Ketrin Hepbern bila je žustra i ekscentrična glumica koja se pojavila u klasičnim filmovima kao što su “Afrička kraljica”, “Pogodi ko dolazi na večeru” i “Na zlatnom ribnjaku”. Sa karijerom dugom više od 60 godina, 1999 . godine, Američki filmski institut proglasio proglasio je Ketrin najvećom ženskom zvezdom klasičnog Holivuda.

Ko je bila Ketrin Hepbern?

Rođena je 12. maja 1907. godine u Hartfordu. Vrlo brzo je postala holivudska zvezda, koja je 1930-ih plenila i blistala u Holivudu. Bila je izuzetne lepote, osvajala je duhovitošću i ekscentričnom snagom koju je unosila u sve svoje likove. Ćerka aktivistkinje i oca lekara uslovilo je da Ketrin odrastala u liberalnoj porodica.

pročitajte još i 10 zvezda koje su postale modne ikone

Roditelji su hrabrili Ketrin da javno govori, izoštri um i što je moguće potpunije stupi u kontakt sa svetom. Srećan porodični život ove porodice narušila je tragična smrt njenog brata. Vremenom je glumica je prevazišla tu veliku tragediju svog detinjstva i postala jedna od najtrajnijih legendi u istoriji kinematografije. Tokom karijere dvanaest puta je bila nominovana za Oskara, a osvojila ih je četiri za najbolju glumicu.

Dok je pohađala ženski koledž Brin Mavr blizu Filadelfije u Pensilvaniji, Ketrin se zaljubila u glumu. Po završetku škole 1928. godine sa diplomom istorije, sledećih nekoliko godina provela je glumeći u predstavama ui oko Njujorka, pojavljujući se u produkcijama na Brodveja. Svoj veliki prodor u filmsku industriju ostvarila je sa RKO Radio Pictures, čiji tim je uočio u predstavi na Brodveju i ponudio joj audiciju za ulogu u filmu Račun za razvod iz 1932. godine. Film je bio hit i upravo zahvaljujući njemu Hepbern potpisuje dugoročni ugovor.

Vremenom je, uprkos ogromnom glumačkom talentu, Holivud počeo da dovodi u pitanje njen nekonvencionalan stav i snažnu ličnost. Odbila je da igra tradicionalnu ulogu holivudske starlete van ekrana, odlučivši da se ne šminka u svakom trenutku, daje intervjue ili uživa u sjaju medijske pažnje. Zabeležen je događaj, koji govori o njenim stavovima. Naime, nakon što joj je neko iz ekipe produkcije RKO, ukrao pantalone, smatrajući da su pantalone neotesane i dečačke, Hepbern je šetala po studiju u donjem vešu, odbijajući da obuče odeću dok ne vrate pantalone.

„Ako se pridržavate svih pravila,propustićete svu zabavu“, reka je tada.

Jedna od retkih koja je konstantno bežala od medijske pažnje i slave tokom većeg dela svog života. Retko je davala autograme, intervuje još ređe. Privatnost joj je bil ajednako važna koliko i karijera, te nije htela da ide na holivudske zabave, a bila je jako protiv glamura i površnog života, kako je nazivala tu eru Holivuda. Tek 1973. godine je počela da daje izjave i prvi intervju je trajao dva sata u jednom tadašnjem američkom šou.

Ono što joj je trajno promenilo život bila je veza sa glumcem Spenserom Trejesijem. Ostvarenje Žena godine (1942), prvi od devet filmova koje će dvojac snimio zajedno, bio je velik poraz. No, par nije poklekao i njihova veza trajala je 27 godina, iako je Trejesi već bila oženjen i odbio je da se razvede od svoje otuđene žene.

Njihova romansa je, pišu savremenici, imala uspone i padove. Ketrin je pet godina pauzirala jer je Trejsi bio bolestan i ona ga negovala. 1967. godine on umire, samo nekoliko dana nakon što je par završio svoj poslednji zajednički film – Pogodite ko dolazi na večeru. Hepbern je dobila Oskara za ulogu u filmu.

„Ako želite da žrtvujete divljenje mnogih muškaraca za kritiku jednog, samo naprijed, udajte se.“

Samo neka od ostvarenja ove izuzetne žene su: Priča o Filadelfiji (1940), Afrička kraljica (1951), Dugo putovanje u noć (1962), Pogodi ko dolazi na večeru (1967), Lav zimi ( 1968), Na zlatnom ribniku (1981). Ketrin Hepbern je umrla je 29. juna 2003. u 96. godini u istoj kući u kojoj je odrasla.

