Portal Edukacija.rs je nastao sredinom 2014. godine sa ciljem da pruži sve potrebne informacije o svim tipovima obrazovanja u Srbiji. Za vrlo kratko vreme postali smo vodeći obrazovni portal u Srbiji.
Kako su neki ljudi završili mesecima, pa čak i godinama zatočeni na aerodromima
Neki to rade u sopstvenom aranžmanu, koristeći aerodromske pogodnosti za zadovoljenje osnovnih potreba. Međutim, drugi bi radije bili na nekom drugom mestu, ali su se našli u milosti i nemilosti birokratskih zavrzlama.
U januaru ove godine, lokalne vlasti su uhapsile trideset šestogodišnjeg muškarca pod imenom Aditja Sing, nakon što je proveo tri meseca života na čikaškom O’Hejr međunarodnom aerodromu.
Od oktobra, on se nalazio u obezbeđenom delu ove vazdušne luke, oslanjajući se na dobrotu stranaca koji su mu kupovali hranu. Spavao je na terminalima i koristio mogućnosti za kupanje. Sve je bilo u redu dok službenik obezbeđenja aerodroma nije zatražio da mu Sing pokaže neki identifikacioni dokument.
Daleko od toga da je on bio prvi koji je imao „produžen boravak“ u nekoj vazdušnoj luci. Nakon analize više od dve decenije istorije svetskih aerodroma, došlo se do raznih priča o osobama koje su provele nedelje, mesece, pa čak i godine na terminalima.
Ipak, interesantno je da nisu svi to radili u sopstvenom aranžmanu.
Utapanje u gomilu
Bilo da se radi o video igrama kao što je Airport City ili temama kao što je „aerodromski urbanizam“, aerodromi često deluju poput mini-gradova. Na kraju krajeva, u svom sklopu često poseduju bogomolje, policijske stanice, hotele, fine restorane, šoping centre i narovno masovni tranzit.
Međutim, ako su aerodromi gradovi, onda su veoma čudne vrste, jer ljudi koji kroz njih prolaze nisu stanari, niti oni koji upravljaju aerodromom žele da se tu bilo ko nastani.
Bez obzira na to, život u vazdušnim lukama je moguć, jer one nude brojne osnovne pogodnosti, neophodne za preživljavanje: hranu, vodu, kupatila i sklonište. I dok radno vreme terminala obično nije 24 časa 7 dana u nedelji, oni se otvaraju u rano jutro i rade do kasno u noć.
Mnogi aerodromi su toliko veliki, da oni koji odluče da tu ostanu, kao čovek na O’Hejru, mogu pronaći način da izbegnu da budu primećeni… bar neko vreme.
Jedan od najboljih načina za „stanovnike“ aerodroma da nekako zaobiđu detekciju je da se jednostavno utope u masu. Pre pandemije, kroz aerodrome u SAD prolazilo je između 1,5 i 2,5 miliona putnika dnevno.
Kada je koronavirus konačno zadao udarac ljudskoj populaciji, taj broj je dramatično pao, čak ispod 100.000 tokom ranih nedelja krize, u proleće 2020.
Ono što je značajno je da je čovek koji je živeo u O’Hejru nešto više od tri meseca, stigao sredinom oktobra 2020., u vreme kada je došlo do oporavka broja putnika. Otkriven je i priveden tek krajem januara 2021., tačno kada se broj putnika znatno smanjio nakon špica putovanja tokom odmora i ponovnog širenja koronavirusa.
Život „ni na nebu ni na zemlji“
Naravno, nisu svi koji nedeljama spavaju na terminalu tu nužno po svojoj želji.
Ako letite dovoljno često, rastu šanse da se s vremena na vreme nađete u kategoriji aerodromskih rezidenata, koji nisu tu zato što to žele.
Dok neki ljudi mogu da rezervišu letove koji će od njih zahtevati da prenoće na aerodromu, drugi će se naći zaglavljeni zbog propuštenih veza, otkazanih letova ili lošeg vremena. Doduše, ove okolnosti retko kada rezultiraju boravkom na aerodromu dužem od dan-dva.
Zatim, postoje oni koji se nesvesno nađu u produženom (na neodređen rok) boravku. Možda najpoznatiji, prisilni dugoročni stanovnik aerodroma je bio Meran Karimi Naseri, čija je priča bila inspiracija za film „Terminal“ s Tomom Henksom u glavnoj ulozi.
Naseri, iranski izbeglica, bio je na putu za Englesku preko Belgije i Francuske 1988., kada je izgubio papire koji su dokazivali njegov status izbeglice. Bez tih dokumenata, on nije mogao da se ukrca u avion za Englesku, ali da apsurd bude kompletan, nije mu dozvoljeno da napusti pariski aerodrom i uđe u Francusku.
Uskoro je postao međunarodna „vruća tema“ kojom niko nije hteo da se bavi. Njegov slučaj je poput ping-pong loptice „skakutao“ od zvaničnika do zvaničnika u Engleskoj, Francuskoj i Belgiji. U jednom trenutku, francuske vlasti su ponudile da mu dozvole da obitava u Francuskoj, ali je Naseri odbio ponudu, navodno iz razloga što je želeo da stigne do prvobitne destinacije, Engleske. Shodno tome, ostao je na aerodromu „Šarl de Gol“ gotovo 18 godina. Napustio je vazdušnu luku tek 2006., kada je morao da bude hospitalizovan zbog narušenog zdravlja.
Još jedan čuveni stanovnik aerodroma je Edvard Snouden, NSA uzbunjivač, koji je proveo više od mesec dana na ruskom aerodromu 2013., pre nego što je dobio azil. Zatim, tu je i saga o Sandžeju Šahu. On je putovao za Englesku maja 2004. s pasošem za britanske građane koji žive van zemlje. Međutim, imigracione vlasti su mu odbile ulazak kada im je postalo jasno da zapravo namerava da emigrira u Englesku, ne da provede na „Ostrvu“ nekoliko meseci, što mu je pasoš i omogućavao. Poslat nazad za Keniju, Sandžej se plašio da napusti aerodom, jer se već odrekao svog kenijskog državljanstva. Konačno mu je dopušteno da napusti aerodrom, kada su mu britanske vlasti posle nešto više od godinu dana dale puno državljanstvo.
U skorije vreme, pandemija Kovida-19 je za posledicu imala još veći broj nehotičnih stanovnika aerodroma. Dobar primer je Estonac pod imenom Roman Trofimov, koji je na Međunarodni aerodrom u Manili stigao letom iz Bangkoka 20. marta 2020. Do momenta njegovog dolaska, filipinske vlasti su zaustavile izdavanje ulaznih viza da bi sprečile širenje virusa. Trofimov je proveo preko 100 dana na aerodromu u Manili, da bi mu na kraju estonska ambasada obezbedila sedište u avionu za povratak kući.
Beskućnici koji traže utočište
Dok većina rezidenata aerodroma, koji su se tu našli mimo svoje volje, žudi da napusti svoj privremeni dom, ima nekih koji jedva čekaju da uživaju u „blagodetima“ vazdušnih luka i zapravo ostanu tu da žive. Veliki aerodromi u Sjedinjenim Državama i Evropi, odavno služe, mada neformalno, kao skloništa za beskućnike.
Iako beskućništvo ima dugu istoriju u SAD, mnogi analitičari vide osamdesete godine kao važnu prekretnicu u toj istoriji, jer su mnogi faktori, uključujući smanjenje federalnog budžeta, deinstitucionalizaciju duševno bolesnih i gentrifikaciju, doveli do naglog porasta beskućnika. U toj deceniji pronalazimo najranije priče o beskućnicima koji žive na američkim aerodromima.
Primera radi, 1986. Chicago Tribune je pisao o Fredu Dilzneru, četrdeset četvorogodišnjem bivšem računovođi, koji je godinu dana živeo u čikaškom O’Hejr aerodromu. Članak ukazuje na to da su se beskućnici prvi put počeli pojavljivati na aerodromu 1984. godine, nakon što je završena železnička veza čikaške tranzitne uprave, koja je omogućila lak i jeftin pristup aerodromu. Novine su izvestile da u čikaškoj vazdušnoj luci živi 30 do 50 ljudi, ali da zvaničnici očekuju da bi se taj broj mogao popeti do 200 duša s dolaskom zimskog vremena.
Problem se nastavio i s ulaskom u 21. vek. Nove priče iz 2018. su izveštavale o porastu broja beskućnika na nekoliko velikih američkih aerodroma u toku prethodnih nekoliko godina, uključujući Hartsfild-Džekson Atlanta međunarodni aerodrom i Baltimor/Vašington međunarodni Targud Maršal aerodrom.
Pandemija konrona virusa je izazvala dodatnu zabrinutost javnosti u vezi sa zdravljem ovih stanovnika velikih vazdušnih luka.
Uglavnom, aerodromski zvaničnici su pokušavali da pruže pomoć svojim dobrovoljnim stanovnicima. Na Međunarodnom aerodromu u Los Anđelesu, primera radi, vlasti su rasporedile timove za krizne intervencije, kako bi radili na povezivanju beskućnika s mestima za stanovanje i drugim uslugama. Naravno, sasvim je jasno da bi većina aerodromskih službenika više volela rešenje koje ne podrazumeva da vazdušne luke budu skloništa za beskućnike.
Najveća i najčešća greška prilikom izbora doručka
Doručak jeste najbitniji obrok u toku dana, međutim, ukoliko nije izbalansiran, može da dovede do gojaznosti i brojnih zdravstvenih problema.
Odavno je poznato koliko je doručkovanje bitan jutarnji ritual. Međutim, nutricionisti kažu da je, pored samog doručka, veoma važno i kako raspoređujemo jutarnje namirnice. Prema njima, prvi jutarnji obrok mora da sadrži voće i povrće u odnosu 50:50, zatim četvrtinu namirnica od celog zrna i četvrtinu proteina.
Takođe, istraživanjima, nutricionisti su došli do zaključka da većina ljudi upravo tokom doručka preskače konzumiranje proteina, a oni zapravo predstavljaju “gorivo” za metabolizam. S druge strane, najčešće, ujutro posegnemo za ugljenim hidratima koji usporavaju funkcionisanje celog organizma.
Pored mesa, mlečnih prozvoda i jaja, proteini se nalaze i u žitaricama, mahunarkama, oraščastim plodovima i lisnatom povrću.
