalaze se i isto tako nestvarnoj zemlji Jordanu. Povrh svega toga ova zemlja u ekspanziji se na svaki mogući način trudi da poboljša svoje prilično sušne uslove radi bolje poljoprivrede pa je sa uspehom napravila i prelepe organske farme u sred pustinje.

Pustinja Wadi Rum, jedno od čuda i fenomena prirode, splet crvenog peska iznad koga se uzdižu granitne i peščane planine, čak 720 kvadratnih kilometara je u raznim pećinama, usecima, liticama, masivnim klizištima. Ogromno prostranstvo toliko nestvarnosti i ne spojivosti sa ovim svetom da je nazvano i „Dolina Meseca“. Pustinja zauzima južni deo Jordana kod same granice sa Saudijskom Arabijom.

Ovo je izuzetno suvo područije, neplodno, veoma siromašno vegetacijom – bar bi tako po prirodnom sledu trebalo biti. Ali ovde je država Jordan odlučila da umeša prste i poradi na pretvaranju suvog pustinjskog tla u poljoprivredna dobra pri tome uključivši beduine u poljoprivredni rad odlučna da od naroda koji vekovima luta pustinjom napravi poljoprivrednike koji sjajno poznaju uzgoj i obradu biljaka.

Ovaj projekat koji se zove „Rum farme“ se čini veoma čudnim, zašto izbor suvog pustinjskog tla i kako? U pitanju je jedno čudo i nedavno otkriće. Ispod pustinje Wadi Rum se ustvari nalaze velike zalihe vode koje se čak protežu i do Saudiske Arabije. Tako da Rum farme crpe tu vodu i koriste je za navodnjavanje pustinjskog tla na kome se sad uzgaja povrće, žitarice i stočna hrana. Najrasprostranjenije kulture su: patlidžan, kupus, smokva, krompir, tikvice, paradajz.

Neverovatna činjenica je da ove Organske Rum farme pustinje Wadi Rum danas koriste istu tehniku navodnjavanja i način uzgoja koji su koristili i drevni Egipćani i Nabatejci, a koja i nakon toliko vekova daje fantastične rezultate. Voda se crpi iz zemlje na dubini od 30 do 400 metara, zatim se navodnjavaju neverovatna kružna polja prečnika 78 hektara, pomoću pokretne rampe sa prskalicama za zalivanje. Koriste se i posebni „plastični tuneli“ koji pomažu da se voda duže zadrži, te da se biljke što lakše nose sa ekstremnim pustinjskim temperaturama.

Prvo što će vam pasti na pamet je možda čelik, gvožđe ili nešto glomazno i uobičajeno iz vaše okoline, ili čak dijamant, ali oni nisu ni među prvih pet. Ovo su ustvari delikatne supstance neverovatne čvrstine koja se krije u strukturi atoma i sličnim hemijskim i fizičkim „cakama“ ovih „nesalomivih“.

Stakleni metal

Stakleni metal ili amorfni metal nije staklo, on je u stvari „tečni metal“ ili leguratitana, cirkonija, nikla, bakra i drugih metala. Smatra se najizdržljivijim metalom na planeti.

Stručnjaci kažu da je ovo najbolje napravljena kombinacija snage i žilavosti ikad. On nije najači materijal ikad napravljen, ali je sigurno jedan od najboljih sa kombinacijom čvrstoće i žilavosti.

Karbon 60

Buckminsterfullerene (Buckypaper) je puno ime materijala Karbon 60 koje mu je dodeljeno u čast R. Buckminster Fullera. Ovo je nanomaterijal napravljen od ugljenika u obliku cevčica koje su 50.000 puta tanje od ljudske kose.

Karbon 60 je čak 500 puta jači i 10 puta lakši od čelika i duplo tvrđi od dijamanta.

Grafen

Otkriven je i izdvojen tek 2004. godine iz gragita, otkrili su ga Andrej Gejm i Konstantin Novoselov. On je dvodimenzionalna ugljenička struktura debljine jednog atoma.

Istovremeno najtanji i najači, gotovo providan, a toliko gust da ni najmanji atomi plina ne mogu proći kroz njega.

Istraživanja su utvrdila da je grafen najači materijal ikad izmeren, oko 200 puta jači od konstrukcijskog čelika . Da bi se proboo list grafena debljine najlona morali bi balansirati slona na olovci.

Postoje misteriozni ili manje misteriozni napušteni gradovi, koji su svoje stanovnike izgubili u jednom dahu ili su ih stanovnici polako napuštali, usled nestašice vode, hrane, prirodnih katastrofa, progona, ratova ili neke druge opasnosti koja je život za ljude u ovom gradu činila nemogućim, nelagodnim, lošim. Ovo su neki od gradova koji su vekovima pusti ali očuvani i zamrznuti u vremenu pa su tako i postali spomenik istorije.

Sukotai

Nalazi se na Tajlandu i brojao je oko čak 80 000 stanovnika. Jedan je od veoma važnih i starih gradova ovog dela sveta. Bio je provincijalski grad Carstva Khemera, osamostalio se u 13. veku i postao glavni grad tada novonastale nezavisne Tai države. 

Grad je potpuno napušten u kasnom 15. ili ranom 16. veku, nakon 1351. godine osnovana je Ayutthaya kao glavni grad suparnika Tai dinastije, što je dovelo do pada uticaja Sukohotaia kao centralnog grada, 1438. grad je osvojen i postaje deo Ayutthaya kraljevstva.

Mohendžo-daro

Mohenjo – daro je nestao bez traga oko 1700 pre nove ere, kao i civilizacije Doline Inda, a ponovo je otkriven tek 1920. godine. 

Grad je bio pravo čudo za doba svog nastanka, što je oko 2600 godina pre nove ere. Nalazi se na prostorima današnjeg Pakistana i brojao je negde oko 35 000 stanovnika. To je bio jedan od prvih urbanih gradova. Njegove ulice bile su planirane, pravljene su mreže gradskih ulica po savršenim uzorcima, što je pravo arhitektonsko čudo onog vremena.

Hatra

Ruševine ovog grada nalaze se u Iraku i svedok su veličine i lepote jedne drevne civilizacije. Grad je spoj helenističke i rimske arhitekture sa orijentalnim ornamentima. 

Hatra je bila glavni grad prvog arapskog kraljevstva. Grad je bio karakterističan po svojim visokim debelim zidovima i tornjevima koji su zadržali nekoliko napada Rimljana. 

Osvojen je 241. godine pre nove ere, tada je uništen i potpuno napušten.