Grad je srednjevekovni lepotan, a centar po kome je autentičan, obnovljen je u kasnom srednjem veku.

Frojdenberg (Freudenberg) je mali šarmantni gradić smešten u Nemačkoj saveznoj državi Severna Rajna – Vestfalija.

Gradić ima malo više od 18.000 stanovnika i smešten je u blizini većih gradova – Kelna, Dotmunda i Bona koji su mu na samo sat vremena vožnje automobilom, a do Frankfurta treba svega sat i po. Leži na bržuljkastom području, između 240 i 505 metara nadmorske visine. Celo njegovao područje zauzima 54.5 kvadratnih kilometar, a od toga dve trećine zauzimaju šume. 

Poznat je po svojoj specifičnoj i autentičnoj arhitekturi. Odmah uočljive crno-bele fasade i umrežene grede ovom mestu daju „ono nešto“, zbog čega je grad drugačiji od svih drugih u ovoj zemlji i šire.

U pitanju je najpoznatiji deo Frojdenburga, stari deo grada nazvan „Alter Flecken“ koji se sastoji isključivo od polu-drvenih kućica, kojih ima čak i pedesetak. One su gotovo sve iste- i veličine i izgleda, a većina ih datira još iz XVII veka, kada je grad morao biti obnovljen nakon velikog požara koji ga je zahvatio .

Alter Flecken i njegove kuće su poznate nadaleko, i izvan granica regije. On ima izgled najlepše razglednice, tipičnog bavarskog mesta. Centar grada uključen je u Kulturatras des Landes Nordrihein- Westfalen ( Kulturni Atlas država Severna Rajna- Vestfalija) i poznat kao „spomenik od međunarodnog značaja“.

Zbog istorijskog nasleđa i okolnih šumovitih gorija, u ovom kraju i samom gradu- turizam je veoma razvijena grana. Najbolje vreme za posetu gradu je jesen ili zima, kažu. Tada taj gradić deluje još čarobnije, pogotovo kada sneg ukrasi krovove ovih lepih i neobičnih kućica i beli pokrivač naglasi kontrast.

Neverovatna prašuma koja se nekako ušuškala među betonske zgrade milionskog grada. Od sasvim naivnih sadnica do čitave džungle u sred grada, ovu atrakciju brazilci čuvaju kao oči u glavi, a svet je zbog atraktivnosti ali i ljubavi njenih stanovnika etiketirao kao jednom od najlepših ulica na svetu. Dobrodošli u „Luku Sreće“.

Brazil se smatra kraljevstvom šuma, veliki deo ove zemlje zauzima gusta Amazonska prašuma. Mali deo ove prirode očuvan je i u razvijenim i velikim obalskim gradovima, naročito u Kurtibi, glavnom gradu brazilske države Parana, ali i Porto Alegru, glavnom gradu brazilske države Rio grande do Sul. Ovo je jedan od najvećih gradova Brazila sa 3.8 miliona stanovnika u širem gradskom područiju, on je ekonomski i kulturološki centar juga zemlje. U Porto Alegru („Srećna Luka“ u prevodu), se nalazi i jedna od najlepših i najzelenijih ulica na svetu.

Priča o najzelenijoj ulici na svetu nije zanimljiva samo zbog jedinstvene lepote ove ulice, nego i povezanosti njenih stanovnika sa njom. Zove se Rua Goncalo de Carvalho i nalazi se u središtu grada u delu zvanom „Indipendenza“ (nezavisnost), i da nije asfalta i autombila, lako biste pomislili da se nalazite na širokom šumskom putu. Stotinak visokih stabala Tipuana čine 500 metara dugačku zelenu aleju. Posadila ih je još tridesetih godina prošlog veka grupa radnika iz obližnje fabrike piva.

Godine 2005. gradske vlasti dovele su, zbog gradnje trgovačkog centra, u pitanje njen opstanak, no to je odmah izazvalo masovne proteste i pobune velikog broja stanovnika iz ovog okruga, koji su uspeli da ubede investitora da odustane od svog projekta i očuva ovu gradsku šumu.

Ulicu je 2006. godine gradonačelnik proglasio „istorijskom kulturnom baštinom“ grada Porto Alegre. Zahvaljujući širenju slika i priče o njegovim privrženim stranovnicima te i ljubavi koju su ulagali u zaštitu  ulice- šume, ubrzo nakon ovih događaja ulica je postala planetarno popularna te je i proglašena za jednu od najlepših ulica sveta.