Japanski obrazovni sistem je nešto na šta je cela nacija izuzetno ponosna. Odlikuje ga tradicionalni pristup i zahvaljujući kojem tamošnji đaci nadmašuju vršnjake širom sveta, što dokazuju i rezultati na PISA testovima. Japan je najobrazovanijih nacija na svetu, sa 100 odsto upisanih đaka u obavezno obrazovanje i 0 odsto nepismenih ljudi.

saznajte i koja je to Jedinstvena terapija protiv stresa na poslu

Srednju školu – koukou, koja nije obavezna, pohađa preko 96 odsto učenika širom zemlje, dok u velikim gradovima broj upisanih srednjoškolaca je 100 odsto. Znači, posle osnovne svi nastavljaju sa školovanjem!

Školski sistem u Japanu:

6 godina osnovne škole
3 godine niže srednje škole
3 godine više srednje škole
4 godine univerzitetskog obrazovanja

U toj zemlji se ide čak 210 dana u školu, za razliku od SAD gde se godišnje u školu ide 180 dana. Sama, školska godina u većini japanskih škola podeljena je na tri tromesečja. Prvo traje od aprila do jula, drugo od septembra do decembra i treće od januara do marta.

Učenici viših razreda prosečno u školi provedu 6 sati dnevno radnim danima. Đaci i van škole imaju obaveze – rade domaće zadatke. Letnji raspusti traju 6 nedelja, a imaju još i oko dve nedelje zimskog i prolećnog raspusta.

pročitajte još i : Japanska metoda za bolje pamćenje

Svi predmeti se slušaju u istoj učinioci, osim prakse i laboratorijskih vežbi. U osnovnoj školi, uglavnom jedan nastavnik predaje sve predmete svom razredu. Jedan razred broji oko 40 učenika, a ranije je bilo i viiše od 50 đaka, usled porasta broja stanovnika.

Đaci, izuzev azijskih jezika, širom sveta uče oko 26 do 33 slova, a učenici u Japanu, dok ne završe osnovnu školu, znaju 1,006 kandži znakova. Sa 15 godina, nakon obaveznog obrazovanja, učenici znaju još 1,130 novih znakova. Osim kandži znakova, japanski jezik ima dva fonemska pisma, hiraganu i katakanu. Svako od njih ima po 46 znakova.

Sva tri pisma imaju svoje mesto i način korišćenja: pojedini kandžiji koriste za zapisivanje imenica i korena glagola, hiragana u kombinaciji sa kandžijima služi za zapisivanje gramatičkih nastavaka kao što su glagolska vremena, komparacije prideva… Katakanom se pišu strane reči i onomatopejski izrazi.

Inače, deca u Japanu ne rade kontrolne zadatke do 4. razreda, jer tamošnje škole manire stavljaju ispred znanja. Cilj je da se u prve tri godine uspostave dobri modeli ponašanja i navike. Deca se uče velikodušnosti kako da budu i empatična. Najvažnije je da decu u tom uzrastu nauče kako da poštuju druge, ali i da razviju vezu sa prirodom i životinjama.

U školama u Japanu nema domara i spremačica, jer tamo su učenici odgovorni za svih prostorija koje koriste. Od učionice do toaleta. Zajedničko čišćenje podstiče učenike da pomažu jedni drugima, a brišući stolove i čisteći podove, đaci se uče da poštuju svoj i rad ostalih. Učenici i učitelji jedu za istim stolom. To utiče na izgradnju poverenja između njih, a u toku obroka razgovori koji se vode mogu doprineti izgradnji toplije, porodične atmosfere.

možda vas zanima i Po čemu se to Japan razlikuje od drugih zemalja?

Učenici nakon nastave pohađaju radionice, koje su vrlo popularne, jer uče nove tehnike i veštine. Uz to, đaci jako cene kaligrafiju i poeziju. Šodo je japanska kaligrafija i predstavlja oblik umetnosti, a haiku je oblik poezije. Smatra se da ovaj oblik poezije ima intelektualne, terapeutske i estetske uticaje. Ovim tehnikama đaci se uče sopstvenoj tradiciji, te je više i poštuju.

I gotovo najvažnija stvar na ovoj listi je nošenje uniformi. U cilju uklanjanja prepreka i pomaganja učenicima u promovisanju osećaja zajedništva, je kodeks oblačenja. U gotovo svim srednjim školama je jednobrazno oblačenje prisutno koje podstiče na samoizražavanje drugim metodama, a ne samo kroz stil oblačenja.

