Na današnji dan, 01. oktobra 1788. godine, na Bermudima, rođena je Meri Prins, spisateljica i Nacionalni heroj Bermuda.

Meri je od samog rođenja uključena u trgovinu robljem. Tokom života često je menjala gospodare.

Na ostrvo Antigva stigla je 1815. godine, a dve godine kasnije pridružila se Moravskoj crkvi. Iako, nikad nije pohađala školu i nije imala adekvatno obrazovanje, Meri je naučila da čita, a zahvaljujući naporima koje je ulagala, kako bi se ropstvo ukinulo, priznata je kao Nacionalni heroj Bermuda.

Tokom decembra, 1826., udala se za Daniela Džejmsa, čoveka koji je uspeo da otkupi svoju slobodu. Kako je ušla u brak bez dozvole gospodara, bila je kažnjena, a ubrzo i prebačena u Englesku. Supruga nije videla pune dve godine.

Nakon akta iz 1808. godine, u Velikoj Britaniji je zabranjena trgovina robljem. Međutim, u britanskim kolonijama u svetu, praksa je nastavljena.

Meri je u Britaniji bila slobodna, ali povratak mužu, značio je i mogućnost ponovnog zatočeništva u ropstvo.

Prinsova je prva žena koja je ušla u Parlament, 1829. godine, kako bi se izborila za svoja ljudska prava, pravo da bude slobodna žena.

Dve godine kasnije objavila je autobiografiju. Ova objava učinila ju je prvom crnkinjom koja je napisala i izdala knjigu na engleskom jeziku. Njeno delo igralo je ključnu ulogu u menjanju stava Britanske javnosti kada je ropstvo u pitanju.

Umrla je 1833. godine.

Dugo su se naučnici pitali koliko su tačne informacije u pismu o Sunčevom sistemu iz 1613. godine.

Da li je Galileo Galilej zaista izrekao sve te strašne stvari koje su opisane u pismu ili je katolička crkva promenila njegove reči kako bi ga optužila za jeres?

Otkriveno drugo psimo

Možda su naučnici konačno dobili odgovor na ovo pitanje.

Naime, u arhivi biblioteke u Velikoj Britaniji, otkriveno je drugo izgubljeno pismo.

Prema Galileu, zvaničnici su promenili njegove reči i objavili kopiju kao dokaz jeresi. Galileo je napravio još jednu kopiju svog pisma kako bi dokazao da je sve nameštaljka.

Tek nedavno je otkriven dokument koji prikazuje drugu stranu priče.

Pismo je počivalo vekovima, zavedeno pod pogrešnim datumom. U pitanju je originalni nacrt pisma koje je Galileo poslao pijatelju Beneditu Kasteliu, 1613. godine. Na dnu pisma nalaze se inicijali “G.G.”.

Galileo je u pismu optužio interpretaciju katoličke crkve o astronomiji. Argumenti su upotrebljeni protiv njega, nakon što ga je inkvizicija izvela pred sud i osudila ga 1633. godine.

U drugoj verziji ovog dokumenta stoje brojne izmene, kao pokušaj da se umanji oštrina jezika koja se mogla smatrati jeretičkom.

Reči koje je Galileo prvobitno napisao, oštro su kritikovale crkvu. Ove reči su kasnije promenjene, odnosno precrtane kako bi nagovestile da je sam Galileo uneo izmene, tako da ne budu uvredljive pred očima crkve.

U jednom odeljku navodi da su određene biblijske tvrdnje lažne, a opis je kasnije precrtan i dopunjen rečima “izgleda drugačije od istine”.

Ako je dokument onakav kakvim se čini, Galileov izvorni izbor reči je bio mnogo neprihvatljiviji od verzije koja je poslata u Vatikan. Ipak, Galileo je tvrdio da pismo koje je inkvizicija koristila zvuči kao kritika zato što je crkva promenila reči pisma.

On je u pismu, koje je poslao prijatelju, Pjeru Diniju, 1615. godine, tvrdi da je dokument koji je crkva upotrebila, “prevara”.

Galileo Galilej je optužen za jeres, 1633. godine i izrečena mu je zatvorska kazna. Kasnije je prebačen u kućni pritvor, a devet godina kasnije je preminuo.

Ako vam je muka od pomisli na pivo ili poznajete osobu koja vaše ispijanje piva isprati s jednim “bljak”, verujte da niste jedini.

Ovde nije reč o nekoj posebnoj vrsti ili izuzecima ljudskog roda. Zaista, postoje osobe kojima ukus ovog pića, nikako ne prija.

A zašto je tako?

Naime, koliko god vam, ako ste ljubitelj piva, ovo bilo teško da shvatite, neki ljudi jednostavno ne vole pivo.

Nije reč o glumatanju niti o foliranju, prosto je tako. Naravno, reč je o genetici, koja određuje kako će naš mozak procesuirati hladna i gorka pića.

