Početna Blog Strana 4

Novo istraživanje sugeriše da je veganska ishrana zdravija za pse

Prema najvećoj dosadašnjoj studiji na ovu temu, veganska ishrana je zdravija i bezbednija za pse od konvencionalne ishrane zasnovane na mesu, sve dok je nutritivno kompletna.

Ishrana i zdravlje više od 2.500 pasa praćeni su tokom godine uz pomoć anketa koje su popunjavali njihovi vlasnici. Oni su procenili sedam opštih indikatora zdravlja, kao što su višestruke posete veterinarima i 22 uobičajene bolesti.

Istraživači su otkrili da je, na primer, skoro polovina pasa hranjenih konvencionalnom ishranom zasnovanom na mesu zahtevala nerutinske lekove, dok je to bio slučaj samo s trećinom veganski hranjenih pasa. Odvojena studija iz 2021. otkrila je da psi smatraju vegansku ishranu jednako ukusnom kao i običnu hranu za pse.

Neki od pasa koji su učestvovali u studiji su hranjeni sirovim mesom i oni su bili marginalno zdraviji od „veganskih“ pasa generalno. Međutim, to je možda bilo zato što su bili u proseku godinu dana mlađi.

Štetan uticaj prekomerne konzumacije mesa u zapadnim društvima na životnu sredinu i zdravlje ljudi, postao je jasan poslednjih godina, kao i sve veća zabrinutost zbog toga kako se tretiraju životinje na farmama.

U svetu postoji oko 470 miliona pasa kućnih ljubimaca, a sve veći broj njihovih vlasnika sada razmišlja o promeni ishrane svojih životinja. Oko 9 milijardi dolara veganske hrane za kućne ljubimce prodato je širom sveta 2020., s tim što ovaj sektor ubrzano raste.

„Naša studija je daleko najveća objavljena do sada“, rekao je profesor Endrju Najt sa Univerziteta Vinčester, Velika Britanija, koji je vodio istraživanje. „Otkrili smo da su najzdraviji i najmanje opasni izbori u ishrani za pse nutritivno ispravne veganske dijete.

Čini se da je ishrana sirovim mesom imala neznatno bolje zdravstvene rezultate, ali ti psi su bili znatno mlađi, što im daje prednost po pitanju zdravlja. Veliki broj prethodnih studija je takođe pokazao da je ishrana sirovim mesom mnogo više kontaminirana patogenim bakterijama i parazitima.“

Istraživanje, objavljeno u časopisu Plos One, analiziralo je ankete koje je popunilo 2.536 vlasnika pasa o jednoj životinji. Nešto više od polovine jelo je konvencionalnu ishranu zasnovanu na mesu, trećina se hranila sirovim mesom, a 13% je imalo vegansku ishranu.

Nalazi kažu da je 17% pasa na konvencionalnoj ishrani imalo četiri ili više poseta veterinaru tokom godine, u poređenju s 9% onih na veganskoj ishrani i 8% kod onih koji su konzumirali sirovo meso. Procenat pasa prijavljenih da su patili od zdravstvenih poremećaja bio je 49% kod konvencionalne ishrane, 43% kod ishrane sirovim mesom i 36%  što se tiče veganske ishrane.

Studije zasnovane na anketama ne mogu otkriti razloge vezane za rezultate, ali Najt je sugerisao da bi problemi s težinom mogli biti važan faktor: „Jedan od najčešćih zdravstvenih problema kod pasa je prekomerna težina odnosno gojaznost, i nažalost uobičajeno je da kada radimo testove komercijalnih hrana zasnovanih na mesu, uvek postoji višak kalorija.“

„Takođe znamo zdravstvene opasnosti povezane s prekomernom konzumacijom mesa i mlečnih proizvoda za ljude i često su to isti sastojci“, rekao je on, iako u nekim zemljama hrana za kućne ljubimce može da sadrži meso za koje se smatra da nije pogodno za ljudsku ishranu.“

Potrebna su dalja istraživanja da bi se potvrdili nalazi. „Ključno ograničenje naše studije je da nismo imali populaciju životinja zatvorenu u istraživačkom objektu i hranili je specifičnim tipom ishrane bez ikakvih promena“, rekao je Najt. „Proučili smo šta su pravi psi u normalnim domovima jeli i njihove zdravstvene rezultate. To nam daje dobru indikaciju o tome kakvi su rezultati za pse u stvarnom svetu.“

Džastin Šoton, predsednica Britanskog veterinarskog udruženja, rekla je: „Postoji mnogo istraživanja u oblasti veganske ishrane za pse i ovaj rad obogaćuje korpus dokaza koji podržavaju njene prednosti. Međutim, trenutno postoji nedostatak čvrstih podataka koji bi mapirali zdravstvene posledice hranjenja velikog broja pasa veganskom ishranom tokom mnogo godina, tako da se radujemo daljim istraživanjima o tome da li ovo može dugoročno zadovoljiti potrebe pasa u ishrani.”

„Iako to ne bismo preporučili, teoretski je moguće hraniti psa vegetarijanskom ishranom, ali bi vlasnici morali da prihvate stručne veterinarske savete kako bi izbegli nedostatke u ishrani i povezane bolesti“, rekla je ona.

Većina ispitanika u anketi bila je u Velikoj Britaniji i drugim evropskim zemljama, a više od 90% su bile žene: Međutim, Najt je rekao da je malo verovatno da je to izazvalo sistematsku pristrasnost. Najt, koji se i sam pridržava veganske dijete, ali nema psa, osmislio je i vodio recenziranu studiju koju je finansirala dobrotvorna organizacija ProVeg.

Naučnici iznalaze način da drže solarnu energiju uskladištenom 18 godina

Naučnici su otkrili način da se solarna energija uhvati uz mogućnost skladištenja gotovo dve decenije, pre nego što bude iskorišćena onda kada se za to javi potreba.

Koristeći sistem nazvan „molekularno skladištenje solarne toplotne energije“ (MOST), istraživači s Tehnološkog univerziteta Šalmers u Švedskoj i šangajskog univerziteta Điao Tong u Kini, razvili su ultratanak čip koji će delovati kao termoelektrični generator.

„Ovo je radikalno nov način generisanja električne energije iz solarne energije“, rekao je Kasper Mot-Paulsen, profesor na Odseku za hemiju i hemijsko inženjerstvo u Šalmersu, koji je vodio istraživanje.

„To znači da možemo da koristimo solarnu energiju za proizvodnju električne energije bez obzira na vremenske prilike, doba dana, godišnje doba ili geografsku lokaciju.“

Sistem MOST koristi specijalno dizajniran molekul koji reaguje na sunčevu svetlost kako bi uhvatio sunčevu energiju. Nakon što ga je napunio solarnom energijom u Švedskoj, Univerzitet Šalmers ga je poslao svojim kolegama u Šangaj, gde su ovi uspeli da ga pretvore u električnu energiju.