Svako ko bi se tog leta, kada je nastala ova neverovatna pojava svetleće vode, okupao u jezeru preko noći, izašao bi floroscentno plave boje kože tela. Ovaj fenomen izazvali su veliki požari u Australiji, a voda i dan danas ponekad zasvetli.

Neverovatno redak fenomen moglli ste videti pre desetak godina u mreži jezera Gipsland u Australiji. 

Sve je počelo velikim požarima koje je ova zemlja preživela 2006. godine.  Usledila je 2007. godina, velikih pljuskova i velike količine padavina, potom 2008. godina kada je pepeo i kiseonik zasuo vode Gipslanda u ogromnim količinama.

Ovakav događaj bi inače samo podstako množenje gomile bakterija ali posle velikih požara i posle obimnih padavina u Australiji desilo se nešto veoma čudno u Gipsland jezerima, a to je bioluminiscencija vode.

Bioluminiscencija je sposobnost živog bića da samostalno ili uz pomoć simbiota proizvede svetlo – da svetli. Jedno od takvih bića, Morska Iskra ili Noctiluca scintillans, naselio je Gipsland jezera, i zamenio uobičajene zelene Synechococcus mikroorganizme.

U prirodi jeste uobičajeno da jedni organizmi zauzmu teritoriju drugih, to retko kad izgleda ovako spektakularno- jer su mikroorganizmi Morska Iskra, koji tokom dana stvaraju  crvenkaste fleke na jezerima – noću svetlili neon plavom bojom.

Ovi neon mikroorganizmi aktiviraju svetlost na pokrete vode. Tako su leta 2008. i 2009. godine zapmćena po fenomenu neverovatnih svetlećih, nen svetlećih jezera, i svako ko bi ušao na noćno plivanje u Gipsland jezera u Australiji, izašao bi iz vode okupan plavim svetlom. Na koži bi se zadržavale male šljašteće neon čestice. Ovo je izazvalo masovno posećivanje jezera i brdo fotografija koje su završile na društvenim mrežama.

Jezera Gipslanda i dalje ponekad zasvetle, iako nikad tako jako kao tih godina.

Nedavno je Nacional Geographic u svojoj emisiji „Atlas ukletih“, Rumuniju proglasijo jednom od ukletih mesta na svetu, čemu, kako oni kažu, treba da zahvale svojoj tragičnoj istoriji i oholim vladarima. Takođe zaključuju veoma zanimljivu činjenicu, da je narod ovde oguglao na bol i patnju, genetski i iz navike, kako su pređašnje generacije i generacije bile izložene gladi, patnji, strahu, ubijanju, pretnjama, zbog stalnih ratova i gramzivih veleposednika kao i balkanskog osvajačkog i netrpeljivog temperamenta…no ova crkva o kojoj ćemo pisati u daljem tekstu možda ima, a možda nema veze sa ukletom zemljom na kojoj je podignuta.

Baršov je grad u središnjoj Rumuniji, i posle Kluža najvažniji je grad u provinciji Transilvaniji. Prostire se na 267 kilometara kvadratnih, a sa 253 000 stanovnika , koliko je prema poslednjem popisu 2011. živelo u ovom gradu, ovo je sedmi grad po veličini u Rumuniji.  

Najveća atrakcija i znamenitost Baršova je protestantska „Crna crkva“, za koju se pretpostavlja da je najveća gotička crkva između Craigrada i Beča. Izgrađena je između 1383. i 1480. godine, a ime je dobila po požaru iz 1689. godine u kome je nagorela i dobila sadašnju boju. 

U blizini Baršova je i popularni zamak Bran, koji je bio u vlasništvu Vlada Cepeša, koji je bio inspiracija Bremu Stokeru za lik grofa Drakule. Kaštel Braun je srednjevekovno utvrđenje i spomenik kulture nacionalnohg ranga a svet ga zana kao „Drakulin zamak“. Danas je u vlasništviu nadvojvode Dominika Habzburga i kao muzej je otvoren za turiste. 

Crna crkava se i dan danas kao i većina građevina i dešavanja u Transilvaniji vezuje za grofa Drakulu, čak je i sam zamak izgrađen u istom vremenskom periodu (1377. godine), dok je Vlad valdao od 1456- 1476. godine, baš u vremenu izgradnje crkve, koja tada još nije bila poznata pod današnjim imenom. No, meštani veruju u legende da je crkva pocrnela od Vladovog zla i mraka, a pojedini misle i da je naziv marketinški trik.

