Novo otkriće poljuljalo je dosadašnje pretpostavke o samom lovu naših predaka.

Ljudi pecaju od davnina, a prvo, za ribolov su koristili ruke, pa koplja. Osmišljavanjem udica, lov na ribe je umnogome olakšan. Prve udice, nastale du pre oko 20 000 godina u Japanu. Otkriće najstarije, s namerom zakopane udice, promenilo je dosadašnje pretpostavke o našim precima.

Kako su naši preci lovili ribu?

Naime, udica je pronađena kraj skeleta na ostrvu Almor u Indoneziji. Udica je zakopana zajedno s telom, u okviru običaja da duša ima nešto da nosi u zagrobni život. Međutim, ono što je iznenadilo istraživače jeste činjenica da skelet pripada ženskoj osobi. Ovo otkriće menja samo mišljenje o položaju žena u praistorijskim zajednicama.

Udice za pecanje dolaze u dva oblika- kuka i krug, a u ovom grobu pronađene su obe. To, prema istraživačima, sugeriše da oni koji su sahranili ovu ženu, želeli su da nastavi da peca i u zagrobnom životu.

Iako kod na primer Aboridžana nije ništa čudno da i žene pecaju uz pomoć kuke, dok muškarci koriste koplje, uloga žene u praistoriji, kada je lov u pitanju, je često ignorisana ili pogrešno protumačena u modernom dobu.

Britanska kraljevska porodica veoma je kruta kada su kraljevski protokoli u pitanju, pa tako ni kraljica Elizabeta nije izuzetak. Međutim Njeno visočanstvo, tokom praznika, pravi zanimljiv izuzetak od tradicije.

Mnogo je toga čega se cela kraljevska porodica Britanije pridržava kada su u pitanju običaji i tradicija. Kraljica Elizabeta tako na primer nosi novac sa sobom samo jednom nedeljno i jede isti doručak svakog jutra. Takođe, postoje pravila ponašanja koja svi moraju da poštuju, pa se tako, na primer, s kraljicom ne smemo rukovati.

I pored svega ipak, kraljica je i te kako voljna da prekrši tradicionalna pravila i to jednom  i uvek u isto vreme tokom godine- za Božić.

Kraljevska božićna tradicija

Naime, kraljevska porodica ovaj praznik provodi u zamku Sandriganu. Taj dan, kraljica Elizabeta tradicionalno krši pravila i obrasce kraljevske porodice.

Naime, nakon što se postavi sto i svi sednu da uživaju u prazničnoj gozbi, glavni šef kuhinje ostaje u prostoriji i s Njenim visočanstvom popije čašu viskija- otkrio je bivši šef kraljevske kuhinje Daren MekGardi.

“Baš pre samog jela, glavni šef koji je na dužnosti, dolazi u trpezariju i seče meso koje je spremio. Zatim, visočanstvo mu pruža čašu viskija i njih dvoje nazdravljaju”, rekao je MekGardi i dodao: “Ovo je jedini put u toku godine kada je šefu kuhinje dozvoljeno da uđe u trpezariju, i razume se, šefovima je ovo omiljena tradicija.”

Hrana je potrebna našem organizmu kako bi pravilno funkcionisalo. A šta se dešava kada prestanemo da unosimo hranu?

Dobro poznata, navodno i naučno potvrđena, činjenica kaže da čovek može bez hrane da preživi tri do pet minuta, bez vode u proseku tri dana, a bez hrane oko 30 dana. Dok gladujemo, telo prolazi kroz tri metabolička procesa, pokušavajući da održi pravilnu funkciju svih organa. Koje su to faze i šta se dešava kada stignemo kod treće saznajte od Marka Kona u emisiji Super nauka , na eduTV.

Još emisija naći ćete OVDE.

Već vekovima, u pečenim krompirićima uživa na milion ljudi širom sveta, a neretko pomfrit je sastavni prilog uz brojna jela. Znate li kako je nastao pomfrit i ko je tvorac ove grickalice?

Istoričari tvrde da ono što danas nazivamo pomfritom (engl. “French fries”- francuski prženo, prženo na francuski način), zapravo je nastao u Belgiji. Krajem 1600-tih godina, seljani u ovom zemlji su imali trend da  za užinu tanko seku ribu, prže je i zatim da grickaju komadiće.

Pogledajte još: Kako je nastao čips?

Prvi pomfrit  istoriji

Međutim, zimi, bilo je veoma teško doći do ribe, pa su za anternativu iskoristili krompir. Naime, seljani su sekli krompir na isti način kao i ribu, pa je tako, prema nekim istoričarima, nastao i najraniji oblik pomfrita. Tokom Prvog svetskog rata, američki vojnici prvi put su imali kontakt s ovim krompirastim zadovoljstvom. Budući da je u južnoj Belgiji dominantan francuski jezik, Amerikanci su nadenuli prisvojni pridev “francuski” koji je u engleskom jeziku ostao i do danas. Što se srpskog jezika tiče, naziv pomfrit potiče iz francuskog “pommes frites”.

Francuski ili belgijski pomfrit?

Ipak, drugi istoričari tvrde da je pomfrit zaista nastao u Francuskoj. Sitno seckani prženi komadi krompira prvi put su se prodavali na uličnim tezgama u Parizu, 1780-tih godina. Tada, uoči Francuske revolucije, krompiri su bili najrasprostranjenija i najjeftinija namirnica i bili su predstavljeni kao hrana običnih ljudi.

Pogledajte još: Istorija Bambijevog Plazma keksa

Kako su se onda Amerikanci zabunili?

U nekim istorijskim spisima predsednika Tomasa Džefersona, spominju se “pommes de terre frites en petites tranches”, odnosno “duboko prženi prethodno sirovi sitni komadi krompira”. Istoričari tvrde da je taj recept stigao od francuskog kuvara Honorea Žulijena, a da je tokom 1850-tih postao popularan recept u brojnim objavljenim američkim kuvarima.

Uglavnom, navodno, Džefersonu je 1802. godine za večeru poslužen “krompir na francuski način”. Kasnije, 1856. godine, “francuski prženo” odnosno pomfrit, prvi put je spomenut u “Kuvaru za sluškinje” E.Varena.

Nadograđeni recept glasio je ovako: “Francuski prženi krompirići- Isecite sveže krompire u tanke kriške, stavite ih u ključalu mast i dodajte malo soli. Pecite ih dok ne poprime zlatnosmeđu boju, a zatim ih iscedite”.

U 20. veku, engleski termon “french fried” počeo je da se odnosi na proces kuvanja u dubokom ulju, odnosno, na “duboko prženje” brojnih namirnica, poput kolutova luka ili komada piletine.

Svakome se sigurno makar jednom desilo da se toliko najeo, da je mislio da će mu želudac doslovno pući. Uoči novogodišnjih praznika i slava, kada je prejedanje skoro pa deo tradicije, odgovaramo na pitanje može li do pucanja želuca zaista doći?

Na šampionatu jedenja hot dogova u SAD ove godine, pobednik je pojeo 72 hot doga. Aproksimativno, ovaj čovek je u svoje telo uneo oko 7,57 kilograma hrane za nekoliko minuta, a želudac mu nije pukao. Jednostavno rečeno, mozak je zapravo taj koji ima poslednju reč kada je obedovanje u pitanju.

Ipak, verovatno se pitate da li savršeno zdrav želudac može da eksplodira usled prejedanja. Ako je verovati naučnicima, zasad, zabeleženo je samo šest ovakvih slučajeva. Tako da, odgovor na pitanje je: ne, želudac ne može tako lako da pukne.