„U suštini, švedsko sunce je poslato na drugi kraj sveta i pretvoreno u struju u Kini“, navodi se u saopštenju Univerziteta Šalmers.

Istraživači se nadaju da ova tehnologija može da dovede do elektronike sa samopunjenjem, koja koristi uskladištenu solarnu energiju na zahtev, kao i da zadrži potencijal za transformaciju proizvodnje energije iz obnovljivih izvora i bez bilo kakve štetne emisije.

Potrebno je više istraživanja i razvoja pre nego što se sistem može primeniti u velikim razmerama, smatra Univerzitet Šalmers, rekavši je da je već privukao „veliko interesovanje širom sveta“, kada je predstavljen u svojoj ranoj fazi.

„Generator je ultratanak čip koji se može integrisati u elektroniku kao što su slušalice, pametni satovi i telefoni“, rekao je Žijang Vang sa Univerziteta Šalmers.

„Do sada smo proizvodili samo male količine električne energije, ali novi rezultati pokazuju da koncept zaista funkcioniše. Izgleda veoma obećavajuće.”

Istraživanje je objavljeno u studiji pod nazivom „Proizvodnja solarne termalne električne energije na nivou čipa“ u časopisu Cell Reports Physical Science.

Kafa koju pijete ujutro doprinosi izumiranju vrsta na planeti

Kao i pregovori pre 15. Konferencije o Konvenciji o biološkoj raznovrsnosti (COP-15), međunarodna istraživanja su kvantifikovala uticaj ljudske potrošnje na rizik od izumiranja vrsta.

Oko milion vrsta se već suočava s izumiranjem, od kojih bi mnoge mogle da nestanu u roku od par decenija, prema nedavnom izveštaju o proceni Međuvladine naučno-političke platforme o biodiverzitetu i uslugama ekosistema (IPBES).

Obuhvatajući više od 5.000 vrsta u 188 zemalja, istraživanje je pokazalo da potrošnja u Evropi, Severnoj Americi i istočnoj Aziji (kao što su Kina, Japan i Južna Koreja) prvenstveno izaziva rizik od izumiranja vrsta u drugim zemljama. Pogođene vrste uključuju Nombre de Dios Streamside žabu u Hondurasu i madagaskarskog džinovskog skakajućeg pacova.

Objavljeno u Scientific Reports, istraživanje vodi gospođa Amanda Irvin iz istraživačke grupe za Integrisanu analizu održivosti Univerziteta u Sidneju, a koautori su glavni naučnik Međunarodne unije za očuvanje prirode (IUCN), dr Tomas Bruks i glavni ekonomista dr Juha Sikamaki.

Autori krizu biodiverziteta upoređuju s klimatskom, ali s manje publiciteta. „Ove krize se dešavaju paralelno“, rekla je gospođa Irvin. „Nadajmo se da će predstojeći COP-15 podići profil druge prirodne krize naše generacije izazvane ljudskim uticajem, odnosno nepopravljivog gubitka biodiverziteta. Naši nalazi mogu pružiti vredan uvid u ulogu koju globalna potrošnja igra kao jedan od pokretača ovog gubitka.“

Ključni nalazi:

  • Potrošnja u 76 zemalja, koncentrisanih u Evropi, Severnoj Americi i Istočnoj Aziji, prvenstveno pokreće rizik od izumiranja u drugim zemljama.
  • U 16 zemalja, koncentrisanih u Africi, ovaj otisak rizika od izumiranja vođen je potrošnjom u stranim zemljama.
  • U 96 zemalja, što je oko polovine analiziranih, domaća potrošnja je najveći pokretač otiska rizika od izumiranja.
  • Međunarodna trgovina čini 29,5 posto globalnog otiska rizika od izumiranja.
  • Potrošnja proizvoda i usluga iz sektora hrane, pića i poljoprivrede, najveći je pokretač rizika od izumiranja izazvanog potrošnjom, zajedno čineći 39 odsto globalnog otiska rizika od izumiranja, praćen potrošnjom dobara i usluga iz sektora građevinarstva (16 odsto).

Doktorski kandidat, gđa Irvin, rekla je: „Složenost ekonomskih interakcija u našem globalizovanom svetu znači da kupovina kafe u Sidneju može doprineti gubitku biodiverziteta u Hondurasu. Izbori koje donosimo na svakodnevnom planu imaju uticaj na svet prirode, čak i ako ne vidiomo ovaj uticaj.“

„Sve što konzumiramo potiče iz prirodnog sveta, sa sirovinama koje se pretvaraju u gotove proizvode kroz bezbroj transakcija u lancu snabdevanja. Ove transakcije često imaju direktan uticaj na vrste.“

Koautor, glavni ekonomista IUCN-a dr Juha Sikamaki napominje: „Ovaj uvid u to kako preovlađujući obrasci potrošnje utiču na gubitak biodiverziteta širom sveta je od ključnog značaja za informisanje o tekućim međunarodnim pregovorima o prirodi, uključujući 15. COP, koji ima za cilj da finalizuje globalni okvir za biodiverzitet posle 2020., kasnije u toku ove godine.

„Nalaz iz ove studije da je oko 30 odsto globalnog otiska rizika od izumiranja ugrađeno u međunarodnu trgovinu, naglašava potrebu da se razmotre odgovornosti različitih zemalja i svih aktera, uključujući finansiranje očuvanja, ne samo u kontekstu njihovih nacionalnih granica, već i širenja na njihov međunarodni uticaj.“

Koautor, vanredni profesor Arne Geške iz istraživačke grupe za integrisanu analizu održivosti na Univerzitetu u Sidneju rekao je: „Aktivnosti koje ugrožavaju vrste na datoj lokaciji često su izazvane obrascima potrošnje na udaljenim lokacijama, što znači da lokalne intervencije mogu biti nedovoljne.

Odgovarajuće intervencije za rešavanje rizika od izumiranja na Madagaskaru, na primer, gde se izvozi 66 odsto otiska rizika od izumiranja, trebalo bi da se razlikuju od onih koje se primenjuju u Kolumbiji, gde 93 odsto otiska rizika od izumiranja generiše domaća potrošnja.”

O studiji

Koristeći podatke dostupne na Crvenoj listi ugroženih vrsta IUCN-a, autori su uveli nenormativnu metriku smanjenja i obnavljanja pretnje vrstama (nSTAR), kao meru rizika od izumiranja.

Zatim su primenili metodologiju koja se široko koristi za kvantifikaciju ugljeničnog otiska, u čemu je svetski lider istraživačka grupa za integrisanu analizu održivosti, da bi povezali ovaj rizik od izumiranja s globalnim obrascima potrošnje koristeći globalnu bazu podataka lanca snabdevanja Eora.

Otisak rizika od izumiranja izračunat je po vrstama, po ekonomskim sektorima, za 188 zemalja.

