Nekada centar drevnog carstva Inka, a sad republika Peru, okružena južnoameričkim državama, a bogata istorijom i prirodnim lepotama. Ovu južnoameričku oazu svakako treba posetiti, doživeti energiju koju su kao trag ostavile drevene Inke i duboke amazonske prašume koje ih okružuju u svoj tropskoj lepoti, te i visoke i lepe Ande.

Peru ili Peruanska republika je država koja se nalazi na jugozapadu Južne Amerike. Prema zapadu izlazi na Tihi okean, na istoku se graniči sa Brazilom i to je najduža granica duga 1560 kilometara, na jugoistoku sa Bolivijom, severna granica Peru deli od Ekvadora i Kolumbije, a južna sa Čileom i iznosi 160 kilometara. Glavni grad republike je Lima sa skoro devet miliona stanovnika.  

Republika Peru je zvanično ime koje je ova država dobila posle Peruanskog rata za nezavisnost. Pre toga se ovaj predeo nazivao Biru i pripadao je jednom lokalnom vladaru koji je živeo kraj zaliva San Migel u Panami. Od početka 16. veka konkistadori prisvajaju Biru i daju mu ime Peru- reč poreklom iz oksitanskog jezika (jezik govornog područija južne Francuske, delova Španije, Italije i Maroka). Peru je prvo bio provincija, potom vicekraljevstvo sve dok nije postao republika. Sada svaki punoletni građanin ima pravo glasa, izbori se dešavaju svakih pet godina a ni jedan predsednik ne može biti izabran više od dva puta.

Klima u Peruu varira od tropske u Amazoniji do planinske u Andima i obuhvata tri klimatska pojasa ili zone: Obalska klimatska zona (Costa) čiji regijom zauzima 11 posto zemlje, planinska zona (Sierra) koja zauzima oko 15 posto Perua i šumska klimatska zona koja zauzima veći deo a to je 64 posto zemlje sa svojim tropskim Amazonskim prašumama. 

Obalom preovladava hladna Humboltova struja pa je poljoprivreda moguća samo uz reke. Na jugu i granici sa Čileom nalazi se najsuvlja pustinja na svetu Atakama. Andi su veoma visoke planine sa ne tako surovom planinskom klimom, snežna granica je na 5000 metara, u središnjim Andima se zadržava sneg, led i glečeri a na 3300 metara je prosečna godišnja temperatura 11 stepeni Celzijusa pa su obronci i bogati vegetacijom, najviši vrh dostiže visinu i do 6 800 metara- Nevado Huaskaran na 6 768 metara. Čuveni Maču Piču i grad Inaka nalaze se na obroncima Anda. Još jedno obeležje Perua je i veliko jezero Titikaka.

Peru je bio domovina najstarijih civilizacija od drevnih Norte Čiko, jednih od najstarijih na svetu do carstva Inka, najveće države pretkolumbovske Amerike.

Još od davnih vremena postoji običaj u Mačvi i Pocerini  koji se zove „ubređivanje mlade“. Običaj potiče sa početka IX veka i održao se i do samog kraja XX veka. 

Mačvanske svadbe u ta davna vremena trajale su i po tri dana. Svaki dan je nosio određene običaje i rituale. Drugi dan je bio specifičan po ubradi.

Pred dolazak svatova u vajatu svekrva, zaova i dever ubrađuju mladu. Stavljaju joj konđu (krug, „kotrlj“ pleten od prutića)na punđu, vezuju oko glave ubradač (dugačak pamučni peškir, na jednom kraju ukrašen čipkom koja pada niz leđa), a zatim povezaču (svilenu maramu). Preko povezače, oko punđe stavljao se ukov. Ukov je deo nakita, lanac od zlata podnizan dukatima, koji je imao tri ili pet kuka za kačenje na glavu. Pored ukova, ako je devojka bogatija, u kosi je imala igle i druge ukrase od dukata i lančića. Nevesta je sa ukovima i nakitom na glavi išla u crkvu, na sabore i na razne svečanosti, dok ne rodi prvo dete. 

Po rečima pripovedača iz naroda, ranije su starije žene nosile samo ubradač, iz socijalnih razloga. Ubradač je morao da prekriva vrat i okolne delove tela, te su ga stoga mnoge žene iz moralnih načela nosile i pred smrt. Običaj je bio i da se žene ubrađene sahranjuju .

Ova verodostojna replika pravog kruzera prilagođena je potpunom doživljaju krstarenja ali na suvom. Idealna je za one sa morskom bolešću ili strahom od vode i plovidbe, da i sami osete čari krstarenja te da mogu da se pohvale da su i oni na istom bili. Sasvim originalna ideja sprovedena u prelepo delo na jednoj litici u Južnoj Koreji.

U južnokorejskom gradu Jeongdongjin, na litici poznatoj po najlepšem pogledu na izlazak sunca, nalazi se ogroman, velelepni kruzer, koji izgleda kao da je upravo nekom magijom izdignut iz mora i nasukan na liticu. 

