Kejsi Džonston je bila izmorena i gladna kada se prvi put pojavila u teretani u svom komšiluku, rupi od 15 dolara mesečno, koja je bila popularna među vatrogascima koji su podizali teške terete i bili veoma bučni.

Džonstonova je upala u dugogodišnji loš ciklus restriktivne dijete i napornih kardio treninga, a njena potraga za izlazom dovela ju je do „Početne snage“ Marka Riptoua, klasičnog priručnika za dizanje tegova, koji savetuje radikalno jednostavan režim treninga od tri dana u nedelji.

Ovaj novi način vežbanja promenio je više od samo njenog tela; manje od dve godine kasnije pisala je kolumnu o dizanju tegova za uticajni ženski blog The Hairpin, a pisanje o ovoj vrsti vežbanja na kraju će postati njen stalni posao u uspešnom biltenu Substacka, She’s a Beast. Međutim, prvog dana, pojavio se veliki problem. Riptouov program se u potpunosti zasniva na klasičnim dizanjima tegova, a ona još nije bila dovoljno jaka da podigne čak ni golu šipku od 20 kilograma. Rešavanje tog problema nije bilo teško (vežbe bi se mogle odraditi lakšim bučicama), ali je otkrivalo sledeće: Skoro svi saveti o dizanju tegova propovedaju priču koja se odnosi na postojeća „brda mišića“, pa čak ni programi za početnike nisu za ljude koji “nisu videli teg u životu”.

Holistička praksa koja život čini kvalitetnijim

O ozbiljnom dizanju se obično razmišlja kao o nečemu što ljudi, uglavnom muškarci, rade da bi dobili mišiće, bilo da se radi o takmičarskom bodibildingu ili samo da bi se pokazali na plaži. To može biti i dodatni trening za sportiste, fudbalere i bejzbol igrače, za koje je teretana nužno zlo da bi bili jaki i pobeđivali. Međutim, usredsređenost Džonstonove na pisanje za žene (i, šire, za bilo koga drugog ko inače ne bi razmišljao o dizanju tegova na sistematski način, što se verovatno odnosi na većinu muškaraca) otključao je širi razlog za dizanje tegova: jačanje kao holistička praksa koja poboljšava život.

„Naše telo poseduje brojne sjajne mehanizme koji nas čine dobrim u kretanju, i to je ono oko čega je struktuirano samo dizanje“, rekla je Džonston. „Ne morate biti najjača osoba koja je ikada postojala da biste imali koristi od učenja da se krećete na te načine.” Sakupljanje vreća s mačjim peskom ili podizanje prenapunjenog kofera na policu iznad sedišta u avionu, odjednom postaje mnogo lakše s malo više mišića.

Odgovori gotovo uvek dolaze iz samih pitanja

Međutim, na jedan dublji način, Džonstonova misli da je izgradnja snage način da se stvori potpuno drugačija vrsta odnosa sa svojim telom. Kada se bavimo nekim od najtežih pitanja u fitnesu, da li treba da radimo kardio? Da li treba da jedemo ugljene hidrate? Kako bi naše telo trebalo da izgleda? Odgovor po njoj skoro uvek može doći iz samog pitanja „Šta bi ti pomoglo da postaneš snažniji?“ To je ključ koji otvara svaka vrata. I tako, kada je čitalac pitao, misleći na Kejt Mos, da li išta ima ukus kao što je mršavost, Džonstonova je bila spremna: „Bolje je biti snažan nego mršav.

Izgradnja novog odnosa prema ishrani je u središtu pisanja Džonstonove. Bila je atletske građe kao dete, ali na koledžu je prestala da se kreće, ugojila se i počela da se oseća malo depresivno. „Odlučila sam da želim da smršam, počela sam da trčim i da se držim dijete od 1200 kalorija“, rekla je. „I u početku je sve funkcionisalo, ali je onda nekako prestalo da radi. Nastavila sam da trčim sve više i više i pokušavala da jedem sve manje i manje, nadajući se da ću moći dovoljno da izdržim. To je trajalo sedam godina, i što je duže trajalo, sve je bilo gore.”

Ništa bez snage

Upravo je ovaj „opsesivni“ obrazac razmišljanja o hrani i fitnesu doveo do teme na Redditu koja dokumentuje napredak žene tokom šest meseci dizanja tegova. Fizički rezultati su bili privlačni, ali ono što ju je zaustavilo u tome je sam program: tri treninga nedeljno, dosta odmora i puno hrane. To ju je dovelo do početne snage i teretane.