Koautor, vanredni profesor Arne Geške, ranije je bio koautor rada Scientific Reports, koji je pokazao da je međunarodna trgovina ključni pokretač prijetnji biodiverzitetu.

Ovaj novi rad je plod saradnje između Univerziteta u Sidneju, IUCN, Univerziteta Njukasl (UK) i 1. Međunarodni institut za održivost u Brazilu.

Da li je virus koji svi nosimo u sebi uzrok multiple skleroze?

Skoro tri miliona ljudi širom sveta ima multiplu sklerozu. Naučnici misle da su sada otkrili misteriozni uzrok ove neizlečive bolesti. To je virus koji skoro svako od nas može očekivati da će dobiti u neko doba. Dakle, šta to znači za lečenje, pa čak i prevenciju multiple skleroze?

Naš mozak je orkestar električnih aktivnosti. Milijarde pojedinačnih igrača, zvanih neuroni, proizvode precizne električne signale. Kada se spoje, rezultirajuća simfonija je ono ko smo, sjedinjuju se u naše misli, naše emocije, našu kontrola nad svojim telom i način na koji doživljavamo svet oko nas.

Međutim, kod multiple skleroze na poslu je jedan saboter. Naš imuni sistem se okreće protiv neurona i oni više ne mogu da sviraju u harmoniji. Taj uticaj može biti razoran.

O tome šta je imuni sistem odvelo na stranputicu bila je duga i žestoka misterija o kojoj se raspravljalo, ali studije objavljene ove godine ubedljivo su uperile prst u Epstein-Barr virus.

„To je veoma, veoma jak dokaz da je ovaj virus verovatno uzrok multiple skleroze“, rekao mi profesor Gejvin Đovanoni s Univerziteta Kraljica Meri u Londonu.

Detektivski posao

Epstein-Barr virus (EBV) je toliko čest da skoro svi možemo očekivati da Ćemo ga uhvatiti tokom života. VeĆina nas to neće ni primetiti, ali virus je poznat po „bolesti poljupca“, koja je poznata i kao glandularna groznica ili mononukleoza. EBV je decenijama na listi osumnjičenih za MS, ali je bilo teško prikupiti konačan dokaz jer je virus tako čest, a multipla skleroza tako retka.

Ključni dokaz je došao od američke vojske, koja svake dve godine uzima uzorke krvi od vojnika. Oni se čuvaju u zamrzivačima Repozitorijuma seruma Ministarstva odbrane i pokazali su se kao zlatni rudnik za istraživanje.

Tim sa Univerziteta Harvard pregledao je uzorke od 10 miliona ljudi kako bi ustanovio vezu između EBV-a i multiple skleroze.

Njihova studija, objavljena u časopisu Science, pronašla je 955 ljudi kojima je dijagnostikovana multipla skleroza i, koristeći redovne uzorke krvi, mogli su da zakažu tok bolesti.

„Pojedinci koji nisu bili zaraženi Epstein-Barr, virusom praktično nikada ne dobiju multiplu sklerozu“, rekao mi je profesor Alberto Ašerio sa Harvarda. „Tek nakon infekcije virusom Epstein-Barr rizik od multiple skleroze skoči preko 30 puta.“

Tim je proveravao druge infekcije, kao što je citomegalovirus, ali samo EBV je imao kristalno jasnu vezu s ovom neurodegenerativnom bolešću.

Vojnicima koji su se zarazili virusom, u krvi su počeli da se pojavljuju znaci povrede mozga, nazvan neurofilamentni svetlosni polipeptidi, koji su u suštini ruševina oštećenih moždanih ćelija. Zatim im je dijagnostikovan MS oko pet godina nakon infekcije.

Profesor Ašerio kaže da je studija „prvi“ ubedljiv dokaz da EBV izaziva bolest. Rekao je da je „prilično uobičajeno“ da virusi zaraze mnogo ljudi, ali samo kod malog broja izazivaju ozbiljne komplikacije. Na primer, u svetu pre vakcina, „praktično sva deca“ bi obolela od dečije paralize, ali bi jedno od 400 zaista dobilo paralizu.

Ali, kako biti siguran?

Biće potrebna studija koja je u stanju da spreči ljude da dobiju EBV, i da vidi da li to takođe sprečava multiplu sklerozu, da bi se definitivno dokazalo da virus ima ključnu ulogu u bolesti.

Ipak, u toku su istraživanja koja otkrivaju šta virus radi u telu.

Ako se fokusiramo na jedan neuron, jedan instrument u moždanom orkestru, on je obložen masnim slojem izolacije koji se zove mijelinska ovojnica. Upravo ovaj sloj masti omogućava električnim signalima da potisnu neurone brzinom od 100 metara u sekundi. Međutim, kod multiple skleroze, imuni sistem napada mijelin, ometa električne poruke i na kraju oštećuje neuron.

U zavisnosti od toga koji deo mozga ili kičmene moždine je zahvaćen, multipla skleroza može dovesti do utrnulosti, zamagljenog vida, teškoća u hodanju, nerazgovetnog govora, a neki ljudi smatraju da su pogođeni pamćenje i emocije.

Profesor Bil Robinson, imunolog sa Univerziteta Stenford u Kaliforniji, bio je EBV skeptik do pre nekoliko godina. „Bio sam odbačen, svi imaju u sebi EBV tako da nema šanse da zaista izazove MS.“

Sada nije samo potpuno ubeđeni konvertit, već misli da može da spoji tačke između virusa i mijelinske ovojnice.

Njegova studija, objavljena u časopisu Nature, pokazala je da mijelinski omotač pati od pogrešnog identiteta i da je napadnut od strane zbunjenog dela imunog sistema koji misli da se bori protiv EBV-a.

Njegov tim je posmatrao B ćelije, koje su deo imunog sistema koji proizvodi antitela za traženje virusa i drugih pretnji. Ova antitela se drže napadača i signaliziraju ostatku imunog sistema da dođe i napadne.

Kod pacijenata s MS-om, otkrili su da se antitela koja su dizajnirana da napadnu deo virusa (protein koji se zove EBNA1) takođe mogu zalepiti za ljudski protein u mozgu (nazvan GlialCAM). Ovaj slučaj pogrešnog identiteta, na molekularnom nivou, poznat je s naučnog aspekta kao unakrsna reakcija.

Profesor Robinson je rekao: „Virus izaziva unakrsnu reaktivnost između virusnog proteina, koji takođe izgleda kao protein mijelinskog omotača, što dovodi do oštećenja koje izaziva simptome MS-a.“

Jasno je da se to ne dešava svima koji su zaraženi EBV-om. I drugi faktori ulaze u igru kao što su rođenje s većim rizikom od MS-a, pripadnost ženskom polu, trauma iz detinjstva i mesto gde živite (nizak nivo vitamina D usled nedostatka sunčeve svetlosti) mogu povećati rizik od bolesti.

Možemo li učiniti nešto povodom toga?