Pogledajte i: Kada je počela proizvodnja piva?

Šta kažu stručnjaci?

U pitanju je “drevni alarm”, koji se uključuje kod pojedinih nakon što okuse gorko pivo. On nas štiti od potencijalne opasnosti u vidu hrane i pića. Osobe kod kojih je taj okidač osetljiviji, ukus piva će smatrati krajnje neprijatnim.

Postoji nekoliko receptora za ukus, koji nam omogućavaju da ga razlikujemo – slano, slatko, kiselo, gorko, koji informacije o ukusu šalju do mozga.

Stručnjaci objašnjavaju da o receptorima treba razmišljati kao o bravi, a ono što je pali, kao poseban ključ. Naime, ćelija za koju je receptor zakačen, poslaće mozgu signal “gorko je”.

Telo poseduje 25 različitih tipova receptora za gorko, u poređenju sa recimo svega dva za slano.

Gorčina piva u najvećoj meri dolazi od hmelja, a alfa i beta kiseline kojih ima u hmelju, zajedno sa niskim nivoom etanola u pivu, vezuju se za tri od tih 25 receptora, pa tako kad uzmemo gutljaj piva osećamo taj intenzivan i gorak ukus.

Pogledajte i: Belgija – Cela zajednica za pivovod

Ljudi su razvili toliko receptora za gorko kako bi se zaštitili. Naime, oni postoje kako bi mogle da se identifikuju potencijalne opasnosti, odnosno otrovna hrana ili piće.

U sprovedenoj studiji iz 2009. godine, navedeno je da se gorak ukus smatra signalom upzorenja na mogućnost trovanja, jer su brojne otrovne supstance, upravo gorkog ukusa.

Uživanje u pivu se pripisuje genetici, odnosno njenim varijacijama, navode stručnjaci.

O tome koliko je nacistička Nemačka bila užasno mesto, svedoči istorija i brojne žrtve.

Poznato je da je svaka neposlušnost bila ispraćena okrutnom kaznom. Međutim, jedan čovek je pokazao hrabrost i odbio da se pokori režimu, širom otvorenih očiju pored slepo vođenih pristalica.

Nestao – bez pozdrava

Pozdrav “Heil Hitler” ili nacistički pozdrav, prepoznatljiv je širom sveta, a usvojen je tokom tridesetih godina prošlog veka. Ovaj specifičan pozdrav, bio je obavezan za sve Nemce, kao dokaz poštovanja i lojanosti fireru.

Tokom mitinga, održanog 1936. godine, kom je prisustvovao i firer, jedan čovek je odbio da ga pozdravi.

August Landemeser je krenuo da gradi budućnost. Pridružio se partiji 1931. godine i polako počeo da se probija, krčeći put ka vrhu.

Međutim, ne odvija se sve u životu po planu. Njegovu sudbinu, dve godine kasnije, zapečatila je Irma Ekler. Landemeser se zaljubio u ovu ženu jevrejskog porekla, koju je 1935. i zaprosio.

Kako se u nacističkoj Nemačkoj ništa nije moglo sakriti, vest o prosidbi se proširila. Prvo ga je ljubav prema Irmi, dovela do proterivanja iz partije, a zatim i do nestanka.

Eklerova i Landemeser su podneli bračnu prijavu u Hamburgu, ali je bila odbijena po Nirnberškom zakonu kojim se sprovodilo isključivanje i dalja ograničenja jevrejskih prava.

U oktobru 1935. godine, dobili su devojčicu po imenu Ingrid.

Godinu dana kasnije, na poznatom mitingu, Landemeser je prekrstio ruke i odbio da salutira fireru. Taj momenat je i zabeležen.

Nacistička Nemačka je postajala sve moćnija i Landemeser je shvatio da mora da pobegne sa porodicom. Odlučio se za Dansku, međutim nije uspeo da pređe granicu. Optužen je “sramoćenje rase”.

Usled nedostatka dokaza, slučaj je bio odbačen godinu dana kasnije, a Landemeseru je naređeno da okonča odnos sa voljenom Irmom.

Nastavio je da prkosi režimu, jer nije želeo da napusti voljenu, pa je tako ponovo uhapšen, 1938. godine. Tri godine je služio kaznu u jednom od nacističkih koncentracionih logora.

Nikada više nije video svoju porodicu.

Irma Ekler, koja je tada već bila trudna, uhapšena je i prebačena u koncetracioni logor od strane tajne policije. Rodila je Irenu, a nakon toga je prebačena u nacistički logor smrti gde je ubijena sa još 14 hiljada ljudi.

Landmeser je nakon odslužene zatvorske kazne, bio primoran da se pridruži vojsci 1944. godine.

Mesec dana kasnije, proglašen je nestalim.