Misteriozni slučaj “Gospodina X-a”
Letnjeg dana 1931., jedan čovek je pronađen kako šeta South State ulicom u Džeksonu (Misisipi). Delovao je kao da je izgubljen. Radilo se o belcu sede kose i mršavog lica. Njegova odeća je bila iznošea i izgužvana, ali na nogama je imao par smeđih elegantnih cipela, kakve su se prodavale za više od 10 dolara u robnoj kući S.P. McRae’s. Nosio je naočare s okvirima i kopču na kojoj je počivalo slovo „L“. U džepovima je imao jeftin sat i jedan peni.
Kada ga je policija ispitivala, delovao je kao ošamućen. Nije mogao da navede svoje ime i adresu, niti da objasni kojim povodom je u Džeksonu. Uhapšen je zbog skitnje. Nakon nekoliko dana, stavljen je u pritvor pod nadzorom doktora K.D. Mičela, nadzornika Državne bolnice Misisipija. Po dolasku u ovu ustanovu, muškarac, za koga je procenjeno da ima oko šezdeset godina, unesen je u spisak pacijenata kao „Gospodin X“.
Ko je on bio? Odakle je došao? Kako se našao sam na ulici daleko na jugu, na početku Velike depresije, ne sećajući se ničega? Meseci su prolazili, a zatim i godine, a Gospodin X je ostao u bolnici, baš kao i misterija o njegovom identitetu. Iz razloga koje niko nije mogao da shvati, prošlost je bila van njegovog domašaja.
Prethodno poznata kao Državno prihvatilište za umobolne u Misisipiju, bolnica se 1931. zapravo sastojala od čitavog niza prenatrpanih baraka, do te mere oronulih da su se pacijenti stalno povređivali komadima gipsa koji su padali s ruiniranih plafona. Što je još gore, bolnica je bila prava vatrena zamka; njene zgrade su bile pune dušeka, posteljine i drugog zapaljivog materijala. Jedan za drugim požarom, uništavali bi delove objekta, što je naravno zahtevalo rekonstrukciju.
1935., četiri godine nakon dolaska Gospodina X, ova institucija se preselila u potpuno novi kampus, nekih 25 kilometara od Džeksona. Izgrađena je na lokaciji gde se nekada nalazila farma na kojoj su radili kažnjenici, dobivši novo ime – „Vitfild“, u čast guvernera Henrija L. Vitfilda, koji je odobrio izgradnju. U periodu od nekoliko dana, pacijenti iz Džeksona su ukrcani u autobuse u grupama. Putovali su rutom Highway 80, pre nego što su skrenuli na dugačak makadamski put uokviren mladim drvećem i sveže posađenim cvećem. Nekih 70 građevina od crvene cigle s belim stubovima, nalazilo se na zelenim travnjacima Vitfilda, povezanih popločanim stazama. Posetilac, koji bi uživao u veštačkom jezeru i širokim tremovima na zgradama, mogao je a pomisli da se ovde radi o letnjem kampu ili univerzitetu a ne ustanovi za duševno obolele.
Tokom prethodnog stoleća, pacijenti u mentalnim ustanovama često su neljudski tretirani i držani su u varvarskim uslovima, da bi četrdesetih godina briga o mentalnom zdravlju počela fokus da stavlja na neke nove modele lečenja, gde su izvesni tretmani imali potencijal da pomognu ljudima, a tu se pre svega radi o psihijatrijskoj farmakologiji, dok su oni nekadašnji mogli samo da nanesu štetu, kao što je lobotomija.
Vreme koje je Gospodin X proveo pod državnom brigom, palo je između ove dve ere, u instituciji ispunjenoj duhom u kojem je izgrađena. Nadzornik „Vitfilda“, dr Mičel, dizajnirao je kampus u skladu s najnovijim naučnim shvatanjima u oblasti psihijatrije. Fizičko okruženje trebalo je da bude mirno i prijatno za oko. Pacijenti su prisustvovali nedeljnim plesovima i filmskim večerima. Nedeljom su se zajedno s osobljem molili u kapeli kampusa.
Voćnjaci, polja i farma za proizvodnju mleka, obezbeđivali su hranu za „Vitfild“. Sposobni pacijenti šili su kombinezone u okviru radne terapije, drugi su muzli krave ili popravljali ograde. Mičel je verovao u pružanje mogućnosti stanovnicima kampusa u smislu da daju doprinos zajednici, jer dostojanstvo poštenog rada može biti spas za uznemireni duh. Naravno, ovo je uveliko pomoglo rastezanju oskudnog budžeta institucije.
Za neke pacijente, koji bi prebrodili privremenu krizu, ovo mirno okruženje je bilo sve što im je bilo potrebno, tako da su odlazili nakon kratkog boravka. Za one koji su patili od težih ili hroničnih poremećaja, bolnica je nudila udobnost i stabilnost. Fokus lečenja je bio na ublaživanju simptoma i obezbeđivanju struktura koje su čuvale pacijente.
U svakom smislu, Gospodin X je napredovao u „Vitfildu“. Radio je u stakleniku bolnice, negovao je biljke i cveće, i otkrio u sebi iznenađujuću zalihu botaničkog znanja. U slobodno vreme je igrao karte s drugim pacijentima i osobljem. Čak, bio je kadar da igra složene igre, poput bridža.
Poznavanje naziva stvari je semantičko, dok je znati kako se nešto radi proceduralno znanje. Ovi delovi mentalnog funkcionisanja Gospodina X-a bili su netaknuti. Ono što je nedostajalo je bilo njegovo autobiografsko pamćenje. Bez njega, on nije imao identitet. Vešt igrač bridža koji nije mogao da se seti kako i kada je naučio tu igru; baštovan bez sećanja ko ga je naučio nazivima cveća ili vrstama koje su rasle u bašti njegove majke.