Jasnija slika uzroka multiple skleroze daje bolju ideju o tome kako je lečiti ili čak sprečiti.

Jedna velika vizija je da se ponovi uspeh u borbi protiv humanog papiloma virusa (HPV) koji izaziva rak. Infekcije s HPV-om mogu povećati rizik od dobijanja karcinoma, uključujući one u grliću materice, penisu i ustima. Međutim, program vakcinacije u detinjstvu imao je tako dubok uticaj na karcinome da stara rutina redovnih briseva možda više nije potrebna.

Nekoliko kompanija već radi na vakcini protiv EBV-a, uključujući Modernu, koja koristi istu tehnologiju koju je koristila za brzi razvoj Covid vakcine. Međutim, vakcine će morati da osiguraju da ne pokreću imuni sistem da proizvodi ista lažna antitela koja su umešana u multiplu sklerozu.

Za otkrivanje da li vakcina može da spreči multiplu sklerozu biće potrebne decenije rada. Ranija ambicija je „terapeutska vakcina“ za ljude koji već imaju MS.

Profesor Đovanoni je rekao da bi ovo bilo slično vakcini protiv šindre, koja se daje ljudima koji su već bili zaraženi virusom varičele, tako da „iako već imate virus, jačate imuni sistem kako biste pokrenuli imuni odgovor protiv virus i kontrolu samog virusa.“

Terapije koje ciljaju B ćelije koje su inficirane EBV-om – i lekovi koji napadaju sam virus – takođe se istražuju. Profesor Đovanoni je rekao da neke studije sugerišu da lekovi za HIV smanjuju rizik od dobijanja MS-a tako da „postoji mali nagoveštaj“ da antiretrovirusni lekovi protiv HIV-a mogu da deluju kod MS-a.

Međutim, još uvek postoje ogromne neizvesnosti. Jednom kada dobijete EBV, ostajete s njim u svom telu doživotno, dok se on zadržava u tim B ćelijama koje prave antitela. Dakle, da li je početna infekcija ta koja postavlja imuni sistem na pogrešan put? Ili je stalno prisustvo virusa koji uznemirava imuni sistem ono što dovodi do MS-a? Istraživači su napravili ogroman napredak u razumevanju uzroka multiple skleroze, ali iskorišćavanje tog znanja kako bi se promenilo živote ljudi je potpuno novi izazov.

Više od 100 GW iz vodoničnih elektrolizera proizvodiće se godišnje do 2031.

Rast od 8.000% – više od 100 GW vodoničnih elektrolizera proizvodiće se godišnje do 2031.

Ovaj sektor će doživeti složen godišnji rast od 62,6%, a Evropa će prednjačiti, kaže se u izveštaju Guidehouse Insightsa.

Globalna proizvodnja elektrolizera, mašina koje dele molekule vode na vodonik i kiseonik pomoću električne struje, rašće eksponencijalno u narednih devet godina, prema novom izveštaju analitičara Guidehouse Insightsa.

Godišnji proizvodni kapacitet će porasti sa oko 1,3 GW na kraju ove godine na 104,6 GW do 2031., što je povećanje od skoro 8.000%, s kombinovanom godišnjom stopom rasta (CAGR) od 62,6%, navodi američka kompanija u svojoj studiji “Tržišni podaci: elektrolizeri”.

Iako je cifra od 104,6 GW daleko veća od 47 GW elektrolizera za koje se očekuje da će godišnje (do 2030.) proizvoditi američka investiciona banka Jefferies, ona je i dalje znatno ispod 180 GW koja je predviđena da se koristi do kraja decenije prema Međunarodnoj energetskoj agenciji (IEA), koja je objavila obećanje ovogo scenarija i još više iza 850 GW za koje IEA kaže da je potrebno da se do 2050. postigne neto nulte emisije.

Ipak, ovo i dalje predstavlja ogroman rast za industriju koja je do danas instalirala samo oko 200 MW elektrolizera, prema Aurora Energy Research.

„Očekuje se da će tržište elektrolizera doživeti ogroman rast tokom perioda predviđanja“, kaže se u izveštaju Guidehouse. „Očekuje se da će ovaj rast biti vođen faktorima kao što su smanjenje kapitalnih troškova, smanjenje troškova sirovina i sveukupni pritisak na dekarbonizaciju. Pored toga, politički potezi, kao što su subvencije, ograničenja na fosilna goriva i porezi na ugljenik, mogu još više pokrenuti tržište.

Dodaje se da je očekivanje da će tržište proizvodnje elektrolizera predvoditi Evropa, zatim Azija i Pacifik, zatim Severna Amerika, Latinska Amerika i Bliski istok i Afrika.

Najmanje 14 fabrika elektrolizera gigavatne veličine, najavljeno je do danas, dodajući do 26 GW — od strane sledećih proizvođača:

  • Thyssenkrupp (5 GW, Nemačka)
  • ITM Power (5 GW, UK)
  • Plug Power (1 GW u SAD; 1 GW u Južnoj Koreji; 2 GW u Australiji, s partnerom Fortescue Future Industries)
  • Džon Kokeril (1 GW u Francuskoj; 2GW u Indiji, u saradnji sa Greenkom)
  • Siemens Energy (1 GW u Nemačkoj, ali na kraju „više gigavata“)
  • Cummins (1 GW u Španiji, sa Iberdrola; i 1 GW u Kini, sa Sinopecom)
  • Nel (2 GW, Norveška)
  • Ohmium (Indija, 2 GW)
  • McPhy (Francuska, 1 GW)
  • Sunfire (Nemačka, 1 GW)

Kompletan izveštaj Guidehousea dostupan je ovde.

Mikrofosili dokazuju da je život na Zemlji nastao veoma rano

Naučnici veruju da pronađeni primerak pokazuje da je život postojao ranije nego što se široko pretpostavlja, povećavajući šanse za život negde drugde.

Istraživači smatraju da su pronašli dokaze mikroba koji su uspevali u blizini hidrotermalnih otvora na površini Zemlje samo 300 miliona godina nakon formiranja planete, što je najjači dokaz do sada da je život počeo mnogo ranije nego što se široko pretpostavlja.

Ako se potvrdi, to bi sugerisalo da su uslovi neophodni za nastanak života relativno bazični.

„Ako se život relativno brzo pojavljuje, s obzirom na prave uslove, to povećava šanse da život postoji na drugim planetama“, rekao je Dominik Papino sa Univerzitetskog koledža u Londonu, koji je vodio istraživanje.

Pre pet godina, Papino i njegove kolege, objavili su da su pronašli mikrofosile u sedimentnim stenama bogatim gvožđem iz suprakrustalnog pojasa Nuvvuagittuq u Kvebeku, Kanada. Tim je sugerisao da su ovi sićušni filamenti, dugmad i cevi od gvožđe-oksida zvanog hematit mogle da naprave bakterije koje žive oko hidrotermalnih otvora koje su koristile hemijske reakcije na bazi gvožđa da bi dobile svoju energiju.