„Smatrala sam da je izuzetno zadovoljavajuće, potvrđujuće i prosvetljujuće, to što je sve što je trebalo da uradim bilo da se pojavim, uradim ovu veoma precizno ograničenu količinu posla, odmorim se sledećeg dana i pojedem svoju hranu“, rekla je ona. “Osećala sam se gotovo magično.”

Mnogi ljudi tako misle o trčanju, jogi ili penjanju uz stene ili nekim drugim fizičkim aktivnostima, ali joj je dizanje tegova godilo, i nije mogla da prestane da priča o tome. Nakon što je izdala verziju ove priče uredniku The Hairpina, počela je da piše o njoj sa žarom preobraćenih. „Ja nisam lični trener, fizioterapeut, psihoterapeut, doktor, advokat, nutricionista, dijetetičar, generalni direktor, vlasnik teretane ili bilo šta“, napisala je u prvom postu. „Ali ja volim da vežbam, i mislim da bi bilo super da i drugi ljudi vole da vežbaju. Ako svi ostvarimo izuzetno dobre rezultate i postanemo snažniji (mišićno-skeletno, emocionalno) u tom procesu, to je sjajno.”

Demistifikacija treninga u vidu dizanja tereta

Kada se The Hairpin ugasio, Ask a Swole Woman je prešao u Self, a potom u Vice. (Self, kao i GQ, je u vlasništvu Conde Nasta.) Zatim je nakon otkaza usred pandemije, Džonstonova postala nezavisna, i sada njen bilten ima oko 10.000 pretplatnika na besplatnoj listi i dovoljno plaćenih pretplatnika koji je podržavaju. Uklonila je jednu titulu koju nije imala od njenog prvobitnog odricanja odgovornosti, prošle godine je dobila sertifikat za ličnog trenera, iako je ukupan ton ostao na nivou amatera entuzijaste s okom da prepozna prodavanja „m..a za bubrege“.

Iako postoji mnogo postova koji revidiraju “previše dobre da bi bile istinite” tvrdnje uticajnih osoba u fitnesu i industriji mršavljenja, osnovna poruka njenog projekta bila je konzistentna poput metronoma: demistifikacija treninga s tegovima za ljude koji nisu u grupi klasičnih bodibildera i koji su u misiji „taloženja mesa“, a zatim ih ubediti da treniraju (i jedu) delimično kao ovi prethodno navedeni.

Ništa bez proteina i povećavanja težine

To znači složen rad s tegovima: čučnjevi, veslanje, mrtvo dizanje, potisak sa klupe i potisak iznad glave, s velikom težinom i malim brojem ponavljanja. To znači izbegavanje mašina na šinama i sa sajlama, kojima je zatrpana većina teretana na masovnom tržištu. To takođe podrazumeva da unosite puno proteina. I što je najvažnije, to znači praćenje i sistematsko povećavanje opterećenja. Ovo je osnovni princip većine ozbiljnih programa dizanja tegova, ali obično nedostaje u onim planovima koji se objavljuju u popularnim magazinima ili u šemama s velikim brojem ponavljanja s malim težinama, što bi trebalo da  koje bi trebalo da „toniraju“ mišiće. Kada Džonstonova govori o „jačanju“, ona misli bukvalno na veću težinu.

Njen najnoviji veliki projekat bila je samoobjavljena knjiga, Liftoff: Couch to Barbell, program osmišljen da ubrza razvoj svakoga ko nije „upoznat sa dizanjem tegova“. Ona se bavi zamkom s kojom se i sama suočila kada je tek počela: nije bila dovoljno snažna da uopšte započne s dizanjem tegova. Džonstonova kaže da je napisala knjigu za svakoga ko se „oseća otuđenim teretom svog fizičkog ja i svog tela koje nikada nije dovoljno atraktivno, uvek u prevelikom bolu i nikada sposobno da demonstrira svoje mogućnosti kada je to važno.”

Ideja je, kao i uvek, da svaka osoba može nešto da dobije tako što će ojačati. Džonston zamišlja budućnost u kojoj se ozbiljno dizanje tegova vidi u ovom svetlu, kao izvor razvoja tela koji je dostupan svima, umesto da bude domen kromanjonskih narcisa. „Svuda bi trebalo da postoje besplatne teretane sa desetinama nosača za čučnjeve“, rekla mi je. „Još nismo došli dotle.“