Gospodin X je provodio sate u biblioteci bolnice, čitajući svu štampu do koje je mogao da dođe. On je svojim lekarima rekao da je u potrazi za nečim što bi moglo da mu podstakne sećanje, nečim što bi mu se činilo poznatim. Međutim, ništa nije profunkcionisalo. Govorio je otmenim južnjačkim akcentom, koji je sugerisao da je bio obrazovan ili da je odrastao među obrazovanim ljudima. Ti ljudi, njegovi ljudi, mogli bi da kažu Gospodinu X-u ko je on. Međutim, niko nije došao u „Vitfild“ da ga potraži.
Mi nismo jedini koji nosimo sećanja o nama samima. Ljudi oko nas, koji dele naša iskustva, imaju sopstvene verzije događaja sačuvanih u svojim glavama. Kada ispričamo priču voljenoj osobi, mi joj darujemo deo našeg života. Sejemo sećanja poput semenja, koje pušta korenje kod ljudi voljnih da nas slušaju.
Unuk jedne bake iz Misisipija, imao je beležnicu u koju bi zapisivao sećanja koja je ona delila. Uvek je bila suzdržana kada je u pitanju bila priča o njenom odrastanju u Misisipiju. Međutim, kako bi krenula da priča, njeno inicijalno oklevanje bi nestalo u momentu.
Dok bi opisivala svoje detinjstvo, neko vreme bi se zadržala na ženi pod imenom Legon Smit Forbs, tetki s majčine strane. Radilo se o dinamičnoj, nekonvencionalnoj osobi, koja se oblikovala u umu unuka. Bila je feministikinja, raspuštenica, alkoholičarka, lezbejka, i to svadljiva.
Legon je bila visoka žena upečatljivog izgleda, a kada je imala pedesetak godina, njeno iscrtano lice je dobilo ružičast sjaj, što je odlika notornih alkoholičara. Nakratko je bila udata, iz svega nasledivši samo titulu „gospođa“ i prezime. Legon je radila čitav život, obavljajući različite poslove. Pokušala je s predavanjem, zatim je vodila prodavnicu kancelarijskog materijala, bavila se nekretninama i poslovima osiguranja. Zatim je ušla u novinarstvo i našla se s Elenor Ruzvelt u izveštavanju o stanju na ruralnom jugu. Takođe je pokrenula prvu marketinšku agenciju u Misisipiju, a suosnivač je bila njena dugogodišnja „drugarica“, Erlin Vajt.
Legon je 1920. praktično patentirala nešto što je u današnje vreme uobičajeno. Sve je počelo sa saradnjom s kompanijom Near East Relief, čuvenom prvom dobrotvornom organizacijom koja je omogućila donatorima da „usvajaju“ decu tako što će ih finansijski izdržavati iz daljine. U vreme popisa 1940., njeno prebivališe je bilo navedeno kao „Državna bolnica Misisipi u Vitfildu“.
Neko bi pomislio da je Legon tamo završila zbog alkoholizma, međutim, ne, „Vitfild“ je bio još jedna stanica u njenoj karijeri. Zaposlena je jula 1938. kao direktorka za odnose s javnošću. Ranije su se administratori ili povremeni izvođači bavili ovim poslom, ali je neko ubedio bolnicu da bi trebalo da koristi namensko osoblje za vezu s medijima. Po svoj prilici, taj neko je bila Legon. Kreiranje radnog mesta praktično ni iz čega, bila je jedna od njenih specijalnosti.
Legon se uselila u ženski dom za osoblje u „Vitfildu“. Njeno putovanje na posao se svodilo na šetnju uređenim stazama, najpre do trpezarije za doručak za zajedničkim stolovima, a zatim do upravne zgrade s kupolom na vrhu. Imala je rolodek pun kontakata s regionalnim novinama i časopisima. Takođe je imala iskustva u pisanju članaka za koje je znala da će biti objavljeni. Sada je samo trebalo da pretražuje bonicu u potrazi za idejama za priče.
Legon je došla do Commercial Apeala, novina iz Memfisa u Tenesiju, koje su uživale u velikom tiražu na jugu i bile u stalnoj potrazi za sadržajem za svoj nedeljni foto dodatak, koji se u novinskim poslovima zove rotogravura. Legon je predložila da se novine prošire na dve stranice o najsavremenijoj mentalnoj bolnici u kojoj je nedavno počela da radi. Rekla je da će sama otputovati u Memfis i lično dostaviti fotografije. Novine, verovatno željne lakog načina da popune par stranica, složile su se s tim.
Na dan kada je trebalo da uđe u voz za Memfis, Legon je naišla na karton pacijenta koji je probudio njene novinarske instinkte. Kako je ulazila u temu, shvatila je da je priča mnogo senzacionalnija od fotografija iz „Vitfilda“, koliko god da je kampus bio uređen i atraktivan. Radilo se o stvari koje je javnost bila gladna, zbirka radio melodrama i matine filmova, priča na koju pisac naiđe samo nekoliko puta u životu, ako uopšte i doživi tako nešto.
Ligon je otkrila Gospodina X-a.