Naučno datiranje stena sugeriše da su stare najmanje 3,75 milijardi godina, a moguće je da je startost vulkanskih stena u koje su ugrađene čak 4,28 milijardi godina. Pre toga, najstariji prijavljeni mikrofosili datiraju na 3,46 milijardi i 3,7 milijardi godine, potencijalno čineći kanadske primerke najstarijim direktnim dokazom života na Zemlji.

Sada, dalja analiza stene je otkrila mnogo veću i složeniju strukturu – stablo sa paralelnim granama na jednoj strani koje je dugačko skoro centimetar – kao i stotine iskrivljenih sfera, ili elipsoida, pored cevi i filamenata.

„Jedna stvar za koju mislim da je neverovatna je sama veličina tektonske granaste strukture, koja je nekoliko milimetara, ako ne i veća od jednog centimetra“, rekao je Papino, dodajući da imaju neku sličnost s filamentima koje je napravio Mariprofundus ferrooxidans, a moderna bakterija koja se nalazi u dubokim morskim sredinama bogatim gvožđem, posebno u hidrotermalnim otvorima. „Ali naše su mnogo veće, mnogo deblje“, rekao je.

„Mislim da ono što vidimo je mikrobna zajednica, da su radili zajedno i kako su filamenti rasli iz grupa ovih ćelija, pomešali su se i napravili veći, deblji hematitni filament.

Tim je takođe identifikovao mineralizovane hemijske nusproizvode u steni, u skladu s ovim drevnim mikrobima koji žive od gvožđa, sumpora i verovatno ugljen-dioksida i svetlosti kroz oblik fotosinteze bez kiseonika.

Uzeti zajedno, ova nova otkrića mogu sugerisati da je različit život mikroba mogao postojati samo 300 miliona godina nakon formiranja Zemlje.

„Verujem da ima smisla da su stare koliko i vulkanske stene u koje su ugrađene, što bi bilo 4,28 milijardi godina“, rekao je Papino. „Pomeranje sata unazad je veoma važno, jer nam govori da je potrebno veoma kratko vreme da se život pojavi na površini planete. Vrlo brzo nakon što se Zemlja formirala, odvijao se život mikroba, koji su jeli gvožđe i sumpor u ovim hidrotermalnim otvorima.“

Međutim, nisu svi uvereni da su strukture biološkog porekla. Iako imaju neku sličnost s drugim drevnim i modernim primerima bakterija, „ova poređenja su u stenama ili sredinama koje nisu bile podvrgnute veoma visokom stepenu metamorfizma, procesa koji uključuje ekstremnu temperaturu i pritisak stene Nuvvuagittuq“, rekao je profesor Frensis Vestal, stručnjak za drevne fosilne bakterije u Francuskom nacionalnom centru za naučna istraživanja.

Rekla je: „Posebno sam zabrinuta zbog paralelizma filamenata – izgleda kao da prate kristalne rešetke minerala domaćina. Ovo nije mikrobna karakteristika, tako da filamenti mogu biti metamorfni artefakt.

S druge strane, sumporni potpis koji je tim identifikovao može imati biološko poreklo. Vestal je rekla: „Ako su njihovi podaci o izotopima sumpora tačni, onda je moguće da su hemijski sedimenti koje predstavlja Nuvvuagittuq jasperit imali tragove života koji su povezani sa hidrotermalnim otvorima.

Mutacije u različitim vrstama otkrivaju ključ starenja

Koliko dugo životinje žive je povezano s brzinom mutacije njihovog genetskog koda, sugeriše nova studija.

Istraživači su otkrili da sisari, od tigrova do ljudi, imaju otprilike isti broj mutacija do smrti od starosti. Međutim, životinje čiji je životni vek kratak imaju tendenciju da brže sagorevaju svoje sledovanje, pokazuje analiza 16 vrsta.

Istraživači kažu da to pomaže da se objasni zašto starimo i baca svetlo na jednu od najzbunjujućih misterija vezanih za rak.

Stručnjaci su rekli da su nalazi istraživača sa Wellcome Sanger instituta „zapanjujući“ i „teraju na razmišljanje“.

Mutacije su promene koje se uvlače u uputstvo za izgradnju i vođenje naših tela, naše DNK.

Odavno je poznato da su te mutacije u korenu oboljevanja od raka, ali da li su važne za starenje raspravlja se decenijama. Istraživači u Sangeru kažu da su proizveli „prve eksperimentalne dokaze“ koji sugerišu da jesu.

Oni su analizirali koliko brzo se mutacije javljaju kod vrsta s različitim životnim vekom. Posmatrali su DNK mačke, crno-belog kolobusa, psa, tvora, žirafe, konja, čoveka, lava, miša, golokože krtice, zeca, pacova, prstenastog lemura i tigra.

Studija, objavljena u časopisu Nature, pokazala je da miševi prolaze kroz skoro 800 mutacija godišnje tokom svog kratkog života, koji traje nešto manje od četiri godine. I što duže životinje žive, manje mutacija pokupe svake godine.

Psi imaju oko 249 godišnjih mutacija, lav 160, a žirafa 99. Ljudi u proseku imaju 47.

Jedan od istraživača, dr Aleks Kejgan, rekao je da je obrazac „upečatljiv“ i da je „zaista iznenađujuće i uzbudljivo“ da su se sve životinje u studiji našle na „oko 3.200“ mutacija tokom svog života.

Kada bi DNK ljudi mutirao istom brzinom kao i kod miševa, umrli bismo s više od 50.000 genetskih promena.

„Uprkos tome što su imali različit životni vek, na kraju života sisari su imali isti broj mutacija“, rekao je dr Kejgan. „Ovo je broj, ali šta to znači? To je za nas misterija.“

Moglo bi biti da ćelije u telu dostižu kritičan broj mutacija i onda se „pokvare“. Postoje i ideje da kako starimo „neke ćelije koje se loše ponašaju“ počinje da preuzima ključno tkivo, kao što je srce, tako da organi ne funkcionišu kako treba.

Međutim, malo je verovatno da će se starenje svoditi na jedan proces unutar ćelija našeg tela.

Takođe se smatra da skraćivanje telomera i epigenetske promene igraju ulogu. Međutim, ako su mutacije uključene, onda se postavlja pitanje da li postoje načini da se uspore genetska oštećenja ili čak poprave.

Istraživači žele da vide da li ovaj obrazac važi za ceo život ili samo za sisare. Cilj im je da u analizu dodaju ribu, uključujući grenlandsku ajkulu, koja može da doživi i preko 400 godina i koja je najdugovečniji kičmenjak na svetu.

Paradoks karcinoma

U nauci o raku postoji zagonetka poznata kao „Petov paradoks“ – zašto velike, dugovečne životinje nemaju visoku stopu oboljevanja od raka?