Mada je bukvalno savršena replika kruzera, Sun Cruise Resort & Yacht je prvi hotel – kruzer na suvom na svetu. Dužine je 165m a visine 45 metara. Kapacitet hotela je 211 soba, možete uživati u koreanskoj i internacionalnoj kuhinji, rotirajućem planetarijumu, noćnom i karaoke klubu, bazenu sa morskom vodom, kao i šest fantastično opremljenih sala za seminare i radne sastanke. Pored neobičnog pristupa atraktivnom turizmu, posetioce ovog „nasukanog kruzera“ privlači i povoljna cena (u proseku 50 evra po danu).

Objašnjenje za ovakav dizajn hotela je neverovatno baš kao i sam hotel. Južnokoreanci su ovim rešili problem doživljaja krstarenja onima koji zbog morske bolesti ili straha od plovidbe, ne mogu da podnesu pravo krstarenje. Da ugođaj bude potpun iz zvučnika koji se nalaze svuda po hotelu se čuju zvuci talasa pa čak i cvrkut morskih ptica i grak galebova. Samo je pogled autentičan, iz kruzera se zaista vidi more i iznenađujuće divan izlazak sunca. Sjajna ideja,zar ne?

Selo liči na krevetić, tako ušuškano na obronke i dolinu, građeno od istog materijala, kuća istih boja sa neobičnim plavim prozorima i vratima.

Piado je malo istorijsko mesto u Sera de Acor, u opštini Arganil, okruga Koimbra. Ovo je zapravo prelepo planinsko naselje smešteno na obronke u obliku amfiteatra, pa podseća na neki krevetić usnule planine i doline. Selo je posebno atraktivno noću, kada se popale sve svetiljke i obasjaju padinu. 

Naseobina je karakteristična jer je svaka građevina građena od istog kamen – škriljca, koga ovde ima na pretek. Krovovi su od ploča, a prozori i vrata su mahom plavi. Selo ima unikatnu arhitekturu a veruje se da je nastalo u 14. veku kada je bilo na udaru mešavine različitih stilova. Što se tiče plavih vrata i prozora, kruže razne priče i legende, no istina i nije toliko zanimljiva- veruje se da je lokalna prodavnica imala samo plavu boju pa stanovnici ovog mesta prosto nisu imali drugog izbora za farbanje i uređenje. Donekle im je velika izolovanost i donela benefit u autentičnosti ovog toplog i ljubaznog mestašca.

Sam centar krasi prelepa crkva, jedina okrečena u belo, poduprtra nekim veoma neobičnim cilindričnim kantroforima. To je lokalna parohijska crkva Gospe, koju su izgradili lokalni stanovnici početkom 19. veka od sopstvenih para i zlata. 

Sa obzirom na svoje skriveno okruženje u podnožiju planine Sere, Piodao je nekad bio idealno utočište za begunce od zakona, a smatra se da se baš ovde sakrio i jedan od ubica D. Ines De Castro, izbegavajući tako gnev D. Pedro I (14. vek).

Sera de Acor je zaštićeno pejzažno područije prepuno pašnjaka i izvora, a ovaj mali biser od grada mu dodatno daje moć i lepotu, nekada zaboravljen a sada veoma posećen, gostoljubiv i prijatan mirni raj na brdašcu koji će vam pokazati sasvim drugačiju dimenziju Portugala. 

Zamislite čudo da iz suvog peska za jedan dan procveta čitava cvetna bašta. Na ovom svetu čuda su moguća, doduše ne tako česta. U prvi mah da ovo vidite u najsuvljoj pustinji na svetu sa delovima u kojima kišu tlo nikad videlo nije, pomislili biste da je u pitanju tipična halucinacija od vrućine.

Desierto florido

Od Anda do Pacifika, od Peruanske granice do Bolivijskog Altiplana, na čak 1000 kilometara nalazi se slano tlo ili salares i okamenjena lava najsuvlje pustinje na svetu. Široka je 160 kilometara, potpuno bez vegetacije, okružena planinskim vencima i odsečena od zemljine vegetacije, klime, vetra. Ali jedan neobični fenomen je bar ponekad čini živom, uklapa u deo živog sveta.

Pustinja Atakama se nalazi u Čileu i toliko je sušna da ima delove na kojima kiša nikad nije pala. Fenomen cvetanja pustinje je veoma redak. Dešava se bukvalno preko noći, od jednom is suvog tla, gomile prašine i peska, iscveta bujno cveće i zašareni inače monoton pejzaž u pink i ljubičaste boje.

Za ovu neverovatnu pojavu odgovoran je cvet perene, odnosno seme ove biljke koje usađeno u zemlju godinama može da miruje, a potom samo iznenada procveta. Naravno, za to iznenenadno cvetanje potrebna je i kiše. Kiša koja u ovoj pustinji, ređe nego u ostalim pustinjama sveta, padne jednom u par godina, spere zaštitni sloj semena parene i omogući cvetanje i bujanje pustinjske bašte.Ovo se dešava u proseku svakih pet do sedam godina. 

Ovaj fenomen ne dešava se samo u pustinji Atakama koja je inače najsušnija pustinja na svetu. 

Perena je inače zajednički naziv za više ukrasnih višegodišnjih biljaka koje rastu divlje. Naziv perena su dobile od  latinske reči „perennis“ što znači trajno, a ove biljke mogu da žive od 3 do 30 godina.Biljke se posle cvetanja a u uslovima ne odgovarajućim za život mogu primiriti u razvijene podzemene rizome i tako mirovati do nastanka pogodnih uslova za rast i cvetanje.