Vraćanje beba ajkula iz mrtvih
Biolozi spasavaju bebe ajkula i raža, pružajući nerođenim životinjama šansu da prežive.
Tri sata je ujutro na Malti, a u tišini pre nego što se većina stanovništva probudi i započne radni dan, jedna ajkula treba da se porodi. Stvar je čudna ne samo iz razloga što se sve dešava na kopnu, već i zbog toga što je ajkula koja je u pitanju mrtva.
Okružen porodavcima koji se pripremaju za početak dana na veleprodajnoj ribljoj pijaci u Valeti, Greg Norvel pažljivo provlači prste po trbuhu male ajkule, mačke bljedice. Ovo elegantno morsko biće je dugačko samo pola metra, krem boje s „galaksijom“ crnih tačaka. Tamo gde je koža ajkule tanka, oko unutrašnjih organa i materice, Novel prstom pritiska prema unutra i oseća nešto kruto i tvrdo. Zatim nežno gura predmet, ohrabrujući ga da se vrati prema kloaci, otvoru koji deli crevni, urinarni i reproduktivni trakt morskog psa. Konačno se pojavljuje, ne veća od Novelovog malog prsta, posteljica u kojoj još uvek tiho postoji život.
Novel će ovo uraditi s desetinama ajkula pre isteka jutra. Dok prodavci počinju da čiste belu ribu i filetiraju škarpinu, on će se kretati između plastičnih gajbica s naslaganim ribama i ajkulama upakovanim u led, identifikujući ženke u potrazi za njihovim jajašcima. Svako jajašce koje pronađe stavlja pažljivo u kontejner s morskom vodom za transport. On i njegov tim u okviru organizacije Sharklab-Malta, čiji je i osnivač, pokušaće da svakoj nerođenoj ajkuli pruži šansu za život.
Sharklab-Malta je jedna od najmanje tri grupe na Mediteranu koje su preuzele brigu o nekoliko vrsta ajkula i njihovih bliskih rođaka, raža. Skupljanjem beba iz ženki koje bivaju uhvaćene u ribarske mreže, često kao usputni ulov, i koje se zatim nađu na tezgama trgovaca, grupe se nadaju da će napraviti malu razliku u svetu koji nije nežan prema ajkulama.
Međunarodna unija za očuvanje prirode (IUCN), procenjuje da se više od trećine od 1.147 vrsta morskih pasa i raža u svetskim okeanima suočava s izumiranjem. U članku objavljenom ranije ove godine, objavljeno je da su istraživači otkrili da se broj okeanskih ajkula i raža smanjio za 71 odsto samo u poslednjih 50 godina, prvenstveno zbog preteranog izlovljavanja, kao i nenamernog hvatanja mrežama i udicama namenjenim drugim vrstama.
Pre nego što prvi sunčevi zraci dotaknu vrhove palmi i okupaju Mediteran, Novel će napustiti ribarnicu s pregršt novih posteljica s embrionima. Bebe koje nastanu od njih igraće dve uloge: prvo, služiće kao ambasadori svoje vrste, učeći decu i odrasle da vide ajkule kao fascinantne, vitalne i nadamo se bića vredna zaštite. Drugo, one će delovati kao zamorci, pomažući u usavršavanju standardizovanih procedura za odgajanje beba kao što su one same. Gotovo deceniju nakon što je Novel započeo prve eksperimenta s jajašcima prikupljenim na pijaci, naučnici koji rade na njima, nadaju se da su ove metode spremne za usvajanje i za druge vrste ajkula i raža.
Srećom, između 30 i 40 odsto ovih vrsta se razmnožava tako što mužjaci oplođuju jaja unutar ženki, da bi one svaki rastući embrion izbacile na okeansko dno, zatvoren u posteljicu. Ova kožna torbica služi kao mala spoljna materica, prepuna hranljivog žumanceta koje hrani mladu ajkulu.
Ova strategija je do te mere uobičajena u porodici ajkula, da se posteljice s jajima često nalaze izbačene na plažama, zamršene u klupko morskih algi. Najčešće su tamno smeđe ili crne, poput nabijenog kožnog novčanika, s vretenastim, uvijenim krakom na svakom uglu, poput aktuelnih zaštitnih maski koje nosimo zbog epidemije Kovida-19.
Naučnici se nadaju da tehnike ustanovljene na Mediteranu mogu pomoći vrstama koje se suočavaju s mnogo većim rizikom od izumiranja, za razliku od relativno bezbedne mačke bljedice.
„Neki ljudi pitaju ’ako uzimate ova jaja da li spasavate populaciju?’. Ne, ne radimo to“, kaže Novel. „Ako možemo vratiti dve za svaku ulovljenu jedinku, fantastično. Ipak, ceo ovaj proces nam je na kraju omogućio da sagledamo metodologiju i razvijemo metodu koja se može koristiti bilo gde u svetu.“
Kolumbov dan ili Dan autohtonih naroda? – praznik mračne prošlosti
Kolumbov dan su kao praznik začeli italijanski imigranti, koji su se u Sjedinjenim Američkim Državama suočavali s proganjanjem i omalovažavanjem. Međutim, za mnoge druge je reč o simbolu kolonizacije i ugnjetavanja starosedelačkih naroda.
Da li je Kristifor Kolumbo bio herojski istraživač ili zločinac? Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga kome je upućeno. Čitava gužva u vezi s tim kako i da li Sjedinjene Američke Države treba da slave iskrcavanje italijanskog navigatora na američko tlo 1492., izaziva kontroverzu generacijama.