Što više ćelija ima u vašem telu i što duže živite, veća je šansa da jedna od njih postane kancerogena. Ovo bi trebalo da bude užasna vest za slonove i kitove.

„Kitovi imaju trilione više ćelija od nas. Oni ne bi trebalo da postoje jer bi ih po tome rak savladao pre odraslog doba“, kaže dr Kejgan.

Velike životinje imaju tendenciju da žive duže, tako da bi njihova sporija stopa mutacija mogla pomoći da se objasni paradoks, ali istraživači kažu da je ovo daleko od cele priče.

Golokoža krtica i žirafe žive do skoro iste starosti, sa sličnim stopama mutacija, uprkos tome što su žirafe hiljade puta veće.

„Očekivali biste da će stopa mutacije žirafe biti još niža, ali kao da veličina tela nije bitna“, rekao je dr Kejgan.

Umesto toga, istraživači tvrde da su druge metode suzbijanja raka morale evoluirati, što bi moglo da inspiriše nove terapije protiv ove bolesti. Primera radi, slonovi imaju više kopija dela DNK koji potiskuje tumore.

Dr Aleksandar Gorelik i dr Kamila Nakserova, iz Harvardske medicinske škole, rekli su da je jaz između 47 ljudskih mutacija godišnje i 800 kod miša ogroman.

„Ova razlika je zapanjujuća, imajući u vidu velike sveukupne sličnosti između genoma čoveka i miša. Ovi rezultati izazivaju razmišljanje.“

Dr Sajmon Spiro, veterinarski patolog za divlje životinje iz Zoološkog društva Londona, rekao je: „Životinje često žive mnogo duže u zoološkim vrtovima nego u divljini, tako da se vreme naših veterinara često troši na probleme vezane za starost.

Genetske promene identifikovane u ovoj studiji sugerišu da će bolesti prouzrokovane starošću biti slične kod širokog spektra sisara, bilo da starost počinje sa sedam meseci ili 70 godina.“

Supernova koja je bila okidač za stvaranje Sunčevog sistema simulirana u laboratoriji

Supernova koja je pokrenula rađanje Sunčevog sistema ponovo je stvorena u laboratoriji pomoću lasera ​​i lopte od pene.

Molekularni oblaci, poput onog koji je sadržavao gradivne blokove koji su doveli do stvaranja Sunca i planeta, mogu zauvek ostati u stanju mirne ravnoteže, ako se ostave na miru.

Kada ih pokrene spoljašnji događaj, poput udarnog talasa koji je poslat od eksplozije supernove, mogu se stvoriti džepovi od gustog materijala koji se urušavaju i formiraju zvezdu.

To se dogodilo u slučaju Sunčevog sistema, tvrde istraživači s Politehničkog instituta u Parizu u Francuskoj. Ovi događaji nikada nisu posmatrani, a matematičke simulacije ne mogu da izmere složenost koja je uključena, pa se tim okrenuo svakodnevnijim alatima.

Koristili su kuglu od pene, koja predstavlja gustu oblast unutar molekularnog oblaka i laser velike snage da bi poslali talas eksplozije koji se može širiti kroz gasnu komoru, a zatim u loptu, posmatrajući proces pomoću rendgenskih zraka.

Tačno poreklo Sunčevog sistema je decenijama predmet debate, različitih teorija i diskusije, a nova studija može otvoriti novi način eksperimentisanja. Francuski tim je krenuo od ideje da je bilo potrebno nešto izuzetno snažno da bi uzbudilo oblak gasa i prašine, što je na kraju dovelo do kreiranja Sunca, Zemlje i drugih planeta.

Obližnja džinovska zvezda je eksplodirala, šaljući udarne talase čestica visoke energije, koje su prodirale kroz svemir, da bi se srušile u naš inače miran oblak.

Proces je prouzrokovao da se prašina i gas koji okružuju proto-zvezdu, gustu oblast prašine i gasa unutar oblaka, okreću, omogućavajući planetama oko zvezde da se formiraju, umesto da se sruše nazad na Sunce i stvore veću zvezdu.

Astronomska posmatranja nemaju dovoljno visoku prostornu rezoluciju za opservaciju ovih procesa, a numeričke simulacije ne mogu da podnesu složenost interakcije između oblaka i ostataka supernove. Stoga je pokretanje i formiranje novih zvezda na ovaj način ostalo uglavnom obavijeno velom misterije, sve do ovog novog otkrića.

Tim iz više institucija modelirao je interakciju između ostataka supernove i molekularnih oblaka koristeći laser velike snage i kuglu od pene. Penasta kugla predstavlja gustu oblast unutar molekularnog oblaka, koja odgovara proto zvezdi koja bi jednog dana postala Sunce.

Laser velike snage stvara talas eksplozije, simulirajući ostatke eksplozije supernove, koja se širi kroz okolnu gasnu komoru i ulazi u loptu. Eksperiment je otkrio da se zvezde formiraju od talasa eksplozije iz supernove koji se šire kroz gas i prašinu, da bi stvorili džepove od gustog materijala. Jednostavan test baca novo svetlo na evoluciju univerzuma, otkrivajući da se na određenoj granici krhotine urušavaju u „bebu“ zvezdu.

Koautor Bruno Albertaci je rekao: „Naš primitivni molekularni oblak, gde je nastalo Sunce, verovatno su pokrenuli ostaci supernove. To otvara novi i obećavajući put za laboratorijsku astrofiziku da razume sve ove glavne tačke.“

Prema timu, ostaci materije izbačene iz drevne eksplozije i danas se mogu naći u uzorcima primitivnih meteorita.

U radu su učestvovali stručnjaci sa Slobodnog univerziteta u Berlinu, Ruske akademije nauka, Univerziteta u Oksfordu i Univerziteta u Osaki.

To znači da je sva materija koja čini naš Solarni sistem i planete, nekada bila izbačena od strane supernove, što je poslednja faza života za masivne zvezde.

Albertaci je rekao: „Zaista gledamo na početak interakcije. Na taj način možete videti da li se prosečna gustina pene povećava i da li ćete lakše početi da formirate zvezde.“

Ovi mehanizmi utiču na brzinu formiranja zvezda i evoluciju galaksija, objašnjavajući postojanje najmasivnijih zvezda, a i imaju posledice u vidu našeg Solarnog sistema.

Deo pene se stisnuo, dok se deo istegnuo. Ovo je promenilo prosečnu gustinu materijala.

Supernove su najsnažnije eksplozije u svemiru. Pritisak u masivnoj zvezdi opada tako da ga niska gravitacija iznenada prevladava i ona se urušava za samo nekoliko sekundi. Eksplozija je neverovatno jaka i dovoljno moćna da stvori nova atomska jezgra.

U budućnosti, istraživači će morati da uzmu u obzir rastegnutu masu da bi zaista izmerili komprimovani materijal i uticaj udarnog talasa na formiranje zvezda.

Takođe planiraju da istraže uticaj radijacije, magnetnog polja i turbulencije.