Uprkos svim ubeđenjima, automobili predstavljaju najrizičnije prevozno sredstvo, opasnije od vozova, autobusa, pa čak i aviona. Iako je sav rizik u rukama vozača, ni drugi putnici nisu ništa manje bezbedni.

Najnovije istraživanje pokušalo je da odgovori na pitanje koje mesto u automobilu je najmanje bezbedno.

Istraživači su analizirali povrede ljudi koji su doživeli saobraćajnu nesreću. Otkriveno je da su ljudi koji sede nazad u većoj opasnosti kako od povreda, tako i od smrti.

Naime, putnici na prednjim mestima imaju zaštitu “erbegova”, dok se o putnicima na zadnjem sedištu nije toliko razmišljalo. Pored toga što većina ljudi ne vezuje pojas kada sedi nazad, ne postoji nikakva zaštita u vidu “erbega”.

Naučnici su ovime pokušali da skrenu pažnju proizvođačima automobila, te da podstaknu inženjere da osmisle odgovarajuću zaštitu vozačima koji se voze na zadnjem sedištu automobila.

Ovo su velike svetske monarhije koje još uvek poštuju i vole kralja, kraljicu, svoje princeze i prinčeve. Iako je većina ovih monarhija čisto ceremonijalnog značenja za vlast i uređenje zemlje kao i za odluke, opet ovi narodi nisu spremni da se odreknu svoje tradicije.

Spomenuli smo Španiju, Holandiju, Belgiju i Norvešku kao i neobično malo kraljevstvo Esvatini, ovo je tek početak priče o „živim“  kraljevinama…

Kraljevina Švedska

Monarh Švedske je kralj Karl XVI Gustaf (74) iz dinastije Bernadota, koji je na presto došao 15. septembra 1973. godine, nakon smrti svog oca Gustafa VI Adolfa. Na tronu će ga naslediti ćerka Viktorija (43), vojvotkina od Vestergotlanda, koja je izmenom zakona 1980. godine automatski postala naslednica, jer od te godine tron pripada prvom, najstarijem nasledniku, bez obzira na pol. Uloga monarha je većim delom ceremonijalna, on je vrhovni komandant vojske i religijski poglavar, dok je zakonodavna vlast u rukama parlamenta, a izvršna poverena vladi.

Kraljevina Danska

Zvanično najsrećnijom zemljom na svetu vlada kraljica Margareta II (80) iz dinastije Giksburg, koja je na presto stupila 1972. godine nakon smrti oca Frederika IX Danskog. Zakon je promenjen i Margareta je nasledila presto mesto ujaka Kunda od Danske. Tome je doprinela popularnost njene porodice. Danska je ustavna monarhija, što znači da vladar ne može sam da donosi odluke. Svaki predlog zakona postaje Zakon kad ga potpišu kraljica i ministar iz kabineta.

Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske

Ovim kraljevstvom vlada svakako najpoznatiji monarh na svetu Elizabeta II (94), iz dinastije Vindzor, koja je na presto došla 6. februara 1952. godine, nakon smrti oca Džordža VI. Ona je monarh u 16 krunisanih zemalja Komovelta i vrhovni poglavar Crkve Engleske. Principi engleske monarhije kažu da je Elizabeta šef države, kojom „vlada ne upravlja“,dok je izvršna i zakonodavna vlast u rukama parlamenta i vlade. Ceo svet zna za ovu monarhiju i da će presto naslediti Elizabetin najstariji sin Čarls, princ od Velsa.

Zemlje komovelta broje 53 države i ulazak je slobodan, zato je bitno odvojiti krunske zemlje Komovelta. Njih je 16 i njima vlada Elizabeta II kao kraljica i šef države. To su: Antigva, Barbuda, Australija, Bahami, Barbados, Belize, Grenada, Jamajka, Kanada, Novi Zeland, Papua Nova Gvineja, Sent Kits i Nevis, Sveta Lucija, Sent Vinsent i Grenandini, Solomonova ostrva, Tuvalu i Ujedinjeno Kraljevstvo.

Ove zemlje imaju generalnog guvernera kao kraljičinog predstavnika a ostale zemlje komovelta koje nisu krunske imaju svoje šefove.I jedne i druge komovelt ujedinjuje u istoriji, vrednostima, kulturi i jeziku. Ukoliko bi neka od krunskih zemalja komovelta postala republika automatski bi prestala da bude članica Komovelta.