Federalni praznik, koji se slavi drugog ponedeljka oktobra, Kolumbov dan, nastao je u okviru pokreta s kraja 19. veka, u čast italo-američkog nasleđa u vreme kada su se imigranti iz Italije suočavali s velikim problemima.
Međutim, u međuvremenu je ovaj praznik stavljen pod lupu, jer slavi čoveka čiji je „otkrivanje“ Amerike donelo stradanje jednog drugog naroda: američkih starosedelaca. Poslednjih decenija, u mnogim državama i gradovima je Kolumbov dan zamenjen Danom autohtonih naroda.
Ove godine, SAD će proslaviti svoj prvi nacionalni Dan autohtonih naroda, u komemoraciji koju je predsednik Džo Bajden proglasio danom „u čast naše raznolike istorije i domorodačkih naroda koji su doprineli oblikovanju ove nacije“. Bajden je takođe izdao proglas za Kolumbov dan, priznajući doprinos Italo-Amerikanaca, kao i „bolnu istoriju grešaka i zločina“, proisteklu iz istraživačkih misija Evropljana. Evo kako je Kolumbov dan začet i kako je pokret da se on zameni dobio na zamahu:
Rane proslave Kolumbovog dana
Oktobra 12. 1492., nakon putovanja koje je trajalo 10 nedelja, posada Kristifora Kolumba je spazila „Novi svet“. Tri broda koja su plovila pod zastavom španske krune, uskoro će spustiti sidra, verovatno kraj ostrva poznatog kao Gvanahani, koje će Kolumbo krstiti „San Salvador“.
To je bio početak jedne nove ere u istoriji zapadne hemisfere, događaj koji se obeležava u SAD od osnivanja nacije 1776. Međutim, do pred kraj 19. veka, proslave su uglavnom bile ograničene na katoličke i italo-američke enklave na istočnoj obali, gde su mnogi na Kolumba gledali kao na neustrašivog istraživača, koji je bio otelotvorenje progresa i hrabrosti. Za ove ljude, Kolumbo je predstavljao njihov neizbrisiv doprinos društvu, koje je s podozrenjem gledalo na katolike i Amerikance italijanskog porekla.
Slavljenje Kolumba je dobilo na zamahu kako se italijanska imigracija od malih zajednica pretvorila u pravu „najezdu“. Počev od 1880-ih, Italijani su u velikom broju pristizali u SAD u potrazi za boljim životom. Međutim, nisu svuda nailazili na dobrodošlicu. Etiketirani kao prevrtljivi i skloni kriminalu, Italijani su bili predmet rastuće netrpeljivosti.
Godine 1890., antiitalijansko raspoloženje je proključalo u Nju Orleansu, nakon ubistva šefa policije, Dejvida Henesija, čuvenom po hapšenjima Italo-Amerikanaca. U kasnijem sledu događaja, više od stotinu ljudi poreklom sa Sicilije je uhapšeno. Devetorici je suđeno, ali su oslobođeni optužbi u martu 1891. Međutim, pobesnela rulja se pobunila i provalila u gradski zatvor, gde je pretukla, streljala i obesila najmanje 11 zatvorenika italijanskog porekla. Niko od od izgrednika koji su linčovali te ljude nije procesuiran. Ovaj slučaj je zabeležan kao jedno od najvećih masovnih linčovanja u istoriji zemlje.
Od međunarodnog incidenta do nacionalnog praznika
Ova brutalna ubistva su stvorila tenzije između SAD i Italije, koja je tražila obeštećenje. U početku su Sjedinjene Američke Države to odbile, zbog čega je Italija povukla svog ambasadora i prekinula diplomatske odnose, na šta su SAD recipročno uzvratile.
Ipak na kraju, u pokušaju da umiri Italiju i prizna doprinos Italo-Amerikanaca, na proslavi 400. godišnjice Kolumbovog dolaska, predsednik Bendžamin Herison je 1892. proglasio „Dan otkrića“ nacionalnim praznikom, priznajući Kolumba kao „pionira napretka i prosvetljenja“. Na kraju su odnosi između Italije i SAD popravljeni, a u ime obeštećenja Amerikanci su platili 25.000 dolara.
Decenijama nakon masovnih linčovanja, italo-američki zagovornici su se zalagali za svenarodni praznik, da bi savezne države polako počele da ga usvajaju. Predsednik Frenklin D. Ruzvelt ga je 1934. proglasio državnim praznikom, a 1971. je Kongres promenio datum s 12. oktobra na drugi ponedeljak oktobra.
Ovaj praznik, piše istoričar Benedikt Dešamp, „omogućio je Amerikancima italijanskog porekla da u isto vreme slave svoj italijanski identitet, svoju specifičnost kao etnička grupa i svoju odanost Americi“.
Inicijativa za Dan autohtonih naroda
Kolumbov dan je na prvom mestu bio proslava Italijana. Međutim, za mnoge koji su među precima imali pripadnike starosedelačkih naroda, to je bio šamar u lice, slavljenje invazije, krađe, brutalnosti i kolonizacije. Kolumbo i njegova posada, podsticali su i sami vršili otmice, porobljavanje, prisilnu asimilaciju, silovanja i seksualno zlostavljanje domorodaca, uključujući i decu; starosedelačko američko stanovništvo se nakon kontakta s Evropljanima prepolovilo. Za domorodačke Amerikance, iskrcavanje koje su neki slavili kao dan trijumfalnog otkrića, bilo je zapravo upad uljeza na zemlju koja je milenijumima bila njihov dom.
Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, panindijanski i „Red Power“ pokreti, okupljali su starosedeoce koji su počeli da skreću pažnju javnosti na mračnu istoriju „heroja“. Primera radi, 1970. godine, anonimni demonstranti iscrtali su „Red Power“ slogane na statuu čoveka koji je „otkrio Ameriku“ usred njujorškog Kolumbovog kruga, uoči proslave Kolumbovog dana.
Osamdesetih i devedesetih godina, protesti protiv ovog praznika su jačali. Godine 1990., pred stogodišnjicu masakra kod Vunded Nija, kada su američki vojnici pobili oko 300 pripadnika naroda Lakota, izdavač domorodačkog porekla, Tim Gjago, apelovao je na guvernera Južne Dakote da tu godinu proglasi godinom pomirenja i promeni Kolumbov dan u praznik pod imenom „Dan američkih starosedelaca“. Guverner, Džordž S. Mikelson, složio se s tim, tako da je novopečeni praznik zamenio Kolumbov dan u toj saveznoj državi.
Dve godine kasnije, pred 500. godišnjicu Kolumbovog iskrcavanja, grupe koje zastupaju prava starosedelačkih naroda lobirale su u Ujedinjenim nacijama i lokalnim vladama da ne učestvuju u međunarodnim proslavama. Grupa pod nazivom „Resistance 500“, formirana je u Bej Eriji kao odgovor na inicijative poput organizovanja događaja u kojem replike Kolumbovih brodova treba da uplove u luku San Franciska. Gradsko veće Berklija je prepoznalo grupu kao operativnu i jednoglasno je usvojilo njen predlog, da se Kolumbov dan zameni praznikom pod nazivom „Dan solidarnosti sa starosedelačkim stanovništvom“. Aktivisti koji se bore za interese autohtonih naroda odneli su još jednu pobedu kada je putovanje dotičnih brodova opozvano zbog rastućeg pritiska.
Kolumbov dan u današnje vreme
Mada su italo-američke grupe protestovale zbog tog poteza, on je samo podstakao postojeći aktivizam među domorocima. Tokom 2010-ih, Dan autohtonih naroda (neki ga zovu i Dan američkih domorodaca), dobio je na snazi, budući da su ga usvojili brojni gradovi širom zemlje. Danas je to praznik na Aljasci, u Ajovi, Mejnu, Minesoti, Novom Meksiku, Nevadi, Severnoj Karolini, Oregonu (koji slavi i Kolumbov dan i Dan američkih domorodaca), Južnoj Dakoti, Vermontu i Viskonsinu.
Pored toga, u velikom broju američkih saveznih država je potpuno obustavljeno slavljenje Kolumbovog dana. Po Pew Researchu, samo 21 savezna država nudi zaposlenima u vladi plaćen slobodan dan svakog drugog ponedeljka u oktobru.
Čak je i Kolumbus u Ohaju, najveći grad koji je dobio ime po italijanskom navigatoru, „promenio pesmu“: 2018. je ukinuo slavljenje Kolumbovog dana, da bi 2020. 12. oktobar bio proglašen za Dan autohtonih naroda. „Nemoguće je razmišljati o nekoj pravednijoj budućnosti a da se ne prepoznaju izvorni grehovi iz naše prošlosti“, rekla je predsednica gradskog saveta Kolumbusa, Šenon Hardin.
U sličnom duhu, aprila 2019., gradonačelnica Nju Orleansa, LaToja Kantrel, izvinila se za 1891 linčovanje Amerikanaca italijanskog porekla, više od sto godina nakon incidenta. „Neki ljudi nisu želeli da se javno izvinim danas“, rekla je Kantrel. „Ipak, ja imam odgovornost da se suočim s onim što je preda mnom, kao i da govorim iskreno u vezi s izazovima na koje nailazimo, one koji oblikuju našu istoriju i što je još važnije, našu budućnost.“
Jednostavan trik da bele patike ponovo budu blistavo čiste
Ukoliko imate poteškoća da očistite omiljeni par belih patika, uz pomoć ovih sastojaka, koje imate u svojoj kuhinji, brzo ćete dobiti nazad svoje blistavo bele i čiste patike.
Iako nam vreme više ne dozvoljava da nosimo bele patike, pre nego što ih odložite u orman do naredne sezone, treba ih očistiti. Naravno, svako ko je ikada imao beli par patika zna da ovo uopšte nije lak zadatak. Na svu sreću, postoji jednostavan trik kako će omiljene patike ponovo biti blistavo bele- kao nove!
I am a miracle worker pic.twitter.com/BeivqBtdrv
— halloween queen (@sarahtraceyy) October 15, 2017
Magična soda bikarbona
Pre nego što krenete u proces čišćenja, sa patika skinite pertle. U lavor sipajte jednaku količinu sode bikarbone i deterdženta za sudove. Pomešajte sastojke i starom četkicom za zube istrljajte materijal patika.
Zatim, patike ostavite po strani i u zavisnosti od stanja patika, pustite da pasta deluje određeno vreme. Isperite patike i ubacite ih u veš mašinu.