Albertaci je dodao: „Ovaj prvi rad je zaista trebalo da demonstrira mogućnosti ove nove platforme otvarajući novu temu koja bi se mogla istražiti korišćenjem lasera ​​velike snage.“

Kako nastaju zvezde?

Zvezde se formiraju iz gustih molekularnih oblaka prašine i gasa, u regionima međuzvezdanog prostora poznatim kao zvezdani rasadnici.

Jedan molekularni oblak, koji prvenstveno sadrži atome vodonika, može biti hiljade puta veći od mase Sunca.

Oni prolaze kroz turbulentno kretanje s gasom i prašinom koji se pomeraju tokom vremena, remeteći atome i molekule, što uzrokuje da neki regioni sadrže više materije od drugih.

Ako se dovoljno gasa i prašine skupi u jednoj oblasti, onda masa počinje da se urušava pod težinom sopstvene gravitacije. Kako taj proces nastaje, polako postaje toplija i širi se prema van, preuzimajući više okolnog gasa i prašine.

U ovom trenutku, kada je region prečnika oko bilion i po kilometara, on postaje predzvezdano jezgro i počinje proces nastanka zvezde. Zatim, tokom narednih 50.000 godina masa će se skupiti na 150 milijardi kilometara u prečniku da bi postala unutrašnje jezgro zvezde.

Višak materijala se izbacuje prema polovima zvezde i disk od gasa i prašine se formira oko nje, formirajući proto-zvezdu.

Ova materija se zatim ili ugrađuje u zvezdu ili izbacuje u širi disk koji će dovesti do formiranja planeta, meseca, kometa i asteroida.

Zašto u Španiji vraćaju prastari sistem navodnjavanja?

Projekat obnavljanja 1.000 godina stare mreže vodovodnih kanala pomaže poljoprivrednicima u Sijera Nevadi da se prilagode posledicama klimatske krize.

Visoko u La Alpuhari, na obroncima veličanstvene Sijera Nevade u Andaluziji, tišinu prekida samo šum potoka koji teče kroz sneg. Samo što to nije potok već „asekija“ (jarak za navodnjavanje), deo mreže hiljada kilometara kanala za navodnjavanje koje su napravili muslimanski ratari pre više od hiljadu godina.

Kanal počinje na nadmorskoj visini od 1.800 metara i, hranjen snegom koji se topio, vekovima je snabdevao vodom selo Kanar i dalje, sve dok nije prestao da se koristi 1980-ih kroz postepenu depopulaciju ovog područja.

Islamska poljoprivredna revolucija – prva zelena revolucija

„Islamska poljoprivredna revolucija bila je prva zelena revolucija. Oni su promenili način na koji se voda koristi.“ – Hose Marija Martin Sivantos

Sada ponovo teče zahvaljujući projektu koji je osmislila laboratorija za biokulturnu arheologiju na Univerzitetu u Granadi, podržanom od strane lokalnih i evropskih sredstava. Uz pomoć volontera, projekat MemoLab obnavlja izvanrednu hidrološku mrežu regiona u vreme kada klimatska kriza izlaže Španiju produženim periodima suše, a intenzivna poljoprivreda predstavlja veliki pritisak na vodosnabdevanje.

Kada su Arapi i Berberi kolonizovali Španiju početkom osmog veka, doneli su tehnike očuvanja vode, koje su sticane vekovima na Bliskom istoku. „Islamska poljoprivredna revolucija bila je prva zelena revolucija. Objedinili su tehnike i znanja o vodi, zemljištu, biljkama, kao io ponašanju snega“, kaže Hose Marija Martin Sivantos, profesor arheologije na univerzitetu, koji je pokretačka snaga projekta. „Transformisali su način na koji se voda koristi u Mediteranu.“

Tehnike koje su uveli muslimani omogućile su veću poljoprivrednu raznolikost, s uvođenjem useva kao što su šećerna trska i agrumi.

„Uključivanje ljudi u stvaranje ovih sistema za navodnjavanje bio je način asimilacije postojećeg stanovništva koje je moglo da vidi prednosti“, dodaje Sivantos.

Kiša dolazi u Sredozemno more u kratkim, jakim naletima, zbog čega se većina vode gubi dok otiče u reke i more. Genijalnost sistema „asekija“ je u tome što kontrolisanjem toka vode, bilo od kiše ili otapanja snega, smanjuje oticanje, dok u isto vreme dozvoljava da se voda apsorbuje u zemljište kako bi se nadoknadili vodonosnici u onome što bukvalno izaziva da voda teče – efekat nadole.

Genijalan sistem

Sivantos ovo opisuje kao „vodu za sejanje“. Umesto da se voda preusmerava ka određenim usevima, ideja je da se „natopi planina“, tako da se voda može skladištiti u vodonosnicima koji će se koristiti u vremenima suše.

„Osnovni zahtev za rad sistema je da kanal nije previše propustljiv i da ima gradijent koji održava ispravan protok vode. Onda vam je potrebna zajednica ljudi da ga održavate“, kaže Serhio Martos-Rosiljo, geolog uključen u projekat.

„Sistem je efikasan, vodonosnici se obnavljaju i nije potrebna nikakva tehnologija“, kaže on, dodajući da se oživljavanje sličnih tehnika istražuje u nekoliko zemalja Latinske Amerike, uključujući Peru, a postoji i interesovanje iz Kalifornije gde se koriste moderne tehnike navodnjavanja, koje su postale neodržive.

Sistem u Španiji „koristi se više od 1.000 godina, dokazujući njegovu prilagodljivost“, kaže Martos-Rosiljo. „Mnogo je upravljivije i prilagodljivije od izgradnje brane i mnogo je otpornije na klimatske promene.

Kajetano Alvarez, predsednik zajednice irigatora u Kanaru, ne sumnja u uticaj koji je projekat imao na selo. „Svako je dužan da održava kanale na svojoj zemlji“, kaže on. „Ovaj projekat je napravio veliku razliku, ali ima napuštenih ’asekija’ u mnogim drugim selima u blizini.“

Obnova “asekija”

Sistem je integrisan i ako se zemljište napusti i kanali ostave da se zapuše, voda ne može da prođe pored blokade. Tako svakog proleća univerzitet i sela organizuju grupe dobrovoljaca da uklone prepreke od „asekija“.

„Nije samo pitanje čišćenja lišća i blata. Takođe se konsultujemo s lokalnim stanovništvom o tome kako da se polažu komadi škriljca koji se nalaze pored ’asekija’“, kaže Hose Antonio Palma Garsija, koji volontira već pet godina.

„Dobro se osećam radeći ovaj posao. Osećam se kao da nešto vraćam zemlji. Takođe upoznajem ljude koje inače nikada ne bih sreo, mi smo kao velika porodica.”

