Kada jedan proizvođač automobila uspostavi izvesnu konsistentnost u vezi s proizvodima koje plasira na tržište, mi potrošači, mahom podsvesno, očekujemo da njihovi automobili budu bespogovorno dobri, jer su nas prosto navikli na to.

U 99 odsto slučajeva, kompanije drže postavljene standarde pod kontrolom, tako da sva vozila koja isporučuju moraju biti dobra, bez obzira na cenu koju za njih moramo da platimo. Ovo dovodi do lojalnosti prema izvesnoj robnoj marki, kojoj se kupci vraćaju prilikom budućih kupovina, jer su uvereni da će ponovo priuštiti proizvod koji će zadovoljiti u potpunosti njihove potrebe.

Međutim, ne može uvek sve da bude savršeno. Čak i proizvođači s bogatim nasleđem i visokom reputacijom ponekad zakažu, pa čak i oni koji su specijalizovani za superautomobile. Bilo da se radi o nedostatku vremena, lošoj ideji ili lošoj izradi, čak i najetabliranije marke s velikim brojem poštovalaca, ponekad na tržište plasiraju proizvode koji učine da se zapitamo da li su uopšte razmišljali o tome šta rade?

Pred nama je lista od 10 „neuspelih“:

10. Mitsubishi Mirage

Hajde da ne budemo previše strogi. Mitsubishi Mirage je doslovno vreća za udaranje u automobilskoj industriji. Na severnoameričko tržište je stupio 2013. kao model za 2014. Ispod haube poseduje atmosferski trocilindarski motor, uparen sa standardnim petostepenim manuelnim menjačem. Možda se paket činio „kul“, ali Mirage je bio sve samo ne to.

Za početak, pogonski agregat je isporučivao samo 72 ks. Naravno, Mirage može da se kreće auto-putem, ali to definitivno nije njegova teritorija, što je veliki minus kada su u pitanju američki vozači, koji prelaze veliki broj kilometara. Cena mu je takođe bila previsoka za ono što je nudio, tako da sve u svemu, ko god da ga je posedovao, gledao je da ga se što pre oslobodi.

9. Mercedes-Benz A klasa (W168)

Ideja o kompaktnom Mercedesu je zvučala prilično dobro na papiru. Mali automobil, ali uredno s trokrakom zvezdom na nosu? Šta bi moglo da ode po zlu? Pa, u ovom slučaju, bolje pitanje je a šta nije?

Prvi problem se ogledao u samom stajlingu. Automobil je izgledao kao da je stigao iz zamišljenog filma „Draga, smanjio sam naš monovolumen“. Zahvaljujući u najmanju ruku neuobičajenim proporcijama i odsustvu sistema elektronske kontrole stabilnosti na prvobitnim primercima, A klasa je bila sklona prevrtanju.

Na kraju, Mercedes je instalirao ESP na A klasu, pa je čak u to ime „zalepio“ istoimenu značku na zadnji deo vozila. Čisto da se zna.

8. Alfa Romeo Arna

Niko nije ovaj nesrećni automobil opisao bolje od Džeremija Klarksona. Alfa Romeo Arna je bila plod saradnje između Alfe Romeo i Nissana, jer je u to vreme italijanski proizvođač želeo da poboljša svoju reputaciju po pitanju pouzdanosti. Međutim, to u ovom slučaju nije funkcionisalo.

Kako je popularni Džeza istakao, možda bi sve bilo u redu da je Nissanova sjajna pouzdanost iskombinovana s Alfinim dizajnom i stilom, ali je sve zapravo urađeno na suprotan (pogrešan) način. Krajnji rezultat se ogledao u rebrendiranom Nissan Cherryju s problematičnom mehanikom.

7. Audi Allroad

Prvobitni Allroad uopšte nije bio loš automobil. Bio je hvaljen zbog toga što je pokrivao dobar deo tržišta i posedovao iznenađujuće dobre terenske sposobnosti, a o onima na asfaltu da ne govorimo. Međutim, kada bi prošlo nekoliko godina, kupci bi počeli da uviđaju da se baš i ne radi o dobrom automobilu.

Dva glavna problema su se odnosila, ni manje ni više, nego na motor i menjač. U Severnoj Americi, Allroad je bio opremljen 2,7-litarskim V6 twin-turbo motorom, uparenim sa zloglasnom Tiptronic automatskom transmisijom. Pogonski agregat je bio komplikovan i skup za održavanje, dok je Tiptronic imao gotovo 100-odstotnu stopu kvarova.

6. Lexus RC F

U poređenju s prethodnim automobilima na ovoj listi, Lexus RC F je daleko od toga da je loš. Ima neke pozitivne aspekte poput sjajnog atmosferskog V8 motora i primamljivog stajlinga karoserije. Njegovi glavni problemi se odnose na performanse i tržišno pozicioniranje.