Novinari Marija Resa i Dmitrij Muratov dobili Nobelovu nagradu
Filipinki i Rusu su dodeljene Nobelove nagrade za 2021., prvenstveno iz razloga povećanog broja pretnji nezavisnom novinarstvu širom sveta.
Novinarka s Filipina i njen kolega iz Rusije, dobili su Nobelovu nagradu za 2021., jer je Norveški komitet prepoznao vitalan značaj koji nezavisni mediji imaju po demokratiju, upozorivši da su oni pod pojačanim napadima.
Marija Resa, šefica i suosnivač Rapplera, kao i Dmitrij Muratov, glavni i odgovorni urednik Novaya Gazete, imenovani su kao ovogodišnji laureati od strane Berit Rajs-Andersen, predsednice Norveškog Nobelovog komiteta.
„Slobodno, nezavisno novinarstvo, bazirano na činjenicama, služi za zaštitu od zloupotrebe moći, laži i ratne propagande“, rekla je Rajs-Andersen, pohvalivši „hrabru borbu dvoje novinara za slobodu izražavanja, koja je preduslov za demokratiju i trajni mir.“
Sloboda medija bila je od suštinskog značaja za promovisanje „bratstva među narodima, razoružanja i boljeg svetskog poretka“, rekla je ona, dodavši da odbor smatra Resu i Muratova „predstavnicima svih novinara koji se zalažu za ove ideale u svetu, u kojem se demokratija i sloboda štampe suočavaju sa sve nepovoljnijim uslovima.“
NVO „Reporteri bez granica“ (RSF), koja se zalaže za slobodu medija, kaže da su od početka godine ubijena 24 novinara, dok ih je 350 zatvoreno. Ova organizacija je nagrađivanje nazvala „pozivom na mobilizaciju za odbranu novinarstva“.
Pedeset osmogodišnja Marija Resa je bivša šefica CNN-ove kancelarije na Filipinima, a vlasnica je informativnog portala Rappler, koji je osnovala 2012. Ona i njen medij suočili su se s brojnim krivičnim tužbama i istragama nakon objavljivanja priča vezanih za predsednika Rodriga Duartea i njegov krvavi „rat droge“.
U nedavnom intervjuu, Resa, koja je platila kauciju da bi se branila sa slobode, čekajući žalbu na presudu u slučaju „sajber“ klevete, za koju joj preti do šest godina zatvora, rekla je da nagrada ide na račun Rapplera, konstatovavši da je Nobelov komitet za mir prepoznao da „svet bez činjenica znači svet bez istine i bez poverenja.“
Kada činjenice postanu diskutabilne, osvrnula se ona, i kada „najveći svetski distributer vesti daje prednost širenju laži prožetih besom i mržnjom, onda novinarstvo postaje aktivizam. Radi se o činjenicama, zar ne?“ Ona je za norvešku televiziju izjavila da je nagrada i njoj lično i Rappleru ulila „ogromnu energiju za nastavak borbe.“
Pedeset devetogodišnji Muratov, koji je bio jedan od osnivača nezavisnog dnevnika Novaya Gazeta 1993., a od 1995. i glavni i odgovorni urednik, izjavio je za informativni servis Telegram Podyom: „Nastavićemo da predstavljamo rusko novinarstvo, koje je trenutno pod velikim pritiskom. To je sve.“
Ruska novinska agencija Tass, kasnije ga je citirala kako je nagradu „zaslužila Novaya Gazeta, kao i oni koji su dali živote braneći pravo ljudi na slobodu govora. Sada kada više nisu s nama, Nobelov komitet je verovatno odlučio da ja budem taj koji treba to da kaže javno.“
Zatim je nastavio s navođenjem imena novinara koji su u Rusiji ubijeni zbog svog rada: „Ovo je za Igora Dominikova, Jurija Ščekočikina, za Anu Stepanovnu Politkovskaju, ovo je za Nastju Baburovu, ovo je za Natašu Estemirovu i Stasa Markelova. Ovo je za njih.“
Kristof Deloar, generalni sekretar RSF-a, rekao je da „ima razloga za radost, jer je ovo izvanredna počast novinarstvu, počast dvema neverovatnim ličnostima, Mariji i Dmitriju“, dodavši da je postojao osećaj da nešto pod hitno mora da se uradi, jer je novinarstvo u opasnosti, ono je oslabljeno a novinari ugroženi u celom svetu.
Po najnovijem svetskom rangiranju RSF-a, situacija u domenu slobode medija je „teška ili veoma ozbiljna“ u 73 odsto od 180 zemalja koje su ušle u analizu, odnosno „dobra ili zadovoljavajuća“ u samo 27 odsto rangiranih država. Pokušaji da se uguše nezavisni mediji, od fizičkog nasilja preko državne cenzure do ciljanog finansijskog pritiska, sve su brojniji širom sveta, kaže ova grupa.
Profesionalna etika Novaye Gazete bazirana na činjenicama i integritetu, važan je izvor informacija u izraženom cenzorskom ambijentu ruskog društva, i to onih informacija koje se ne spominju od strane drugih medija, konstatovao je komitet. Uprkos maltretiranjima, pretnjama i nasilju, Muratov je odbio da se odrekne nezavisne politike lista koji uređuje.
Glasnogovornik Kremlja, Dmitrij Peskov, čestitao je Muratovu na dobijanju Nobelove nagrade, nazvavši ga „talentovanom i hrabrom osobom“.