Na drugoj strani Sijere nalazi se selo Alfakar, visoko iznad Granade, blizu mesta gde se veruje da su fašisti ubili pesnika Federika Garsiju Lorku na početku građanskog rata 1936. To je takođe mesto napraveljeno od zidane cigle, ograđen bazen čiste planinske vode poznat kao izvor suza.

„Zove se tako zbog svog oblika“, kaže Elena Korea Himenes, istraživač na projektu. „Izvor se napaja iz vodonosnog sloja, a ’asekija’ je stvorena pre 1100 godina da bi snabdevala vodom Albaisin, medinu Granade, udaljenu 8 kilometara. ”

MemoLab je obnovio veliki deo „asekija“ i, iako ne stiže do Albaisina, sada navodnjava bašte univerziteta.

Sivantos kaže da je jedan od izazova projekta bio pokušaj povratka kolektivnog znanja koje nikada nije zapisano. Zbog katoličkog ponovnog osvajanja islamske Španije i proterivanja muslimanskog stanovništva početkom 17. veka, veliki deo ovog znanja je izgubljen.

„Ljudi ne misle da bi seljaci mogli da osmisle nešto ovako kompleksno“, kaže Sivantos. „Rimljani su gradili akvadukte i druge vodovode, ali to je uvek bilo za slavu države. Ovaj posao je urađen da bi obični ljudi mogli da prežive.

Oporavak ovog sistema podrazumeva prepoznavanje važnog dela našeg nasleđa. Muslimanska Španija je prvenstveno bila agrarno društvo.

Ne možete razumeti slavu Kordobe ili Granade, a da ne razumete da je iza toga bilo bogatstvo stvoreno oblikom poljoprivrede koji je bio mnogo napredniji i produktivniji nego negde drugde u Evropi.“

Uočena kometa rekordne veličine, koja se kreće ka sredini Sunčevog sistema

Ogroman objekat kreće se prema sredini Sunčevog sistema, ali će se zaustaviti pre nego što stigne do nas.

NASA je uočila rekordno veliku kometu koja se približava Zemlji.

Njeno ledeno jezgro je veće od bilo čega ranije viđenog, ima oko 130 kilometara u prečniku i 50 puta veće “srce” od većine poznatih kometa. Takođe se smatra da ima masu od oko 500 biliona tona, što znači da je sto hiljada puta masivnija od tipične komete koja se nalazi bliže Suncu.

Ovaj objekat, poznat kao C/2014 UN271 (Bernardineli-Bernštajn), brzo se kreće u ovom pravcu. Putujući brzinom od 35.000 kilometara na sat, kreće se od ivice Sunčevog sistema ka njegovom centru.

Međutim, trebalo bi da budemo potpuno bezbedni. Kometa se neće približiti našoj zvezdi na više od milijardu i po kilometara, što je dalje čak od planete Saturn, a to se neće dogoditi do 2031.

Objekat je poznat od novembra 2010. godine, bio je 5 milijardi kilometara od Sunca što je udaljenost do Neptuna. Od tada, istraživači pokušavaju da shvate više o svemu tome, koristeći teleskope i u svemiru i na Zemlji.

Kao deo tog istraživanja, naučnici su koristili NASA-in svemirski teleskop „Habl“ da procene veličinu komete i otkrili njenu ogromnu veličinu.

Istraživači su smatrali da kometa mora biti barem razumno velika, s obzirom na to koliko je aktivna, čak i na tako velikoj udaljenosti od Sunca. Novi podaci potiču iz pet fotografija koje je ranije ove godine napravio „Habl“.

Međutim, merenje veličine nije tako jednostavno kao snimanje tih slika. Naučnici moraju da razlikuju čvrsto jezgro u sredini od velike prašnjave kome koja ga obavija, a ono je previše daleko da bi slike bile dovoljno jasne da uoče razliku.

Umesto toga, naučnici su pogledali svetlu tačku svetlosti koja je obeležila jezgro u srcu komete. Zatim su napravili kompjuterski model kome koji bi ga okruživao i prilagodili ga u skladu sa slikama.

Uzete zajedno, te slike su omogućile da se razume veličina. Istraživači su mogli da oduzmu sjaj kome i ostave samo čvrsto jezgro iza sebe.

Podaci takođe otkrivaju više o kometi, kada se kombinuju sa drugim radio zapažanjima uzetim sa teleskopa ALMA u Čileu. Veličine su bile iste, ali podaci sugerišu da je površina komete tamnija nego što se ranije mislilo – jedan istraživač je opisao objekat kao „velik i crniji je od uglja“.

Kometa je stara milijarde godina i kao takva predstavlja relikt iz ranih dana našeg Sunčevog sistema. Došla je iz Ortovog oblaka na ivici našeg planetarnog susedstva i padala je nazad ka našem Suncu najmanje milion godina.

Smatra se da su komete Ortovog oblaka započele život mnogo bliže našoj zvezdi. Ali u ranim danima, oni su izbačeni na ivice Sunčevog sistema tokom haotičnijih ranih dana Sunčevog sistema, kada su masivne spoljašnje planete još uvek nalazile svoje orbite.

Novi objekat koji obara rekord bi mogao da nam pomogne da bolje okarakterišemo Ortov oblak, koji se od nas nalazi čak 5.000 puta dalje od našeg Sunca kao i mi i toliko ga je teško videti direktno da ostaje teoretski. Proučavanjem komete Bernardineli-Bernštajn, istraživači mogu bolje da razumeju kako se, na primer, povećavaju objekti u tom udaljenom oblaku, i koliko bi mogao biti veliki.

Nalazi su objavljeni u novom radu, „Detekcija jezgra komete C/2014 UN271 (Bernardineli-Bernštajn) ’Habl’ svemirskim teleskopom“, objavljenom u The Astrophisical Journal Letters.

1...345...851Strana 4 od ukupno 851

O nama

Portal Edukacija.rs je nastao sredinom 2014. godine sa ciljem da pruži sve potrebne informacije o svim tipovima obrazovanja u Srbiji. Za vrlo kratko vreme postali smo vodeći obrazovni portal u Srbiji.

Servisi

- Oglašavanje
- Partnerstvo
- Vanredno obrazovanje
- Prekvalifikacija
- Dokvalifikacija

Korisno

- Izreke i citati
- Putovanja
- Strani jezici
- LinkTV
- Obrazovanje odraslih

Popularno

Konkurs za pisanje članaka o zemljama Istočne i Centralne Evrope

Nagradni konkursi 0
Vikimedija Srbije i Vikimedijina Zajednica Republike Srpske na Vikipediji...

Ishrana koja pomaže kod anemije

Zdravlje 0
Hemoglobin se nalazi u crvenim krvnim zrncima i sastoji...

Konkurs za menadžere u Koka-Kola Helenik Srbija

Beograd 0
Konkurs kompanije Koka-Kola Helenik Srbija za dvogodišnji program "Career...

© 2022 tagDiv. All Rights Reserved. Made with Newspaper Theme.