Volksvagen kombi, koji je bio simbol svesti, stila života i slobode hipi pokreta 60 –tih godina prošlog veka, počeo je da se proizvodi 8. marta 1950. godine. Zvanično poznat kao Volksvagen Tipe 2 (Buba je bila Tipe 1) ili Transporter, u Americi je postao je ikona američkog pokreta kontrakulture.

Kombi je, navodno, zamisao holandskog biznismena Bena Pona, uvoznika automobila, poznatih kao Buba, u Holandiji. Ovaj Holanđanin je još 1947. prepoznao tržište koje je trebalo kombi. Skicirao je buduće vozilo, a volksvagenovi inženjeri su ideju razvili tri godine kasnije. Zahvaljujući toj saradnji počela je proizvodnja vozila kutijastog oblika sa motorom u zadnjem delu.

Vozilo je dobio brojne nadimke, uključujući “Combi” (vozilo za kombinovanu upotrebu) i “Splittie” (razdvojeno vetrobransko staklo), dok je u Nemačkoj bilo poznato pod nazivom “Buli”. U Americi su ga prvi koristili muzičari i članovi hipi pokreta, kako za prevoz ljudi, tako i za transport opreme za kampovanje, koncerte, a bio je uključen i u antiratne skupove.

Nemačka firma Volkswagen (Skraćeno VW) koja se bavi proizvodnjom putničkih automobila, kombija, autobusa pa čak i kamiona osnovana je 28. maja 1937. godine na zahtev Adolfa Hitlera. Naime, 1933. Hitler je postao kancelar Nemačke i najavio da želi da gradi nove puteve i pristupačne automobile za nemački narod. U to vreme inženjer austrijskog porekla Ferdinand Porše (1875-1951) radio je na stvaranju malog automobila za široke mase. Hitler je Poršeu poslao zahtev da osmisli jeftin automobil, a među mnogim zahtevima bio je i onaj koji se odnosio na motor.

pročitajte još i: Avion sa likom Nikole Tesle

Naime, budući automobil je morao je da ima motor u zadnjem delu i da se hladi vazduhom, a ne vodom. Bio zamišljen da ima brzinu od najmanje 100km/h, a to je značilo i da mora da ima aerodinamičan oblik. Najbolji primer takvog oblika su same bube, insekti,  ili neki drugi tvrdokrilac. Tako, 1938. godine, nastaje fabrika Volksvagen što na nemačkom znači “narodna kola”, u današnjem Volfsburgu.

Pedesetih godina prošlog veka Volksvagen je stigao u SAD, gde je prvobitni prijem bio mlak, delom i zbog istorijske nacističke povezanosti automobila, kao i zbog male veličine i neobičnog zaobljenog oblika. Međutim, 1959. godine reklamna agencija Doile Dane Bernbach pokrenula je revolucionarnu kampanju koja je promovisala manju veličinu automobila kao prednost za potrošače.

Zahvaljujući tome tokom sledećih nekoliko godina VW postaje najprodavaniji auto iz uvoza u Americi. Inače, prvom proizvedenom automobilu u VW fabrici dato je ime KDF-Wagen, skraćeno od “Kraft durch Freude”, što na Nemačkom znači ,”Snaga kroz uživanje“. Nakon svega nekoliko automobila iz te serije, prestala je proizvodnja civilnih i počelo se sa proivodnjom vojnih vozila.

Nakon završetka Drugog svetskog rata Velika Britanija i Amerika su ponovo pokrenule fabriku. Volkswagen automobili bili su omiljeni širom sveta, naročito “Buba”, čiji je poslednji, ali savremeniji, model napravljen u Meksiku u Volkswagen-ovoj fabrici, a objavljena je 2004. godine.

Najstariji Volkswagenov kombi Type 2 prošle godine je napunio 70 godina. Kombi pod imenom “Sofi” je pre sedamdeset godine prodata lokalnoj firmi u Hildešejmu u Nemačkoj za prevoz robe. Taj posao radila je 23 godine, a zatim je prodata kolekcionaru. Međutim, 1992. se ponovo pojavila na prodaji. Kupac Toni iz Danske bio je zainteresovan za kupovinu auta koji ima najmanji broj šasije, a da još postoji. Otputovao je u Nemačku i kupio Sofi.

Posle restauracije Toni i Sofie su putovali širom Evrope, prešavši oko 20.000 km, uz 100.000 km koje je kombi imao na brojčaniku u vreme kupovine 1992. godine. Toni je 2014. godine odlučio da se razdvoji sa Sofi i predao ju je Volkswagenu. Od tog dana Sofi je deo muzeja proizvođača u Hanoveru.

A da li će kombi hipi generacije radovati i neku buduću ostaje da vidimo, do tada rade se testiranja ovog modela: