Pitanje koje intrigira: kada se zapravo dogodilo prvo ubistvo u istoriji čovečanstva?

Istoričari i naučnici sproveli su istraživanje i otkrili zanimljive podatke.

Naime, otkriveni su ostaci koji ukazuju da je osoba preminula od zadobijenih udaraca u glavu. Pronađeni ostaci stari su 430 hiljada godina, a naučnici su pokušali da utvrde šta je dovelo do smrti individue.

Da li je ovo prvi slučaj ubistva ikada zabeležen?

Pećina na severu Španije skrivala je ostatke lobanje stare 430 hiljada godina. Nakon otkrića, arheolozi su pretpostavili da je reč o osobi koja je stradala od udarca tupim predmetom u glavu. Ukoliko je ova pretpostavka tačna, onda je reč o najstarijem poznatom ubistvu u istoriji.

Međunarodni tim istraživača radio je na rekonstrukciji događaja. Prvi korak obuhvatao je i rekonstrukciju lobanje, koja se raspala u 52 komada.

Lobanja je otkrivena u pećini, gde je hiljadama godina bila zakopana u jami planine Atapuerka ispod gline. Jama je poznata po nazivu Sima de los Huesos ili, u prevodu, “jama kostiju”. Otkrivena je 1984. godine, a u njoj su pronađeni ostaci koji datiraju iz srednjeg ledenog doba. Otkriveni ostaci pripadali su ranim neandertalcima.

Jedini put do jame vodi kroz vertikalni kanal dubine od oko 12 metara, a naučnici nisu sigurni kako su tela dospela tamo, iako se veruje da su namerno bačena u jamu.

Utvrđeno je da je osoba umrla mlada, a da se na lobanji iznad levog oka nalaze dve karakteristične rupe.

Prva pretpostavka bila je da su u pitanju udarci tupim predmetom i nakon sprovedene moderne forenzičke analize, naučnici su došli do zanimljivih podataka. Materijal je skeniran i rekonstruisan je 3D model. Nakon toga, bilo je lakše odrediti ugao pod kojim je došlo do preloma i određivanje putanje udarca.

Istraživači su takođe analizirali kosti ne bi li otkrili znake lečenja. Međutim, podaci koje su otkrili pokazuju da je osoba preminula od posledica ranjavanja. Naime, slučajne povrede se obično nalaze na bočnoj strani glave, navode stručnjaci, dok su namerni udarci najčešće usmereni ka licu.

Veruje se da bi napadač mogao biti desnoruk, jer su ranija istraživanja pokazala da je većina pronađenih hominina u “jami kostiju” bila desnoruka.

Nakon skeniranja lobanje, utvrđeno je da su povrede nastale iz različitih uglova, a višestruka ranjavanja govore o nameri da se ubije, tvrde stručnjaci.

Slučaj “lobanja” predstavlja najraniji slučaj ubistva koji je zabeležen. To znači da je agresivnost bila deo i drevnog ljudskog ponašanja.

FOTO: www.ponteenmarcha.club, www.culturacientifica.com

Opisana kao legenda, za ovu reku se verovalo da ne postoji.

Misteriozna reka Majantujaku, poznata je kao ključajuća reka čiji tok iznosi šest kilometara.

Iako je lokalno stanovništvo dugo verovalo da je u pitanju samo legenda, Andres Ruzo dokazao je suprotno.

Ruzoovo otkriće

Reka Majantujaku dugačka je oko šest kilometara i nalazi se duboko u tami Amazonije. U njeno postojanje lokalno stanovništvo oduvek je sumnjalo, dok je Andres Ruzo nije otkrio.

Naime, Ruzo je prvi put čuo za misterioznu reku slušajući razne priče koje je njegov deda pripovedao i bilo mu je teško da poveruje u postojanje reke koja ključa. Njegovo interesovanje za tu temu ubrzo je poraslo, pa je tako i svojim prijatejima pričao o otrovnoj vodi mitske reke, koja krije ogromne zmije.

Basen Amazona u kojem se proteže ova reka, udaljen je od bilo kakve vulkanske aktivnosti.

Dvanaest godina od kako je čuo prvu priču o misterioznoj reci, Andres Ruzo, doktorand geofizike, kreće u potragu.

Istraživanje basena Amazona

Ruzo započinje svoj uvanturu 2011. godine. Nakon istraživanja surovog terena, otkrio je i više nego što je očekivao. Naime, pred njim se ukazala duga reka vrele vode, koja je duboka oko šest metara i čiji najširi delovi iznose oko 25 metara.

Navodno, voda je bila toliko vrela da je zadobio opekotine trećeg stepena za manje od sekunde, nakon što je spustio šaku u vodu. Nakon fantastičnog otkrića, Ruzo se posvetio misiji spasavanja ovog područja i pravog čuda prirode u njemu. Usled krčenja šume, postoji opasnost od ozbiljnog ugrožavanja predela i same reke.

Da li se mozak razvio jer su društvene interakcije među ljudima složenije? 

Ovu teoriju, jednu od popularnijih u naučnim krugovima, škotski naučnici doveli su u pitanje.

Veličina mozga, prednost ili mana?

Škotski naučnici sproveli su istraživanje i doveli u pitanje teoriju o razvitku mozga. Naime, postavili su pitanje zašto je mozak velik, odnosno šta je uticalo na to da se on tako razvije.

Kako je ljudski mozak nesrazmeran, koliko god se to odnosilo na određene intelektualne sposobnosti, činjenica je da zbog toga crpi petinu telesne energije.

Da se većina organizama razvija s malim mozgom, a neke vrste čak i bez njega, podstaklo je naučnike da otrkiju zašto je ljudski mozak velik.

Ljudski mozak je narastao, odnosno proširio se, kao odgovor na stres. Naime, naši preci susreli su se stresom u trenucima potrage za hranom i skloništem, koji ih je naveo na inovativnost i pronalazak rešenja.

Sa škotskog univerziteta Sent Andres navode da su rezultati istraživanja intrigantni jer su pokazali da su pojedini aspekti složenijih društvenih odnosa verovatno posledica, a ne uzrok velikog mozga.

Veličina mozga delo prirode ili društva?

Veruje se da su za rast mozga odgovorne određene situacije i problemi koje je čovek susretao u prirodi, a ne izgradnja u društvu.

Ljudski mozak modernog čoveka, tri puta je veći od mozga majmunolikog pretka.

Posledica širenja mozga, odnosno količina telesne energije koju crpi, je spor telesni rast u detinjstvu. Za razliku od ostalih vrsta na planeti, ljudskim potomcima je potrebno najviše vremena da se odvoje od roditelja, jer su ranjiviji.

Škotski naučnici su pokušali da utvrde imaju li ekološki i društveni problemi uticaj na razvoj mozga i koliki je taj uticaj. Istraživanje je sprovedeno uz pomoć matematičkog modela.

Rezultati istraživanja pokazali su da su teški ekološki problemi uticali na proširenje mozga, dok društveni nisu. Modeli “mozgova” bili su suočeni sa ekološkim izazovima, pronalaskom hrane, lovom, izgradnjom sigurnog staništa, sve u svemu preživljavanjem.

Naspram ovih modela postavljeni su i društveni izazovi, kako bi se otkrilo u kolikoj meri saradnja i sposobnost utiču na razvoj.

Naučnici navode da je rezultat prikazao saradnju u bliskoj vezi sa smanjenjem veličine mozga, jer su se pojedinci mogli osloniti na timski rad.

Zaključak studije leži u teoriji da interakcija teških problema i izazova u prirodi ali i u kulturi odgovara za veličinu našeg mozga, navode škotski stručnjaci.