Naime, glavni rival mu je BMW M4. To u potpunosti i ima smisla s obzirom na cenovni razred, nominalnu snagu i pripadnost segmentu. Međutim, ispostavilo se da je RC F inferioran u odnosu na svog nemačkog takmaca po pitanju performansi, prvenstveno zahvaljujući velikoj masi i nesposobnom automatskom menjaču s konverterom obrtnog momenta. Ipak, kao polovnjak, RC F deluje kao sasvim pristojna kupovina. Realno, ko ga ne bi posedovao?

5. Chevrolet Blazer

Šta god mislili o General Motorsu, ova američka kompanija je znala da napravi neke zaista izuzetne automobile. Međutim, savremeni Blazer sigurno nije jedan od njih. Ovaj naziv je nekada bio rezervisan za  robusne SUV modele, od kojih je najpoznatiji K5 Blazer. Dok su drugi proizvođači zarađivali gomile novca prodajom ovakvog tipa automobila, Chevy je tapkao u mestu.

Samim tim, u kompaniji su odlučili da ožive oznaku, stavivši je na Equinox sa stajlingom inspirisanim Camarom. Međutim, zajedno s dotičnim dizajnom je došao i njegov najveći nedostatak, a to je preglednost. Ovime je Chevrolet uništio potencijalno odličnu ideju vraćanja Blazera u SUV igru. Ipak, Silverado ZR2 je pokupio mrvice koje su ostavili vodeći u klasi.

4. Cadillac ELR

Istini za volju, General Motors je sam kriv za greške koje je napravio, a njih nije bilo malo. Međutim, bez sumnje, jedna od najvećih „brljotina“ koje je američka kompanija napravila je ovaj model električnog automobila. Cadillac ELR je praktično bio nepromenjena konceptna varijanta, što i nije tako loše, jer je njegov izgled zaista uzbudljiv.

Međutim, ako zagrebemo dublje, shvatićemo da je ovo ništa drugo nego Chevy Volt drugačije „limarije“, i to Chevy Volt sa samo dvoje vrata, 209 ks i cenovnom etiketom na kojoj počiva „cifra“ viša tridesetak hiljdada dolara. Samim tim ne čudi što je ELR povučen iz prodaje gotovo odmah nakon što pušten u nju. Neuspeh „par exellence“.

3. Saab 9-7X

To što je Saab pripojen General Motorsu je kao da motornim sankama odete do vulkanizera na zamenu guma. Američki koncern prosto nije imao pojma šta treba da radi sa švedskim proizvođačem, a to se delimično ogleda u najmanju ruku smešnoj nomenklaturi.

Saab 9-7X je bio prvi SUV ove švedske marke. E, sada, koliko je bio „švedski“ i koliko je bio „Saab“, veoma je upitno. Zapravo se radilo o „prepakovanom“ Chevrolet TrailBlazeru, s istim dostupnim pogonskim sklopovima i veoma sličnim enterijerom kao kod američkog modela. Naravno, Saab 9-7X zapravo nije bio Saab. Mada to može zvučati ne tako važno, u ovom slučaju je bilo, jer su kupci Saaba tradicionalno bili vezani za ovu marku zbog njenog inženjeringa, imidža i neuništive izrade. 9-7X je bio sve samo ne to.

2. Toyota Camry Solara

Toyota Camry je globalno poznat model. Zbog nekadašnjeg glasa koji ga je bio da je „dosadan“, Toyota je devedesetih godina odlučila da to promeni, što je rezultiralo lansiranjem kupe modela nezgrapnog naziva „Solara“. Ako je stajling donekle i mogao da prođe, vozne karakteristike nisu, s obzirom na način na koji je Toyota reklamirala ovaj model. Što je najgore, u međuvremenu se ispostavilo da je kupe u vožnji bio lošiji od limuzine! Samim tim, bilo kakav pomen na brzinu „sklepanog“ kabrioleta, bio bi suvišan.

1. Volkswagen Golf GTI Mk4

Volkswagenov Golf GTI ima reputaciju začetnika „hot heč“ segmenta. Recept je poznat: visokoperformantan motor i sjajne vozne karakteristike u praktičnom i upotrebljivom paketu, što egzistira već nekih 45 godina. S obzirom na nasleđe i „težinu“ koju nosi GTI oznaka, pitamo se šta bi šefovima Volkswagena da je stave na Mk4 Golf, bar u prvo vreme?

Naime, kod ranih Mk4 Golfova, GTI oznaka je praktično podrazumevala paket opreme, nešto poput AMG Line za Mercedes recimo. Volkswagen je na sreću uvideo svoju grešku, tako da su kasniji GTI modeli dobili odgovarajući četvorocilindarski turbomotor sa 180 ks, dok one ranije je najbolje što pre zaboraviti.